https://sputnikportal.rs/20240316/u-svetu-proslavio-kosovsko-cvece-cafnalo-a-sada-moskvu-vraca-u-beograd-video-marija-jakovljevic-1168838086.html
У свету прославио косовско „Цвеће цафнало“, а сада Москву враћа у Београд /видео/
У свету прославио косовско „Цвеће цафнало“, а сада Москву враћа у Београд /видео/
Sputnik Србија
Кад чујем неку стару песму, поготово старог Косова или јужне Србије, само стане време и простор. Нисам у стању да објасним, само се деси моменат када видиш да... 16.03.2024, Sputnik Србија
2024-03-16T16:40+0100
2024-03-16T16:40+0100
2024-03-16T16:40+0100
култура
култура
култура – интервјуи и аналитика
џез
концерт
трубачи
стјепко гут
војислав бубиша симић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/03/0e/1168837568_0:0:2837:1595_1920x0_80_0_0_e55751ac3d1abff92137da245b9812ab.jpg
Композитор, џез трубач, аранжер, диригент и педагог Стјепко Гут је недавно награђен признањем за живото дело „Дарко Краљић“ које додељује Удружење композотора Србије.Гут ће 19. марта дириговати концертом Биг Бенда РТС-а у МТС дворани у част 100. рођендана великана српског џеза, Војислава Бубише Симића.За Спутњик каже да му то много значи, јер је почетак његове каријере везан за Бубишу:„Бубиша ме је довео у оркестар 1978. или 1979, био сам најмлађи члан. Кад год је било прилике, пружао ми је шансу као солисти да изађем на рампу, како ми кажемо, да будем 'чут и виђен'. Подржао ме је кад сам одлучио да одем на Беркли, као и покојни Предраг Ивановић и Браца Печник. Они су ми чак и материјално помогли колико су могли“.Уживајте у животуБубиша ће, најављује Гут, доћи на концерт и дириговаће извођење прве композиције „Поздрав Каунти Бејзију“, а изразио је жељу и да затвори концерт:Бубиша Симић је увек истицао: „Живите, уживајте у животу и ономе што радите и будите живахни”, а њега је увек живахним и радосним одржавало то што, како је и сам умео да каже – живи џез!Стјепко Гут је приметио да у томе има истине, јер се и сам увек одморније осећа након радионице са младим људима или концерта:„Долази до неке размене енергије. Моје је да дам најбоље што имам у том моменту, а како ја то добијем назад не умем да објасним. Бубиша је један од људи, који су на тај начин улазили у то - свим срцем, са енергијом. Изгледа као да је трошиш, а заправо добијаш“.Џез и Цвеће цафналоУ образложењу награде „Дарко Краљић истакнуто је богатство и високи уметнички домет Стјепка Гута, његов оригинални приступ, џезу, али и инспирисаност српском традицијом. Као аутор прве Српске симфонијске џез свите инспирацију је пронашао у песмама из народа које су преживеле три века и које сматра озбиљном уметничком музиком. Њима већ пола века одушевљава публику и музичаре широм света.Сећа се како је деведесетих година одушевио публику у Америци и Аустрији музичким мотивима са Косова:„Предавао сам на академији у Грацу и водио студентски оркестар. Имали смо концерт 1994. године на до тада највећем скупу џезера у Бостону, пред неколико хиљада људи. Као последњу композицују извели смо 'Цвеће цафнало', стари српски мотив са Косова који сам ја обрадио 1979. за џез оркестар. Показало се да то народ јако лепо прима, па сам онда пробао то исто у Аустрији. Где год сам ишао, то смо свирали. Једном ми прилази стари чика, црнац и каже: Извините, шта је било ово последња? А ја га погледам и видим – Луис Смит, један од трубача које највише ценим. Објаснио сам му да је то стари мотив, народна српска музика. И он каже - 'Видим ја, то је џез, али има неку посебну енергију'“.Вратићете другима једног данаНа почетку није било лако, присећа се Гут својих студентских дана у Берну:„Мој покојни кум Лука Бошковић и ја смо заједно кренули, али тада то није било упитно. Било је – Идемо? Идемо. Ако имаш да једеш једном дневно, једеш једном дневно. Сећам се покојни Били Брукс и још увек активни Винс Бенедети, дивни музичари узели су азиле у Швајцарској, нису хтели да иду у Вијетнам, и били су део школе, која је уз ону у Грацу била једна од прве две џез школе у Европи. Једном ми пролазимо ходником и један од њих двојице пита нас – 'Да ли сте јели нешто данас?' Ваљда смо изгледали усукано. Кажемо ми онако несигурно – 'Па јесмо'. И један од њих извади 100 франака. Огромна новчаница, могао си да се покријеш њоме. Каже – 'Ево вам да купите мало хране'. Ми нећемо да узмемо, кажемо – 'Нећемо моћи то да вратимо'. 'Не, не, не. Не дајемо вам зато да нама вратите. Вратићете једног дана некоме, на неки начин'. Доста значења је било у тој реченици коју увек носим са собом“.И Гут је то добро дело које му је учињено наставио да шири. Када је постао професор на Академији у Грацу помагао је српским студентима не само учећи их вештини свирања, већ и да се снађу у Аустрији, што лакше прегурају своје студентске дане. Многи су се вратили и постали чланови Биг Бенда РТС-а:„У Грацу је постојала практично цела наша колонија. Ја сам тада доста путовао, радио сам као драгстор, али увек је било оних који ће новог клинца да сачекају, да га бодре најпре на пријемном, охрабре, да га приме код себе да преноћи, па касније и да му нађу где ће да пере судове или ради нешто друго да заради за живот док студира“.Ово је важније од авионаВажну лекцију Стјепко Гут је научио од Кларка Терија, највећег трубача свих времена:„Срели смо се на аеродрому, Кларк је тада већ тешко ишао и имао човека који га је гурао у колицима до авиона. Једног момента прилази му једна девојка, пита га да ли је он Кларк Тери и почиње да му поставља питања, он објашњава. У једном тренутку опоменем Кларка да ћемо изгубити авион, а он каже – 'Стјепко, ово је важније од авиона. Научио сам ту лекцију'“.Вођен мисијом да преноси знање млађима основао је Џез одсек на Факултету музичке уметности како би у Србији имали где да се школују.Против буре цртањемГут је и велики љубитељ ликовне уметности. Три дана је по четири сата проводио у Пикасовом музеју у Барселони, Микеланђела обожава и целог живота је завидео људима који имају тај дар:„ Кад год сам покушао да једном у пет или 10 година нешто да нацртам, то би изгледало без везе. Једном ми је на Малти, за време буре, мој пријатељ и један од најбољих малтешких сликара дао папире, оловке, гумице и рекао – 'Повучеш једну црту и погледаш. Она те поведе да повучеш неку другу црту и тако даље'. После педесетак папира видим угледам један који не бих да бацим и после годину - две успео сам и даучествујем на изложби. Имам најмање три-четири хиљаде цртежа на папиру и тањирима. Можда на неком од следећих концерата у Београду приредим изложбу у холу“.Микеланђело, Достојевски, Пикасо и ЊујоркГут је обишао планету више пута. Каже да још има места до којих није стигао, али ипак је његова „чаша полупуна, а не полупразна“:Пре десет година се настанио на Сицилији и први пут после целе деценије у Београду се задржао више од месец дана. Од свих лепота које је видео, четири места заузимају посебно место у његовом срцу и мислима: Пикасов музеј у Барселони, Фиренца, 52. улица у Њујорку и Музеј Достојевског у Санкт Петербургу:„Кад сам отишао први пут у Њујорк прошетао сам 52. улицом где су џез клубови. Осетио сам велико узбуђење – ходаш и знаш да корачаш путем којим је ишао, рецимо, Чарли Паркер. Исто сам се осетио у Фиренци. Ја сам луд за Микеланђелом, за било чим што је дотакао, ударио чекићем или нацртао. Дођем испред градске већнице у Фиренци, шпартам тако и мислим сигурно сам згазио негде где је некада и Микеланђело. А када сам 1969. или 1970. стигао у тадашњи Лењинград, где смо имали 13 концерата, питали су ме у хотелу шта ме интересује. Тражио сам да ме прво одведу у Музеј Достојевског. Сећам се да ми је срце лупало, као детету. Имао сам 19 година, Достојевски се читао на велико. Било је то велико узбуђење“.(Цео интервју са Стјепком Гутом погледајте у видео прилогу)Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, култура – интервјуи и аналитика, џез, концерт, трубачи, стјепко гут, војислав бубиша симић
култура, култура – интервјуи и аналитика, џез, концерт, трубачи, стјепко гут, војислав бубиша симић
У свету прославио косовско „Цвеће цафнало“, а сада Москву враћа у Београд /видео/
Кад чујем неку стару песму, поготово старог Косова или јужне Србије, само стане време и простор. Нисам у стању да објасним, само се деси моменат када видиш да је нешто безвременско, да има врло јаку енергију и просто осетим потребу да то само обучем у друго, џез одело, каже џез музичар Стјепко Гут.
Композитор, џез трубач, аранжер, диригент и педагог Стјепко Гут је недавно награђен признањем за живото дело „Дарко Краљић“ које додељује Удружење композотора Србије.
Гут ће 19. марта дириговати концертом Биг Бенда РТС-а у МТС дворани у част 100. рођендана великана српског џеза, Војислава Бубише Симића.
За Спутњик каже да му то много значи, јер је почетак његове каријере везан за Бубишу:
„Бубиша ме је довео у оркестар 1978. или 1979, био сам најмлађи члан. Кад год је било прилике, пружао ми је шансу као солисти да изађем на рампу, како ми кажемо, да будем 'чут и виђен'. Подржао ме је кад сам одлучио да одем на Беркли, као и покојни Предраг Ивановић и Браца Печник. Они су ми чак и материјално помогли колико су могли“.
Бубиша ће, најављује Гут, доћи на концерт и дириговаће извођење прве композиције „Поздрав Каунти Бејзију“, а изразио је жељу и да затвори концерт:
„Пре неки дан сам тражио верзије те Бубишине композиције, желео да чујем оне старије аранжмане. Једно од најбољих извођења било је 1961. године на концерту у Москви. Одличан је снимак те једне од најлепших верзија, тако да ћемо са тим и са Бубишом да отворимо концерт“.
Бубиша Симић је увек истицао: „Живите, уживајте у животу и ономе што радите и будите живахни”, а њега је увек живахним и радосним одржавало то што, како је и сам умео да каже – живи џез!
Стјепко Гут је приметио да у томе има истине, јер се и сам увек одморније осећа након радионице са младим људима или концерта:
„Долази до неке размене енергије. Моје је да дам најбоље што имам у том моменту, а како ја то добијем назад не умем да објасним. Бубиша је један од људи, који су на тај начин улазили у то - свим срцем, са енергијом. Изгледа као да је трошиш, а заправо добијаш“.
У образложењу награде „Дарко Краљић истакнуто је богатство и високи уметнички домет Стјепка Гута, његов оригинални приступ, џезу, али и инспирисаност српском традицијом. Као аутор прве Српске симфонијске џез свите инспирацију је пронашао у песмама из народа које су преживеле три века и које сматра озбиљном уметничком музиком. Њима већ пола века одушевљава публику и музичаре широм света.
„Када песма опстане неколико стотина година, у њој има нечег, неке енергије која се провлачи вековима. И онда аранжер то практично обуче у друго одело. Са пријатељем из Њујорка Патриком Олиријем сам 2011. направио Српску симфонијску џез свиту за симфонијски оркестар и хор као спој старих народних песама, симфонијског приступа и џеза. Песме које преживе 300 година у народу су као и џез - уметничка музика“, каже Гут.
Сећа се како је деведесетих година одушевио публику у Америци и Аустрији музичким мотивима са Косова:
„Предавао сам на академији у Грацу и водио студентски оркестар. Имали смо концерт 1994. године на до тада највећем скупу џезера у Бостону, пред неколико хиљада људи. Као последњу композицују извели смо 'Цвеће цафнало', стари српски мотив са Косова који сам ја обрадио 1979. за џез оркестар. Показало се да то народ јако лепо прима, па сам онда пробао то исто у Аустрији. Где год сам ишао, то смо свирали. Једном ми прилази стари чика, црнац и каже: Извините, шта је било ово последња? А ја га погледам и видим – Луис Смит, један од трубача које највише ценим. Објаснио сам му да је то стари мотив, народна српска музика. И он каже - 'Видим ја, то је џез, али има неку посебну енергију'“.
Вратићете другима једног дана
На почетку није било лако, присећа се Гут својих студентских дана у Берну:
„Мој покојни кум Лука Бошковић и ја смо заједно кренули, али тада то није било упитно. Било је – Идемо? Идемо. Ако имаш да једеш једном дневно, једеш једном дневно. Сећам се покојни Били Брукс и још увек активни Винс Бенедети, дивни музичари узели су азиле у Швајцарској, нису хтели да иду у Вијетнам, и били су део школе, која је уз ону у Грацу била једна од прве две џез школе у Европи. Једном ми пролазимо ходником и један од њих двојице пита нас – 'Да ли сте јели нешто данас?' Ваљда смо изгледали усукано. Кажемо ми онако несигурно – 'Па јесмо'. И један од њих извади 100 франака. Огромна новчаница, могао си да се покријеш њоме. Каже – 'Ево вам да купите мало хране'. Ми нећемо да узмемо, кажемо – 'Нећемо моћи то да вратимо'. 'Не, не, не. Не дајемо вам зато да нама вратите. Вратићете једног дана некоме, на неки начин'. Доста значења је било у тој реченици коју увек носим са собом“.
И Гут је то добро дело које му је учињено наставио да шири. Када је постао професор на Академији у Грацу помагао је српским студентима не само учећи их вештини свирања, већ и да се снађу у Аустрији, што лакше прегурају своје студентске дане. Многи су се вратили и постали чланови Биг Бенда РТС-а:
„У Грацу је постојала практично цела наша колонија. Ја сам тада доста путовао, радио сам као драгстор, али увек је било оних који ће новог клинца да сачекају, да га бодре најпре на пријемном, охрабре, да га приме код себе да преноћи, па касније и да му нађу где ће да пере судове или ради нешто друго да заради за живот док студира“.
Важну лекцију Стјепко Гут је научио од Кларка Терија, највећег трубача свих времена:
„Срели смо се на аеродрому, Кларк је тада већ тешко ишао и имао човека који га је гурао у колицима до авиона. Једног момента прилази му једна девојка, пита га да ли је он Кларк Тери и почиње да му поставља питања, он објашњава. У једном тренутку опоменем Кларка да ћемо изгубити авион, а он каже – 'Стјепко, ово је важније од авиона. Научио сам ту лекцију'“.
Вођен мисијом да преноси знање млађима основао је Џез одсек на Факултету музичке уметности како би у Србији имали где да се школују.
Гут је и велики љубитељ ликовне уметности. Три дана је по четири сата проводио у Пикасовом музеју у Барселони, Микеланђела обожава и целог живота је завидео људима који имају тај дар:
„ Кад год сам покушао да једном у пет или 10 година нешто да нацртам, то би изгледало без везе. Једном ми је на Малти, за време буре, мој пријатељ и један од најбољих малтешких сликара дао папире, оловке, гумице и рекао – 'Повучеш једну црту и погледаш. Она те поведе да повучеш неку другу црту и тако даље'. После педесетак папира видим угледам један који не бих да бацим и после годину - две успео сам и даучествујем на изложби. Имам најмање три-четири хиљаде цртежа на папиру и тањирима. Можда на неком од следећих концерата у Београду приредим изложбу у холу“.
Микеланђело, Достојевски, Пикасо и Њујорк
Гут је обишао планету више пута. Каже да још има места до којих није стигао, али ипак је његова „чаша полупуна, а не полупразна“:
„Предивних места има где сам био и где бих желео да се вратим. Мексико, Јукатан, те старе културе, пирамите и Перу. Предивно је било стајати испред огромног камења које има по 12 углова. Кад стојиш испред тога, време стаје као и када слушате изворну музику. Ја имам тај пундрек целог живота, тешко да могу да седим негде дуже од два-три месеца. Свуда сам био и свуда је лепо. Где год ми нешто не забрљамо као врста“.
Пре десет година се настанио на Сицилији и први пут после целе деценије у Београду се задржао више од месец дана. Од свих лепота које је видео, четири места заузимају посебно место у његовом срцу и мислима: Пикасов музеј у Барселони, Фиренца, 52. улица у Њујорку и Музеј Достојевског у Санкт Петербургу:
„Кад сам отишао први пут у Њујорк прошетао сам 52. улицом где су џез клубови. Осетио сам велико узбуђење – ходаш и знаш да корачаш путем којим је ишао, рецимо, Чарли Паркер. Исто сам се осетио у Фиренци. Ја сам луд за Микеланђелом, за било чим што је дотакао, ударио чекићем или нацртао. Дођем испред градске већнице у Фиренци, шпартам тако и мислим сигурно сам згазио негде где је некада и Микеланђело. А када сам 1969. или 1970. стигао у тадашњи Лењинград, где смо имали 13 концерата, питали су ме у хотелу шта ме интересује. Тражио сам да ме прво одведу у Музеј Достојевског. Сећам се да ми је срце лупало, као детету. Имао сам 19 година, Достојевски се читао на велико. Било је то велико узбуђење“.
(Цео интервју са Стјепком Гутом погледајте у видео прилогу)
