Кључ је у превенцији: Треба ли снизити границу кривичне одговорности малолетника
CC0 / /
Пратите нас
Недавно истраживање показало је да више од 90 одсто испитаника сматра да границу за кривичну одговорност малолетника треба снизити са 14 на 12 година. Иако због утицаја технологије деца данас делују зрелије него пре, стручњаци упозоравају да је реалност другачија и да треба пажљиво одмерити аргументе за и против увођења овакве мере.
Истраживање Центра за несталу и злостављану децу из Новог Сада показало је да 92 одсто испитаника подржава идеју спуштања границе за кривичну одговорност малолетника. На узорку од 5000 људи различитих старосних, полних и образовних категорија, показало се да због, како нагађају стручњаци, недавних трагичних догађаја повезаних са убијањем деце и одраслих од стране малолетника, огроман број људи подржава спуштање границе на дванаест година старости.
Адвокат Предраг Савић говори за Спутњик да је ова тема од раније присутна у јавности, али да се због прошлогодишњих дешавања поново актуелизовала. Због свега што се догодило, обе стране, и они за и они против спуштања границе, имају јаке аргументе за своје ставове. Ипак, он подсећа да, са техничке стране гледишта, овакве измене у закону Републике Србије нису баш једноставне, будући да су везане за међународне конвенције.
Србија је ратификовала конвенцију Уједињених нација која предвиђа да та граница буде 14 година, а комитет УН се по правилу противи укидању и смањењу те границе. Сада имамо једну парадоксалну ситуацију јер те васпитне мере према малолетницима које се примењују када нису кривично одговорни показују слабе резултате. Те мере немају ефикасности и нису уопште делотворне у највећем броју случајева, изјавио је Савић за Спутњик.
Он сматра да малолетници данас, уз помоћ савремених технологија и новитета у образовању, много брже сазревају него што је то раније био случај и брже схватају све законитости и друштвене норме и да се према њима треба односити озбиљније. Боље су информисани, брже сазревају психички и физички и због тога, сматра Савић, казна мора бити индивидуална и у њеном спровођењу мора учествовати читав тим стручњака, психолога, педагога...и да се резултат може очекивати тек након тимског праћења примене казне.
Повећана незрелост
Психолог Марина Надеин не дели овакво мишљење и сматра да је данашња „зрелост“ деце само привид. Она објашњава да се зрелост посматра кроз интелектуалну, емотивну и вољно-мотивациону компоненту личности, при чему се ова последња посматра кроз испољавање одговорности.
Наша саговорница објашњава да поједина истраживања показује да су деца данас мање емотивно зрела, а да је вољно-мотивациона компонента далеко слабија него што је некад била код деце истог узраста. То је, верује она, последица савременог начина живота испуњеног технологијом, али и данашњег доминантног начина васпитавања који је попуштајући и полази од претпоставке да су деца сама по себи добра. Овде се, опомиње она, никако не ради о борби „добра“ и „зла“, већ о томе да данашња деца немају никакво искуство, те да је доза дисциплине и припреме за живот врло важна, како на нивоу заједнице, тако и на нивоу породице.
Мислим да је мања зрелост захваљујући мање развијеној емоционалној и вољној компоненти личности. Деца данас имају много више информација него што је то био случај било када у историји и питање је како они те информације обрађују, шта са њима раде... а недостатак емотивног фактора тумачим кроз чињеницу да нове генерације превише времена проводе на мрежама и да им највећи део комуникације иде преко технологије, а не живота.
Више штете него користи
Корективне мере су, сматра Надеин, сигурно у некој мери корисне, али их је тешко измерити, будући да зависе од личности до личности. Разумљива је и потреба друштва да подигне ниво опште безбедности, али је приступ потпуно погрешан, каже она. Деца која још нису емотивно сазрела не би била у стању да прихвате и разумеју мере казне која им је додељена. Уз то, друштво би било привремено смирено, али би се нови проблем са истом особом поново јавио касније и једини начин његовог заустављања била би превенција.
Претежно би било штетно за дете јер оно, у већини случајева, није у стању да то поднесе и то је врло трауматично искуство. Без обзира шта је дете урадило, не говоримо уопште о акту и казни, већ о томе како би та казна утицала на дете, мислим да санкционисање детета у том узрасту на тај начин не би имало правог ефекта што се тиче ресоцијализације, истиче Надеин за Спутњик.
Раскорак у физичкој и емотивној зрелости
Деца данашњице много раније ступају у свет одраслих него што се то за њих предвиђа и на друштву је да им пружи адекватне информације, али и смернице, како би се она исправно социјализовала, каже психолог Александра Јанковић, али и упозорава да код деце, интелектуални узраст најчешће не одговара његовој социјалној и емотивној писмености.
Гаранцију да се дете развија у правом смеру не даје ни то ако оно потиче из „добре“ породице, ако има изванредне оцене у школи, или ако учествује у разним секцијама и курсевима, нити било шта од овога представља гаранцију да дете неће угрозити себе или друге.
Деца данас физички и интелектуално сазревају раније, то је тачно, али развој њихових социјалних вештина, нарочито однос према емотивним садржајима, далеко је испод тог критеријума и само календарско померање границе кривичне одговорности не би ничему допринело. Та деца изгледају физички и интелектуално као да имају много више година, али њихов узраст у психолошком, емотивном и социјалном смислу је испод границе.
Док је раније друштво било постављено тако да су старији, често и превише, одбацивали и мање вредновали мишљења и осећања деце, данас је, каже Спутњикова саговорница, клатно отишло на друго страну, па се деци дају права која она не могу да разумеју и изнесу, с обзиром на то да су емотивно, психолошки, а посебно социјално недовољно зрела.
Ово значи да деца могу и те како показивати различите академске успехе, али да имају проблема у савладавању основних социјалних вештина и да их је напредак технологије и одсуство правог људског контакта условио да буду „готово бездушни“.
Шта је решење
Јанковићева решење у борби против малолетничке деликвенције не види у спуштању старосне границе, већ у превенцији, што би подразумевало велики заокрет и промену у понашању целокупног друштва према свој деци, а не само кажњавање оних која су починила злочин.
Проблем се, каже она, неће решити кажњавањем деце од 12 година, јер је прави проблем у самом препознавању девијантних понашања, родитељској небризи или небризи о суштинским питањима дечијих живота. Спуштање границе не би дало никакве резултате без превенције, упозорава психолог.
Оно што је очигледно, бар из случајева који су били доступни јавности, јесте да су понашања која спадају у домен психопатологије или бар поремећаја понашања била присутна, али околина, и то често најближа, попут родитеља, нису препознали проблем на време, па се поремећај настављао и добијао епилог у неким збивњима која имају трагичан исход, рекла је Јанковић за Спутњик и додала да би истом логиком граница могла да се снизи и на кажњавање десетогодишњака, али да то опет не би дало никакве резултате.
Наша саговорница сматра да је решење у дугорочном раду целе друштвене заједнице и то не са проблематичном, већ свом децом и да их, пре свега, треба учити одговорности како би се смањио број малолетничке деликвенције. Пуко смањивање границе календарске „зрелости“ без освртања на психолошку зрелост детета, не би ништа решила, закључује она.
