Шта се крије иза захтева српске опозиције да добије министарство полиције
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Свакодневни, све нереалнији захтеви опозиције могу се тумачити на три начина – продукт су неумерених изјава које други лидери не желе да демантују, захтевају превише не би ли извукли бар нешто, или покушавају да одржавају тензију која онемогућава нормалан политички живот, сматра социолог Владимир Вулетић.
Како сада ствари стоје, опозиционе коалиције Србија против насиља (СПН) и НАДА изаћи ће на поновљене изборе у Београду 2. јуна само ако се испуне следећи захтеви: доношење лекс специјалиса, формирање Комисије за контролу избора и прелазне владе, контрола и ревизија бирачког списка, право гласа после шест месеци пребивалишта у Београду, смене у РЕМ-у и постављање новог руководства РТС-а и да носилац листе не може бити неко ко није кандидат.
Прво објашњење: Причају свашта а не би да се међусобно замерају
Опозиција готово свакодневно додаје нове све мање реалне захтеве не би ли одлучила да изађе на изборе 2. јуна. Почело се од захтева за понављањем избора, а тренутно је на столу иницијатива да се формира прелазна влада у којој би опозиција имала два министра – унутрашњих послова и локалне самоуправе. У међувремену је опозиција додала још неколико захтева.
Један од њих је и да се пре понављања избора у Београду донесе специјални закон (лекс специјалис) који би уважио све њихове захтеве, међу којима су формирање комисије која би надгледала изборе, да се изврши ревизија бирачког списка као и да се примене све препоруке ОДИХР-а.
Социолог Владимир Вулетић, професор Филозофског факултета у Београду каже за Спутњик да му падају најмање три ствари на памет кад чује нове, готово свакодневне и све мање реалне захтеве опозиције.
Опозиција је група састављена од мноштва партија и лидера у којој није најјаснија организациона структура и ко даје изјаве и чини се некад да објављују било шта што некоме падне на памет. А онда други то прихватају у страху да не би били оптужени да сарађују с Вучићем. А то је једно бенигно тумачење по коме је реч о једној неусклађености где нема никог ко би то могао да доведе у ред, сматра Вулетић.
Тактика тражимо све да би добили нешто
„Друга је везана за, можда неку тактику. Вучић је изашао са најавом нових избора, па онда и датумом њиховог одржавања и уместо да су то тумачили као неко излажење у сусрет ради компромиса, можда је ово њихова тактика да видимо шта можемо да извучемо. Идемо са максималним захтевима, па можда ћемо нешто мало да добијемо. Треће тумачење је везано за оно што бих назвао неком врстом стратегије где све време покушавате да одржавате неку тензију, некакву атмосферу несигурности и хаоса која онемогућава нормалан политички живот.“
Тако се људи, политичка атмосфера и сцена стално држе у тензији и на неки начин је константни политички притисак који ко зна са чим има везе, додаје Вулетић.
Само сценарио „све за нешто“ показује да знају шта раде
Тај притисак не мора уопште имати везе са тим шта су опозициони захтеви, а то значи да та стратегија подразумева да иза њих постоји неко ко управља тим што они раде, оцењује Вулетић.
„Само ово друго тумачење близу је нечега да они отприлике знају шта раде и да то зависи од њих и у том циљу могу да кажу: Ево, ми се заиста трудимо да поправимо изборне услове. Али то је мало неозбиљно ако се има у виду да је Ана Брнабић већ показала да је покренула тај процес да се ове препоруке што је могуће више реализују. Наравно, препоруке ОДИХР-а су такве и оне се тичу изборних услова генерално. Кад би се чекало да се све те препоруке испуне, вероватно избора никад не би ни било, пошто су све то процесне ствари.“
Има неких ствари које се могу релативно брзо урадити али суштински је то ствар која се тиче генерално атмосфере и политичке ситуације у Србији која ништа није ново, додаје Вулетић. Од 2000. године на овамо, а наравно и деведесетих, увек су били неки проблеми везани за изборе, подсећа Вулетић.
Нема бојкота избора без страног фактора
Тумачење да су максимиалистички захтеви опозиције, у ствари изговори за бојкот избора, према Вулетићу спада у трећу варијанту где је реч о одржавању тензије која би требало на неки начин да онемогући нормалан политички живот. Али то би укључивало и синхронизован притисак из иностранства и све више и више укључивање страног фактора у политички живот Србије, истиче Вулетић.
„Кад ви поставите такве захтеве, то су некакви ултиматуми које можете да постављате ако имате 500.000 људи на улици, па онда кажете ако хоћете да се ти људи склоне, онда морате све ово да испуните. Али кад не можете да скупите ни 5.000 људи на протестима као што је било онда су ти захтеви претња празном пушком. Наравно, у великој мери то зависи и од тога како ће власт да реагује и они можда очекују да ће на неки начин да испровоцирају власт да уради неки потез који би био такав да би можда могао да испровоцира или реакцију јавности или међународних институција.“
Тако да је реч о доста пипавој политичкој борби у којој опозиција неким нереалним захтевима покушава да направи неку политичку динамику која би пре или касније њима ишла у корист, закључио је Вулетић.
Погледајте и:
