Верници на Западу – између нове поруке Ватикана и либералне „инквизиције“
© Sputnik / Vladimir Astapkovych
/ Пратите нас
Док Ватикан издаје опречна саопштења и потписује декларације које се не поклапају са хришћанском доктрином, обичан народ за то малтене и не мари. Иако међу бискупатом постоје традиционалне струје које се противе либералној идеологији унутар цркве, до сукоба у самом народу неће доћи јер је западна црква одавно изгубила свој некадашњи значај.
Овако протојереј Дарко Ђого тумачи утицај ватиканске декларације на верујући народ западних земаља.
Нова папска декларација „Дигнитас инфинита“ у којој се одбацују промена пола, сурогат родитељство и теорија рода уследила је само четири месеца након што је папа Фрања дао контроверзни благослов за истополне парове.
Отац Ђого сматра да никакав сукоб није на помолу због различитих порука које им шаљу верски поглавари и либералне елите у власти, јер се у већини западних земаља развила једна врста постмодернистичког односа према религији, где људи из религиозности бирају само оне пријатне и опуштајуће садржаје, док одбацују све што им не одговара.
Папа Фрања током молитве у Ватикану
© AP Photo / Gregorio Borgia
То је, каже Ђого, било чак проблематизовано и у серији „Млади папа“ где су представљени „викенд верници“, односно људи који свој религијски идентитет не доживљавају као нешто што их обавезује кроз читав живот, већ као нешто што им помаже, попут духовне терапије.
Данас, генерално гледано, религиозност нема више ту могућност упућивања и мобилизације коју је имала, што се најбоље види по политичкој култури некада врло моћних католичких земаља, попут Пољске, Шпаније, Ирске... рекао је протојереј Ђого за Спутњик.
Он објашњава да, иако у тим земљама постоји велики број људи који се религијски идентификују, из те самоидентификације не произилази никаква политичка или друштвена последица, што је, како каже Ђого, плод пораза западног хришћанства на два поља.
Једно поље је културно, односно поље популарне културе којом су загосподарили други садржаји, а не хришћански, а друго поље је политичко, односно политички католицизам и осећај да хришћански идентитет треба испољити и у конкретним изборима политичких актера. Јасно је да су те културне промене премлеле у потпуности западно хришћанство, чак и у до јуче најтврдокорнијим бастионима, закључује Ђого.
Сукоби у Ватикану
Православни публициста Владимир Димитријевић сматра да сама декларација јесте резултат сукоба, али унутар цркве.
Он подсећа да папа Фрања важи за једног од најрадикалнијих представника модернизма у римокатолицизму, али да отпор традиционалних бискупа и те како постоји, па је „убацивање“ либералних начела, бар на кратко, оваквом декларацијом паузирано.
Нови документ Ватикана је очито победа традиционалних струја у Ватикану, са извесним компромисом који је направљен са лево-либералним погледима папа Фрање, који се налази под снажним утицајем „Теологије ослобођења“. Без обзира на то, ипак не смемо заборавити ни чињеницу да борбе у римокатолицизму нису још завршене и да ћемо свашта још видети у тој области, рекао је Димитријевић за Спутњик.
„Анђели и демони“
Димитријевић напомиње да сукоби унутар римокатоличке цркве увелико трају, а подсећа на то и да је папа Фрања дошао на престо сменивши традиционалисту папу Бенедикта 16. под изговором да је болестан. Бенедикт је након тог проглашења тешке болести ипак још дуго година поживео. Да је Фрања радикални модерниста види се и по његовом односу према Триденској мисији, претходници Другог ватиканског концила, али и по многим његовим изјавама и делима.
Фрања је 2014. године на једном великом глобалном скупу, односно Синоду римокатоличке цркве, покушао да протури нове идеје о нормализацији хомосексуализма и томе сличних ствари, али је наишао на велико противљење међу самим римокатоличким бискупатом и наравно међу свештенством и верницима, тако да се повукао, рекао је Димитријевић за Спутњик.
Прошлогодишњи папин благослов имао је за циљ да на неки начин и „изокола“ омогући да се благослове хомосексуалци, а да се при томе не призна њихово право на брак. Ово је, сматра наш саговорник, још један израз велике противречности која постоји у савременом Ватикану.
Папа Фрања
© AP Photo / Stefano Rellandini
Очито је да је овај документ директна последица макар привремене победе снажних конзервативних и традиционалних струјања у самом римокатолицизму. Конгрегација за доктрину вере је током историје била место где су се чувале неке основне истине. У средњем веку је то била Инквизиција, односно Комисија за испитивање правоверја и кривоверја која је имала сличну улогу, али је поступала на начин који је далеко од нашег источног православног предања.
Овом декларацијом је на известан начин постигнут компромис, сматра Димитирјевић, јер је Папа као услов затражио да се унесу неки од његових либерално-глобалстичких погледа на свет, али је заузврат допустио да овакво једно потпуно традиционално учење, које такође дели и православна црква, буде унето. То ће донекле, бар у овом тренутку, зауставити процес римокатоличког устајања против папства.
Димитирјевић подсећа да су чак ни бранитељи папске доктрине, попут кардинала Милера који је написао читаву књигу о значају римског папе у савременом свету, противници поступака папе Фрање, а да их оваква једна декларација на неки начин „умируј“ и даје одређену равнотежу унутар саме римокатоличке цркве. Ипак, додаје наш саговорник, либералне тенденције ће се свакако наставити.
Шта је спорно?
Садржај најновије ватиканске декларације, објашњава Димитирјевић, је општехришћански. Наводи се да је покушај промене пола директно супротставља Божијем призиву човеку. Димитријевић ово објашњава тиме да је људска природа полно подељена, али да се та подељеност превазилази у Христу, јер у Христу нема мушког или женског.
„Сукоби унутар римокатоличке цркве увелико трају“.
© AFP 2023 / ANDREAS SOLARO
Друга ставка је противљење сурогат материнству, што је такође апсолутно туђе православном, али и свеопштем хришћанском учењу о односу мајке и детета. То није само биолошко рађање, каже Димитријевић, јер жене нису само инкубатори, већ са својим дететом које роде успостављају дубоко емоционалан и онтолошки однос, који се ничим не може заменити.
Оно шта је сада Ватикан урадио јесте само сведочење онога што је општехришћанско учење. Како ће се то одразити на саме процесе у римокатолицизму, то је тешко предвидети. Мислим ипак да је у овом тренутку победу или превагу однела једна традиционална струја.
Шта каже православље?
Што се православне цркве тиче, наш саговорник објашњава да већ постоји документ назива „Основи социјалне концепције Руске православне цркве“ који је донет на Архијерејском сабору још 2000. године и да су у њему сва питања биоетике, укључујући и сва горепоменута, образложена једном веома прецизном дефиницијом.
Димитријевић подсећа на књигу руске геополитичарке и стручњака за међународно право Олде Четверикове „Изопаченици – Ко стоји иза Ватикана“, где каже да се види да је процес либерализације од Другог ватиканског концила почео да обухвата све веће и веће области римокатоличког живота, док паралелно са тим унутар саме западне цркве постоје људи који се са тим не мире.
Када је реч о православним тумачењима модерних проблема и савремених схватања, Димитирјевић каже да ће доћи време када је врло јасно морати да се решавају сви ти проблеми, у складу са традиционалним учењима која у овом тренутку, пре свих, износи Руска православна црква.
Наша теологија каска за темама. Ми се још бавимо некаквом екологијом, која је била актуелна пре можда тридесет година. То не значи да екологија није проблем, већ да више није тема. Ствари су отишле предалеко. Сад поред биоетичких питања имамо и питање вештачке интелигенције, која постављају суштинско питање богословља. Да ли је човек ушао у фазу у којој ће бити замењен машином? Имамо и питање киборга. Постоји гомила питања на која теологија мора да да одговор, закључио је Димитријевић.
