Прича о Нишу: Ожиљци и ране из пролећа 1999.
18:41 24.03.2024 (Освежено: 22:34 24.03.2024)
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј Ниш / Последице бомбардовања Ниша 1999. године
Пратите нас
Поп је тада студирао машинство, иако му се, како каже, све друго на свету чинило занимљивијим. Свирао је у бенду који се звао „Катедра“ и стално су збијали шале како ће свирати, макар и под бомбама. Упркос „инсајдерским информацијама“ једног ортака који је био питомац Војне академије, нико није веровао да ће до бомбардовања заиста доћи.
Била нам је уговорена свирка и ми смо се мислили „бомбардујте слободно, ми свирамо и даље“. Тонска проба нам је била заказана за осам увече и само што сам убоо кабл у појачало и опалио те прве акорде, кренуле су да јече сирене кроз град, рекао је Поп за Спутњик.
Требало је да наступе у тадашњем КПГТ Дворишту, потоњем Нишвилу, дакле у самом центру Ниша. Њихова „Катедра“ је ту стандардно имала свирке једанпут месечно, а чак су се касније појавили и у Дневнику јер су током бомбардовања имали један запажени наступ испред Народног позоришта.
Завладао је хаос, али људи нису бежали. Били су превише збуњени. Нико није очекивао завијање сирена. Бомбардовање које је пре тога задесило Босну и Херцеговину било је, каже Поп, другачије у том смислу што је тамо неколико година буктао рат. „Какво црно бомбардовање“, мислио је Поп, „па ми смо одрасли на тој њиховој култури“. Није му ишло у главу да неко ко себе назива стубом цивилизације може на уласку у 21. век из чиста мира бомбардовати једну суверену земљу на тлу Европе.
Бомбардовање Србије 1999. године.
Сви који су се у том тренутку затекли у центру Ниша, сишли у један подземни пролаз. Ниш има главну улицу на два спрата, па читава „Обреновићева“ има подземни део. Када су чули сирене за ваздушну опасност, људи су сишли у импровизовано склониште.
Ми смо били ту можда неких двадесетак минута или пола сата. Градски аутобуси су и даље пролазили, па сам сео у један од њих и отишао кући у Нишку Бању. Касније сам на телевизији видео да је те ноћи гађана команда у Нишу, касарна у Алексинцу и друга места.
Попов брат од ујака налазио се у алексиначкој касарни, али су се сви на време повукли из ње. Сутрадан се чуо са братом и већ тада су почеле приче о томе где ће ићи и шта ће радити. Нешто касније, његов брат је ушао у вечност као један од палих јунака са Кошара. Имао је само деветнаест година.
Ти дани су убрзано стварали мушкарце од младића. Попова породица живела је надомак битног далековода, због којег је помислио да је то то. Крај. Стајао је вани на узвишици и судар графитних бомби са далековогом изазвао је експлозију чији је бљесак прекрио читаво небо. Његова кућа имала је подрум и док је он гледао у заслепљујућу белину, његови мајка, сестре, комшије били су на сигурном. Отац му се као командир територијалне цивилне заштите данима налазио на терену, а стриц је већ отишао на Косово и Метохију. У њиховој улици, сем њега, није било више старијег мушког, па је збуњени рокер и незадовољни студент преко ноћи постао глава куће.
Војници са Кошара.
© Фото : Приватна архива Саше Радојевића
Уништење човека
Оно што је за све то време, поред погибије брата, на њега оставило најјачи утисак, било је бомбардовање касетним бомбама једног уског потеза између градске пијаце и Универзитета у Нишу.
Ја сам у то време тек почињао да се мувам по Студентском културном центру и тадашњем Академском позоришту. Тамо смо имали некакве своје активности и ишли смо до позоришта јер нам је то била нека врста бекства од реалности. Ту смо висили преко дана и договарали некакве представе и концерте, смишљали какав одговор као студенти да дамо. Нити смо били мобилисани, нити смо могли на било који други начин да помогнемо у рату са невидљивим противником који се налазио на неких двадесетак километара изнад наших глава.
Ходницима позоришта зазвонио је урлик сирена и сви који су се налазили на горњим спратовима Студенстког културног центра јурнули су низ степенице и повукли се у доње ходнике. Сишли су у зграду Бановине, односно Ректорат.
Тако је грувало да ми се чинило да је време стало и да се ради о једној секунди, док је заправо све то трајало неких пола сата. У самом атријуму Универзитета постоји бина на коју је пала касетна бомба. Детонација је била заглушујућа. Старији господин који је ту радио у техници само нас је све одгурнуо на под, па сам тада и нос поломио. Годинама касније, многи музичари и уметници пролазили су преко те бине док је коначно и она дошла на ред за реновирање и обнову. Дуго је тамо стајао кратер у облику сунцокрета који сам, као нека врста домаћина, показивао свима.
Касетне бомбе нису могле да пробију метар дебеле зидове старе предратне градње, а студенти су се крили испод штокова у једном пролазу. Тресли су се прозори, тресла су се врата, тресла се и сама земља под њима. Кад се све смирило, изашли су на улицу пуну дима. Све је горело. Мање од сто метара од њих, лежала је мртва трудница. Градска пијаца, пуна људи, масакрирана је у сред бела дана.
Последице бомбардовања Ниша 1999. године
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј Ниш / Последице бомбардовања Ниша 1999. године
Како сам могао да реагујем!? Хтео сам да ј*бем матер свима! Извињавам се на термину, али ова тема ме стварно погађа, а ја никад нисам говорио о овоме. Био сам избезумљен. Нисам могао да поверујем шта гледам испред себе, ја сам хипик човек, рокер, пацифиста. Ту нису постојале некакве војне мете па да кажу „еј ту је било сакривено ово или оно“. Ма какви! Ту апсолутно није било војног циља. Ту је гађана жива сила, гађани су цивили. Те касетне бомбе служе само за једну ствар – за убијање, односно уништење људи.
Деци је све то било сјајно, прича Поп. Они нису ишли у школу, баш их је било брига, зезали су се, трчали по улицама... То је, каже, давало некакав контраст свему... У њима се пробудила нека врсту заједништва, њима се свидео тај осећај, а мислили су да ће све што је полупано, једноставно поново бити изграђено.
Све то је некако у мени направило гомилу сцена које ни дан данас не умем да артикулишем, нити сам икада до сад говорио или покушао да говорим о свему овоме.
Последице бомбардовања Ниша 1999. године
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј Ниш / Последице бомбардовања Ниша 1999. године
Групу „Катедра“, поред Попа на гитари, чинили су његов колега гитариста Немања, Бамби на басу, Гаги бубњар и Влада и Ђоле као вокали. Покушавали су да себи и другима скрену мисли са свакодневице, а на Дневнику су завршили јер су један дан испред Народног позоришта, између осталог, одсвирали и своју обраду Бајагине песме „Само нам је љубав потребна“.
Најцрње је пред зору
Мислио је, каже Поп, да бомбардовању нема краја. Ипак, то није био најгори део. Најгоре је било то што се осећао потпуно беспомоћно.
Хтео сам на сваки начин и по сваку цену нешто да урадим. Да је кренула копнена офанзива, неизоставно бих и ја био у првим редовима. Овако смо ратовали са неким кога не видимо и до кога не можемо да добацимо.
Бомбе су, ипак, после више до два месеца престале да падају, али осећај горчине је остао.
Поп се, крадећи Богу дане, поново затекао на једном од места због којег Ниш и данас носи ожиљке. Овај пут је гађан мост у ширем центру града. Он се нашао у улици Књегиње Љубице, поново сведочећи експлозији која пара уши и суманутом трчању преплашених људи по улицама.
Нема сцена, има само осећаја. Сцене су кад ми стојимо поред прозора и гледамо оне бесмислене пројектиле које лете у небо и покушавају нешто да погоде, сцена је кад се ја пењем на Коритњак изнад Нишке Бање, а томахавк пролеће на, чинило ми се тада, неколико метара од мене, сцена је кад звони телефон и јављају нам да је мој брат погинуо, а ја излазим напоље, узимам некакав колац и њиме беспомоћно ударам у неку јелку... Сцене су гомила тако неких сада већ магловитих сећања која чине једно велико и горко осећање.
Последице бомбардовања Ниша 1999. године
© Фото : Спутњику уступио Народни музеј Ниш / Последице бомбардовања Ниша 1999. године
Далибор Поповић Поп и данас живи у Нишкој Бањи. Од машинства је одустао, бенд се одавно распао, а његово ангажовање у сфери културе, уметности, музике и филма, богати нишку сцену већ годинама.
