Стварај речорчицу јер су и речи бљутскобиће: Речник детињих речи, чувар менталног лексикона
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Пратите нас
Српскиричарска речорчица назив је јединственог Речника детињих речи и израза који је приредила Весна Смиљанић Рангелов, један од, како истиче, 669 саписника тог издања, пошто је поред ње учествовало још 668 деце од једне до 15 година.
Поред тога што је лингвиста, често каже да је упоредно са поменутим стекла још неколико звања – мајка, тетка, ујна, стрина, снаја, јетрва, те почесну титулу куме и изванредно звање баба-тетке који су јој били од велике помоћи приликом десетогодишњег рада на Речнику детињих израза.
„Све је почело природно и очекивано са учењем језика првог детета. То је било сада већ доста давно, има томе деценија и по. И намера ми је била да направим један породични лексикон. Пошто сам по образовању лингвиста, онда сам додатно разумевала те његове покуше да урони у језик, а као и сваком родитељу било ми је једнако занимљиво. Није ме мрзело да то бележим, знајући да толико тога има у детињем свету да је тешко све то запамтити те сам почела благовремено да записујем. Те речи су се почеле гомилати баш због свих ових мојих других звања, тетка, ујна. Потом смо направиле једну електронску базу на сајту Детињарије, где би могли да речи уписују родитељи са свих меридијана, па сада имамо детиње језичке иновације из Америке, Немачке и људи који живе у дијаспори”, каже Весна Смиљанић Рангелов за Спутњик.
Весна Смиљанић Рангелов
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Српски ричар је стручњак за српски језик, а речорчица је свешчица у коју се уписују речи. Обе речи су плод дечијег изражавања:
„То потврђује да деца уопште немају проблем са усвајањем језика, јер ако тако спонтано стварају овако фонетски компликоване речи, онда то нам само говори да они већ владају језиком, само ћемо се у то уверавати како време пролази и како они нама показују колико у ствари познају тај дубински систем језика“.
Наука о детињем језику – отолингвистика почела је да се развија у 19. веку, а највећи допринос дали су руски лингвисти:
„У години рођења нашег Вука Караџића немачки научник Тидеман, оснивач дечије психологије у немачкој науци, објавио је свешчицу са говором свога сина. Научници у 19. веку почели су да сакупљају детиње речи, а посебно су на томе инсистирали руски лингвисти који су сматрали да речи и изрази које деца изговарају нису грешке. Шчерба је говорио да је то одлична језичка грађа, а Десистир да су то речи без сутрашњице, али да их треба проучавати. Руски научници су дошли до закључка да се на основу проучавања овог детињег језика могу утврдити тенденције у будућности језика и да се може ухватити нит са историјским развојем језика“.
Речник детињих речи и израза
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Ау, ала је се небо згромодрждило
Рангелов наводи да се данас доказује да су извесне детиње иновације постојале као пуноправне лексеме у прошлости језика и неке од њих су заступљене у Речнику детињих израза:
„То је рецимо тешкост која је забележена у Речнику књижевног српско-хрватског језика из педесетих година, али већ у новом Речнику Матице српске је нема. Наишла сам на ту реч у писму Матије Бана Илији Гарашанину – 'снашла нас је велика тешкост'. Дете изговори да осећа тешкост без икакве припреме и без икаквог предзнања. Имамо реч 'упазити' која се у Вукове време чешће користила него 'опазити' и 'спазити'“.
Рангелов је прикупљајући детиње речи за Речорчицу дошла до неочекиваних закључака:
„Петогодишње дете гледа кроз прозор у небо које се смрачило, а дан је. Очекује се сваког часа и киша, гром, олуја, ветар, али се још ништа не догађа. И тај петогодишњак погледа кроз прозор и каже – 'Ау, ала је се небо згромодрждило'. Он у том тренутку не зна да се на руском рецимо каже или пише дожд, не зна за наше песничко дажд што све води порекло од старословенског па до прасловенског да је джд киша. Дакле он ништа о томе не зна. У новије време психолингвисти су, проучавајући детињи говор, дошли до закључка о постојању менталног лексикона. Сматрају да деца повлаче све рече из менталног лексикона који представља укупан речник нашег језика од праисторије. Све оно што већ постоји или је постојало па је избачено из употребе ми чувамо у менталном лексикону с тим што одрасли који су већ нормирани, стандардизовани у сваком погледу, више не повлаче те речи, а деца, ослобођена било какве норме, слободна су језичка бића“.
Деца повлаче све рече из менталног лексикона који представља укупан речник нашег језика од праисторије
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Да ли је Лаза Костић или неко дете
Када бисмо упоређивали неологизме наших песника и дечије измишљена речи, не бисмо, каже Рангелов, лако разврстали која чему припада:
„Лаза Костић је био познат по дивним неологизмима, али би могао да позајми без проблема речи из детињег говора. То је заиста поезија. Имамо, рецимо, узгредица, објасница, тугованка, умованка, непоправљеница, а с друге стране имамо ветраница, вијалица, маленица (мала девојчица), мокрица (мала бара коју треба заобићи), последица, пијалица, мислим да је прво достојно другога, а друго итекако достојно првога. Деца јесу ствараоци и ми заиста можемо учити од њих. Када бисмо тражили нове речи за неименоване предмете, предлажем да се обратимо прво деци, јер имају најбоље језичко осећање. У овој збирци заиста има доста предлога за речи које нам не достају. У моју фамилију је ушла реч 'бљутскобиће' - беба која често бљуцка, али ту је и ватрон - шпорет на дрва или пребац - усб меморија…
Деца одлично разумеју граматику и морфологију
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Када са бубамаром лети бубамар
У дечијем свету поред бубамаре увек лети и бубамар, ватрогасац гаси ватру са ватрогасицом:
„Деца одлично разумеју граматику и морфологију. Они разумеју да је 'а' наставак за женски род. Тамо где то њима није логично, они пребацују у мушки род. Имамо куварица и куварац, затим продавачац, газдарац. Они именице мушког рода изводе из именице женског рода. Они не кажу газдар, него газдарац. Тако имамо и 'крава' и 'кравац', 'паметнац'. Нисам ја паметница, ја сам, каже, паметнац. И нисам вредница, него сам вредник. Исто тако ће ватрогасцу да придруже ватрогасицу, као што ће бубамари бубамара“.
Руски лингвисти су сматрали да речи и изрази које деца изговарају нису грешке
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Абије пипије апије
Мајке, подсећа наша саговорница, имају важну улогу преводиоца:
„Има једна анегдота. Мали Оги обраћа се тати и каже – 'Абије пипије апије'. Тата се пита шта то би, а мама из друге собе, радећи нешто, довикује – 'Хоће да обује ципеле да иде напоље'. Треба учити, није то тако лако савладив језик“.
Весна Смиљанић Рангелов оставила је у књизи део за нове малишане и поручује родитељима, бакама, декама, теткама и стричевима да брже боље запишу кад год у кући чују абије, опије, папије, бубабак, сукапак, каталомба и створе богату, живописну и забавну речорчицу својих најдражих.
Погледајте и:
