У Русији то може: Кад зграда није ,,пословни пројекат" него идеја која траје - вечно
© Sputnik / Alexander Vilf
Пратите нас
Друштво одрођено од архитектуре је друштво које је заборавило културу. Архитектуром се више него било којом уметношћу може утицати на човека, на његову психу и његов однос према свету, будући да је „свакодневна“. Сваки дан човек гледа и несвесно упија материјални свет око себе, кроз улице којима хода и зграде поред којих пролази.
Миљан Радоњић на архитектуру не гледа као на свој посао, већ као на позив. Провео је више од петнаест година у Москви где је имао свој пројектни биро са скоро четрдесет људи. Са академиком архитектуре Еленом Љвовном Бељајевом, направио је прву пројектовану јавну градску плажу у Москви и она се простире на више од седам хектара. Заједно су освојили трећу награду на међународном конкурсу за једно од острва на реци Москви, а позван је био и на Московски архитектонски институт, где су на основу његових предавања о значају учења деце архитектури, направили читаву катедру на факултету.
Архитектура се одродила од друштва
Радоњић сматра да се архитектура одавно одродила од човекове свакодневице и друштва уопште. То, наравно, не важи за сва места на планети, а Русија је једна од њих. Они као друштво, каже наш саговорник, и дан данас много полажу на архитектуру.
Руска логика је специфична, а они имају врло развијен однос према лепом. Иако имају велике и огромне зграде, јако воде рачуна о свом наслеђу. Неке ствари просто морају да се раде на одређен начин и о томе се на колективном нивоу јако води рачуна.
Код њих је архитектура активан део друштва, а глас и мишљење руских грађана од великог је значаја по том питању. Радоњић наводи пример када су се изван Парка Победе у Москви саградиле две зграде, од којих грађани једног дела града нису имали леп поглед на удаљени парк и музејски комплекс. Епилог је био тај да су солитери „скраћени“ за онолико колико су заклањали панораму. У Санкт Петербургу се налази највиша зграда у Европи – Гаспромова Лахта Центар. Грађани ни под којим условом нису дозвољавали да се она изгради у центру, односно историјском делу града, већ је измештена на периферију. У Петрограду једноставно ништа не може и не сме да конкурише Исакијевском сабору и једна од највећих светских компанија, каже Радоњић, то одлично разуме и поштује.
Исакијевски сабор је највећи православни храм у Санкт Петербургу.
© Sputnik / Владимир Астапкович
/ А код нас?
У Србији овакав однос према архитектури не постоји јер она не само да није део друштва, већ је, како каже Радоњић, скоро и нема. Раније то није био случај, јер је српско друштво раније имало друге замисли, циљеве и смер у којем се кретало.
Архитектура је била део друштва када се Србија ослобађала од Турака, била је део друштва у 19. веку, па почетком двадесетог и између два рата, као и после Другог светског рата и све до краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог века. После њена путања води само на доле. Облик следи профит, а овде се ништа не проверава и све је дозвољено. Архитектура је материјални оквир културе, а какав вам је оквир, таква вам је и култура.
Оно што је дивно у Београду, каже Радоњић, јесте то што имате поређане зграде министарстава које је руски архитекта Николај Краснов радио, па поред њих старе војне зграде, онда феноменалну зграду Генералштаба Николе Добровића, па иза њега једну сасвим другачију војну зграду из давне 1908. године. Читав тај комплекс јавних зграда, заправо су симболи наше државе. Кад се крене мало даље, па се, како каже Радоњић, „успентрате“ до Славије, пут вас води даље, до храма Светог Саве. То значи да је неко некада овде пажљиво планирао и позиционирао симболе једног града и државе.
Ту се пресецају многе линије и њих не треба кидати или разбијати. Може увек да се додаје, попуњава, обогати на сто начина, али не и да се руши. Очувањем тих линија се постиже континуитет у простору и трајању, а континуитет у трајању је традиција. Традиција је фундамент културе народа. Народ одређује простор на којем живи и традицију коју ствара, што заједно чини културу. Ако свуда правиш исто, онда народи више нису народи, већ биомаса и потрошно средство, односно роба.
Заставе Србије на згради Владе Србије и Министарства спољних послова
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Брисање идентитета
Радоњић истиче да се у свету данашњице иде ка свеопштем поравнавању и да све постаје идентично, а да то није само питање новца, већ и моћи. Фукујамина теза да је људска цивилизација дошла до „краја историје“, значи да се дошло до краја свега, те да нема више потребе за било чиме. Нема појединачног, све је унифицирано.
Савремена архитектура крајње лоше утиче на човекову психу. Људи су нервозни и неуротични, повучени у себе, агресивни и неснађени. Можда звучи као банализација, али верујем да се све то у великој мери дешава због онога шта сви ти људи виде кад изађу на улицу. Кад човек види рогобатну црну зграду, не може остати нормалан.
Небодери у једној од централних улица главног града Катара, Дохи.
© Sputnik / Виталий Белоусов
/ Човек би раније, када прође поред неке монументалне зграде, осећао одређену врсту страхопоштовања и поноса, каже он.
Прво је важила девиза да облик прати функцију, затим да облик прати облик, да би се на крају дошло до тога да облик прати профит, што важи и данас. То ће се једног дана изокренути и вратиће се у оно што је било одувек. Од најдавнијих времена, облик је увек пратио функцију. То је класични језик архитектуре. Ово што нам се данас представља и намеће као архитектура, заправо и није архитектура, већ успешни или неуспешни пословни подухвати. Свака архитектура јесте пословни подухват, али није сваки пословни подухват архитектура.
Симбол моћи и колонија
Данашња архитектура се врло често, уместо да представља савршени спој свих уметности, користи као симбол моћи. То није ништа ново, додаје Радоњић, али проблем настаје када се неко ко се не разуме у материју, а има пара, меша архитекти у посао.
Многи пројекти који се код нас раде, попут Београд на води, јесу пословни подухвати. Они немају никакву идеју архитектуре, ни по једном основу. Таквим пројектима идеја није архитектура, већ профит, а с друге стране, то је и симбол моћи. У земљама попут наше, то је такође и обележје колонијалног статуса и потчињености, док је негде другде то обележје моћи самих тих држава.
Србија је раније добијала своје архитектонске симболе моћи и власти тако што се наручивало, али се нико са стране није мешао у рад Драгиши Брашовану, Момиру Коруновићу, Ђорђевићу који је направио Универзитетску библиотеку, Несторовићу када је правио Архитектонски факултет, Краснову који је направио „пола“ улице Кнеза Милоша, Теразија и Београда уопште.
Теразијска чесма и хотел ,,Москва" у Београду
© Sputnik / Спутњик
Лепота није у оку посматрача
Једна ствар је кад вам се нешто допада, каже Радоњић, а сасвим друга кад је нешто лепо. Критеријуми за одређивање нечега што је универзално лепо постоје и то је питање склада, хармоничности и односа делова и целине, уз то како нешто кореспондира са простором око себе. Архитектура је уметност обликовања простора.
Наша стварност се, каже он, састоји из два дела – природе и културе. Природу није, а културу јесте направио човек, а архитектура је материјални оквир културе. Архитектура и природа су две ствари које су једна са другом у супротности, али једна другу не поништавају, већ допуњују. Суштина је у развоју културе, која је ништа друго до традиција у трајању и она је дело свих нас.
Фигура лава краси улаз Државног архива Србије
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Треба тежити томе да се архитектура врати друштву и заиста буде материјални оквир културе, али то није посао само архитеката, већ читавог друштва и резултат колективне тежње ка томе. Ако друштво то истински буде желело, закључује Радоњић, архитекти ће учинити свој део посла и оно шта је до њих.
