Гротескна понуда из Брисела: Србија да уведе санкције Русији и да не уђе у ЕУ
20:51 07.03.2024 (Освежено: 20:52 07.03.2024)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Услови које Србија треба да испуни како би могла да користи средства које јој је Брисел наменио Планом раста за Западни Балкан, не односе се, као у случају других држава региона, ни за владавину права, нити било које врсте реформи. Они су геополитички и односе се пре свега на увођење санкција Русији. При томе, нема гаранција за чланство у ЕУ.
Ово је сажет коментар некадашњег дипломате и спољнополитичког аналитичара др Зорана Миливојевића на вест да су се амбасадори чланица ЕУ усагласили око Инструмента за реформу и раст за Западни Балкан.
Инструмент је централни део новог Плана раста за Западни Балкан, који је Европска комисија представила новембра 2023. и који предвиђа шест милијарди евра помоћи за државе нашег региона – две милијарде у грантовима и четири милијарде у зајмовима.
Шаргарепа за Србију да уведе санкције Русији
Сваки европски политичар који је у последње време крочио ногом на територију бивше Југославије најавио је да ће критеријуми за доделу средстава бити строги и да подразумевају поштовање владавине права и основних права, као и спровођење свеобухватних социоекономских реформи.
Међутим, посебно када је у питању Србија, као услов се наглашава такозвано усаглашавање са спољном и безбедносном политиком Уније. Простим, народним језиком речено, захтева се да Србија уведе санкције Русији.
Геополитика ће доминирати у односима између Србије и ЕУ, сматра Миливојевић, из неколико разлога – неповољног развоја ситуације по интересе колективног Запада у Украјини, тензија које постоје унутар ЕУ, као и међу савезницима у оквиру НАТО. Зато се предност даје притиску на Србију да се сврста на западну страну.
„Када је реч о Србији, суштина увођења санкција Русији није у економској димензији, јер она нема никаквог ефекта и значаја. Суштина је у геополитичкој и политичкој димензији јер би то значило сврставање Србије уз западну политику према Русији и отклон, односно довођење у питање карактера и садржаја српско-руских односа“, коментарише Миливојевић.
И кроз овај инструмент ЕУ иде се на усмеравање нашег региона ка трансатлантској доминацији, што би требало учинити пре избора за Европски парламент и председничке изборе у САД, додаје он.
Колико год се чинило да шест милијарди евра помоћи ЕУ нема везе са овим, има итекако, јер тиме се потврђује теза коју смо могли да чујемо од западних политичара да је после Украјине за Запад најважнији Западни Балкан.
„И та врста „шаргарепе“ за Западни Балкан је у функцији реализације тих стратешких циљева, а на Србију ће ићи директан притисак, јер она је кључна за реализацију тих интереса и циљева када је реч о овом региону“, наводи Миливојевић.
Услови се постављају, о чланству нема ни говора
Треба додати да је политика проширења ЕУ на Западни Балкан врло упитна. Другим речима, не постоје гаранције да ће Србија, све и да испуни услове који су пред њу постављени у догледно време, било да се ради о 2027. или 2030. Години, постати чланица „породице европских народа“.
Данашња реалност је да је политика проширења ЕУ на дугом штапу – питање да ли ће проширење уопште заживети у наредном периоду јер сада је геополитика приоритет, понавља Миливојевић.
„Према томе, ово што се нуди Србији, када се говори о приступним преговорима и ангажману ЕУ, пре свега је подређено геополитичким интересима на кратак рок. Питање проширења још је на нивоу декларативног, а не суштинског“, истиче он.
Пред ЕУ стоје три проблема: унутрашња консолидација и реформе Уније, будућност Уније имајући у виду унутрашње тензије и сталну битку између „централиста“ и „суверениста“ и питање трансатланстких односа и места и улоге ЕУ на глобалном плану.
„ЕУ је сада потпуно у другом плану и преоптерећена је проблемима, није више оно што је била – фактор мира и развоја. Она је у функцији геополитике колективног Запада и мора да дефинише своју позицију и покуша да се врати на глобалну сцену. У свему томе, политика проширења је у запећку“, објашњава Миливојевић.
О проширењу не постоји сагласност – о томе одлучују државе чланице, углавном на референдумима. Како ће која чланица одлучивати о проширењу, не зна се.
„Оно што Брисел говори о проширењу не може се сматрати као став ЕУ и став свих двадесет и седам земаља чланица. То је тема која тек долази на дневни ред“, категоричан је Миливојевић.
Оно што је реално када је о сарадњи Србије и ЕУ реч је сарадња у оквиру такозване „Европске политичке заједнице“ – другом или трећем прстену око пуноправних чланица – дакле, Србија без пуноправног чланства, закључује он.
