Злочин који траје: Зверства из Мартовског погрома не смеју се заборавити
© AP Photo
Пратите нас
Двадесет година од Мартовског погрома Срба са Косова и Метохије порука коју они шаљу јединствена је – опстаћемо. Док се на трибини у Руском дому старији сећају страховитих сцена, киднаповања, убистава, млади кроз фрагменте дечијих сећања склапају мозаик срушеног детињства. Циљ је подсете на једно од највећих зверстава савремене Европе.
Трибина „Косово и Метохија“ - погром који траје“ одржана је пред пуном салом Руског дома, а у публици су се налазили студенти, професори, генерали и командири који су лично спасавали тамошњи народ. Скуп организован од стране добротворне организације Српска омладина за Космет и студентске организације Српски политички форум имао је за циљ да се подсети и упозори на страдање српског народа и Српске православне цркве на Косову и Метохији.
Оливера Радић, професор српског језика и новинар из Ораховца, причала је окупљенима на који начин се током година борила са тим погромом који, са већим или мањим паузама, траје већ деценијама. Присећајући се својих личних искустава и причајући из перспективе мајке троје мале деце, приближила је окупљенима осећања страха, безизлазности, немоћи која је осећала у неким драматичним тренуцима етничког чишћењу, селидби „у нигдину“ и костима разбацаним широм не само Метохије или Косова, већ читаве Србије и Црне Горе.
Деца Ораховца испред мурала Новаку Ђоковићу
© Sputnik / Милица Тркља / Мурал Новака Ђоковића у Ораховцу, дело уметника Дерокса, пројекат ,,Боја у ваздуху"
Организоване хорде
Баш када је професорка Радић, као и већина људи, помислила да је после 1999. оно најгоре прошло и да су се „зли духови смирили“, дошао је Мартовски погром и поново су покуљале стихије које су, како је рекла, пред собом носиле све што су стигле.
Био је то обичан дан, отишла сам на кафу код моје другарице и виделе смо на вестима да су почеле некакве масовне демонстрације. Све што се до тада дешавало и 1998. и 1999. године некако је било насумично. Ово је било другачије. Кренула је маса. Да је повод заиста био напад на албанске дечаке, како се тврдило, како је могао да се тако брзо организује толики народ на све стране? Сваки град, свако место, покренуло се. Ми који живимо доле знамо да никада не можемо да помислимо да смо заиста безбедни, јер увек може опет да се деси 17. март, упозорила је Радићева.
Српско гробње у Ђаковици које су ишарали припадници УЧК ишарано спрејем.
© Sputnik / Бранкица Ристић
Тог 17. марта маса је кренула ка мештанима српског дела Ораховца вичући „УЧК! УЧК!“ а Оливера је, каже, понела једно дете, ухватило друго за руку, док је треће пратило. Њен супруг, комшије, пријатељи, родбина, покушали су да формирају неку врсту живог зида како би заштитили, бар телима, своје породице. Срећом, напад је после неког времена прекинут, а албанска руља се повукла.
Из угла детета
Јован Зафировић, студент социологије универзитета у Приштини и сатиричар, имао је само седам година за време Мартовског погрома, а сведочење из његовог угла овековечено је и објављено под насловом „Шта да понесем“. Све шта је Оливера Радић доживела, деца попут Јована, која су имала „срећу“ да живе у другим деловима Косова и Метохије, гледала су на телевизији и слушала од старијих. Околина Косовске Каменице где је он живео није пролазила кроз страхоте кроз која су пролазили друга места.
Јован и друга деца питала су се зашто људи из градова одлазе у села код своје родбине. Сцена мајке која носи дете, док друго трчи за њом носећи играчку у рукама, остала му је у сећању. Када је врло брзо након тога схватио где су пошли сви ти људи и од чега беже, седмогодишњи Јован почео је да размишља коју ће он играчку понети са собом кад дође време да и он крене да бежи.
Партеш у општини Гњилане, све је под водом, куће и оранице.
© Фото : Спутњику уступио Никола Васић
Никола Васић, председник хуманитарне организације „Косовско Поморавље“ из Партеша, имао је десет година тог марта 2004. године. Његово родно место Партеш, на сву срећу, није било на мети албанских хорди. Ипак, чињеница да је његов старији брат студирао у Косовској Митровици у којој је већ дошло до сукоба, врло брзо га је освестила. У сећању му је највише остала неизвесност, односно питање „а шта ће бити са нама“. Такође, то што је његово село било повезано са два околна српска села чинило је Партеш релативно безбедним. Управо из тог разлога Никола каже да је битно да се и данас народ Косова и Метохије држи заједно, јер је Мартовски погром био само још један показатељ да Србе који живе доле нема ко да заштити.
Погром који траје
Никола и Јован указали су присутнима на горући проблем младих који живе и раде на Косову и Метохији данас, а то је управо наставак погрома који, како кажу, и дан данас траје. По њиховом мишљењу, поред напада Албанаца, који трају од краја осамдесетих година двадесетог века, а настављају се и данас, међу проблемима су небрига сопствених сународника али и очајна економска ситуација додатно погоршана укидањем динара и немогућност вођења нормалног живота.
Ми смо показали да је могуће опстати на Косову и да се ми не плашимо таквих ствари, али ми данас не успевамо да се организујемо и задржимо младе људе. Ми дозвољавамо да нам млади одлазе, не због страха од Албанаца, већ због егзистенције. Нико не жели да живи негде где нема никакву перспективу. Младима се тамо нико посебно не бави. Заврше школе и врате се у своје родно место, без могућности запослења. Ми хоћемо квалитет живота. Хоћемо културу. Није поента само биолошки опстати. Ми ћемо опстати и то смо показали и доказали кроз векове, али смо сада сведени на социјалне случајеве. Морамо да се подигнемо и кренемо из почетка и да поставимо здраве темеље, закључио је Васић.
Трибина одржана у Руском дому била је хуманитарног карактера а приложени новац намењен је за породилиште у Пасјану.
