https://sputnikportal.rs/20240413/precrtao-sam-se-iz-zivih-cekao-metak-i-borio-se-za-srbiju-strasna-ispovest-junaka-sa-kosara-1171057611.html
Прецртао сам се из живих, чекао метак и борио се за Србију: Страшна исповест јунака са Кошара
Прецртао сам се из живих, чекао метак и борио се за Србију: Страшна исповест јунака са Кошара
Sputnik Србија
Могу да вратим сваку сцену пакла који сам преживео. Скинуо сам одмах себе са списка живих. Знао сам да сам мртав, били смо покретне мете. Само је било питање... 13.04.2024, Sputnik Србија
2024-04-13T14:55+0200
2024-04-13T14:55+0200
2024-04-13T14:55+0200
моја прича
моја прича
србија
србија – друштво
косово и метохија (ким)
кошаре
нато бомбардовање
иван антић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/04/0b/1170990426_0:22:721:427_1920x0_80_0_0_e72acde5f0912c4054af1ab9e007dd40.jpg
Ову драматичну исповест за Спутњик износи Иван Антић, учесник битке на Кошарама која се одвијала на Косову и Метохији пре тачно 25 година:"Нисам имао ров, нисам имао заклон, био сам на таквој позицији да кад ми командант изда наређење, морам да одем да га извршим, пренесем информацију, дочекам рањеног. Били смо покретне мете".Борба на југословенско-албанској граници са НАТО авијацијом, албанском војском, терористима ОВК и страним плаћеницима почела је 9. априла 1999. године и трајала 67 дана. Однела је 108 младих живота. Била је то једна од најтежих борби у новијој историји српске војске, епска битка постала је симбол одбране отаџбине.Иван Антић из Косовске Митровице тада још није напунио 20 година, обезбеђивао је команданта пешадије другог батаљона чувене 125. моторизоване бригаде, пуковника Љубинка Ђурковића.Чекао сам метак у главуИ пре одласка у војску му је, каже, било јасно да живот никада више неће бити исти, да је почео рат. А пакао је почео када је почела битка у рејону карауле Кошаре. Јутро је било тмурно, кишовито, ништа се није видело. Кренула је ватра са свих страна."Дошли смо до тог бункера, чучнуо сам поред, није било места унутра да се склоним. Како сам чучнуо и држао пушку, тако ме је снајпериста нациљао. Гађао ме је поред леве ноге. Видим, буквално зрно прође поред ноге. Онда поред десне, трећи метак сам чекао у главу".Иван се помирио са судбином, видео је свој крај, међутим, снајпериста је пребацио ватру на бункер, ранио официра који је био унутра. Успели су да га извуку, превили му рану, а онда кренули да се повлаче. Тек тад је уследио пакао."Чули смо лишће, галаму. Јурили су да нас живе ухвате. Бежали смо, дошли до неке провалије и нисмо имали избора, него да скачемо. Било је неких двадесетак метара стрме висине. Како смо скочили, на то место где смо били пала је граната која нас је додатно одбацила".Могу да вратим сваку слику из паклаПали су тачно испред возила своје војске, било је и једно санитетско, спас за рањеног официра. Сећање на тај први дан битке је посебно, јер то је први удар, а битка је трајала пуних 67 дана, 24 сата дневно, стотине удара НАТО авијације, пројектила и метака терориста, албанске војске и страних плаћеника са Запада.Током 67 дана битке на караули Иван је, каже, видео на шта је све спреман човек да се прилагоди, само да би преживео, али и човека који не може то да поднесе, који "изгори". Он верује да није изгорео, сваку сцену пакла коју је преживео може да врати, па и ону најужаснију - сакупљање делова тела својих сабораца из Војне полиције које је поклопила касетна бомба.Црни облак на Србијом, после ратаКаже да су он и саборци успели да зауставе продирање непријатеља на територију Косова и Метохије са југа, али да су циљеви оних које су зауставили на граници у доброј мери остварени у миру, након политичких промена 2000. године."Након рата било је укупно око две хиљаде ухапшених терориста, доказано, суђених убица које је наша влада тада просто преко ноћи пустила. Иако су осуђени, преко ноћи постали су слободни грађани. Они можда нису ушетали у нашу земљу у униформи, али су ушетали у оделима са краватама, нашли су међу нашим народом оне који су подобни да раде ствари које они желе и зато се и надвио црни облак над Србијом. Ми смо требали да одемо у срамоту, заборав. Наши официри су похашени и послати у Хаг".Нова мисија...На свом Косову и Метохији није био од 2019. године. Од емитовања филма "Битка на Кошарама" кренуле су претње. На списку је за хапшење.Анић данас живи у Новом Саду, има породицу, два сина. Посвећен је њима и својој великој мисији, да се патње које су он и колеге преживели не умање и не забораве.Председник је Удружења ветерана "Кошаре". Своју борбу пренео је у Народну скупштину у којој је посланик.Погледајте и:
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Сенка Милош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Сенка Милош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Сенка Милош
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
моја прича, србија, србија – друштво, косово и метохија (ким), кошаре, нато бомбардовање, иван антић
моја прича, србија, србија – друштво, косово и метохија (ким), кошаре, нато бомбардовање, иван антић
Прецртао сам се из живих, чекао метак и борио се за Србију: Страшна исповест јунака са Кошара
Могу да вратим сваку сцену пакла који сам преживео. Скинуо сам одмах себе са списка живих. Знао сам да сам мртав, били смо покретне мете. Само је било питање на који начин ћу отићи. Слике са Кошара не могу никада да заборавим. И не треба. Било је таквих покушаја, чиним све да се не заборави наша жртва за српски народ.
Ову драматичну исповест за Спутњик износи Иван Антић, учесник битке на Кошарама која се одвијала на Косову и Метохији пре тачно 25 година:
"Нисам имао ров, нисам имао заклон, био сам на таквој позицији да кад ми командант изда наређење, морам да одем да га извршим, пренесем информацију, дочекам рањеног. Били смо покретне мете".
Борба на југословенско-албанској граници са НАТО авијацијом, албанском војском, терористима ОВК и страним плаћеницима почела је 9. априла 1999. године и трајала 67 дана. Однела је 108 младих живота. Била је то једна од најтежих борби у новијој историји српске војске, епска битка постала је симбол одбране отаџбине.
Иван Антић из Косовске Митровице тада још није напунио 20 година, обезбеђивао је команданта пешадије другог батаљона чувене 125. моторизоване бригаде, пуковника Љубинка Ђурковића.
И пре одласка у војску му је, каже, било јасно да живот никада више неће бити исти, да је почео рат. А пакао је почео када је почела битка у рејону карауле Кошаре. Јутро је било тмурно, кишовито, ништа се није видело. Кренула је ватра са свих страна.
"Дошли смо до тог бункера, чучнуо сам поред, није било места унутра да се склоним. Како сам чучнуо и држао пушку, тако ме је снајпериста нациљао. Гађао ме је поред леве ноге. Видим, буквално зрно прође поред ноге. Онда поред десне, трећи метак сам чекао у главу".
Иван се помирио са судбином, видео је свој крај, међутим, снајпериста је пребацио ватру на бункер, ранио официра који је био унутра. Успели су да га извуку, превили му рану, а онда кренули да се повлаче. Тек тад је уследио пакао.
"Чули смо лишће, галаму. Јурили су да нас живе ухвате. Бежали смо, дошли до неке провалије и нисмо имали избора, него да скачемо. Било је неких двадесетак метара стрме висине. Како смо скочили, на то место где смо били пала је граната која нас је додатно одбацила".
Могу да вратим сваку слику из пакла
Пали су тачно испред возила своје војске, било је и једно санитетско, спас за рањеног официра. Сећање на тај први дан битке је посебно, јер то је први удар, а битка је трајала пуних 67 дана, 24 сата дневно, стотине удара НАТО авијације, пројектила и метака терориста, албанске војске и страних плаћеника са Запада.
Током 67 дана битке на караули Иван је, каже, видео на шта је све спреман човек да се прилагоди, само да би преживео, али и човека који не може то да поднесе, који "изгори". Он верује да није изгорео, сваку сцену пакла коју је преживео може да врати, па и ону најужаснију - сакупљање делова тела својих сабораца из Војне полиције које је поклопила касетна бомба.
"Онда сам морао, не само ја, сви који смо се ту нашли, да покупимо те делове тела, буквално ставите труп људски на шаторско крило, додате једну ногу, другу ногу, руку. Да ли сам ја успео да у томе погодим чија је чија рука, верујте ми да не знам, али то никада нећу да заборавим".
Црни облак на Србијом, после рата
Каже да су он и саборци успели да зауставе продирање непријатеља на територију Косова и Метохије са југа, али да су циљеви оних које су зауставили на граници у доброј мери остварени у миру, након политичких промена 2000. године.
"Након рата било је укупно око две хиљаде ухапшених терориста, доказано, суђених убица које је наша влада тада просто преко ноћи пустила. Иако су осуђени, преко ноћи постали су слободни грађани. Они можда нису ушетали у нашу земљу у униформи, али су ушетали у оделима са краватама, нашли су међу нашим народом оне који су подобни да раде ствари које они желе и зато се и надвио црни облак над Србијом. Ми смо требали да одемо у срамоту, заборав. Наши официри су похашени и послати у Хаг".
На свом Косову и Метохији није био од 2019. године. Од емитовања филма "Битка на Кошарама" кренуле су претње. На списку је за хапшење.
Анић данас живи у Новом Саду, има породицу, два сина. Посвећен је њима и својој великој мисији, да се патње које су он и колеге преживели не умање и не забораве.
Председник је
Удружења ветерана "Кошаре". Своју борбу пренео је у Народну скупштину у којој је посланик.
