„Православље спорту даје смисао“ – у цркви Јасенак племенита мисија живи скоро три деценије
© Sputnik / Уступљено Спутњику
Пратите нас
Ексклузивно
Од 1997. године сваког Ивањдана (7. јул) надомак Смедерева организује се Православни летњи камп веронауке у цркви Јасенак. На ово место готово три деценије долазе деца из целе Србије, али и спортисти. Ово је прича о традицији и вери коју негује породица Дишић, али и о томе како је један ватерполо клуб припреме проводио у цркви.
„Након завршетка НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године мајка је питала моју рођену сестру и мене да ли желимо да одемо у „Православну летњу веронаучну школу Јасенак“ (тадашњи назив), јер јој се јавила мајка једног мог другара и предложила „летовање“. Имали смо 10 и 11 година. Уз сестру, мог другара и са још једном другарицом стигли смо у другу од четири групе које су тада трајале по десет дана и почињале сваког Ивањдана од 1997. године. Поред нас, деце из целе Србије, долазила су и деца из Русије, Француске и целог света“, прича на почетку разговора за Спутњик Предраг Кљакић, ватерполо тренер из Београда и члан Школског одбора Православног летњег кампа веронауке у Јасенку код Смедерева.
Место Петријево налази се надомак Смедерева, а краси га црква Јасенак која је име добила по истоименој, ендемској и исцелитељској биљци која расте поред цркве. Од 1997. године у склопу цркве одржава се Православни летњи камп веронауке са благословом Његовог Преосвештенстваепископа браничевског Г. Игњатија. Садашњи изглед и функцију цркве Јасенак успоставио јеблаженопочивши протојереј-ставрофор Милосав Дишић којег је касније наследио син, протонамесник Мирослав.
„Пре 30 година то је био идејни план мог оца Милосава када веронауке није било још у школама. Он је један од оснивача, покретача школе, касније Летњег кампа веронауке. За три године биће тачно пуне три деценије како камп постоји, ја сам настављач тога и камп ће живети док сам ја жив. Владика је благословио, створили су се услови и направљена је зграда, из године у годину се све усавршавало, било је и већег броја деце, али временом је избледело. Оно што је истина је да више науче деца у десет дана кампа него за годину дана током школе, то кажу и сама деца. Они су моји покретачи, они су енергија, они то одржавају, ако њих немам ја сам ништа, зависимо једни од других“, рекао је за Спутњик отац Мирослав Дишић.
Јасенак
© Sputnik / Уступљено Спутњику
Управо један од „миљеника“ оца Мирослава био је Предраг Кљакић који ни сам није знао колико ће се касније током година враћати у Јасенак.
„Утисци у првих пет дана били су такви да сам хтео да побегнем, а после тога све остало је историја. Ни сам се не сећам шта ми тачно није пријало, више бих рекао да сам заузео погрешан дечије-бунтован став и на нову средину гледао као на негативно искуство. Након разговора са сестром и оцем Мирославом, који има два сина наших година, променио сам одлуку, пружио себи прилику и заиста сам „прогледао“ на позитиван и исправан начин. Када је прошло и тих пет лепих дана био сам тужан што одлазим, многа деца су плакала, а сви заједно смо већ призивали следеће лето да се вратимо. Каснијих година остајали смо и по две-три групе. Исто је и са свим другим генерацијама до данас. Е сад шта је то што чини све те лепе успомене то је посебна прича која би дуго трајала. Укратко, неприкосновено најбоље утиске са путовања (спортски турнири иприпреме, одмори, излети, послови, ...), носим из Јасенка због незаборавних дружења, стечених пријатељстава, кумства и лепих животних искуства која су ме умногоме одредила као личност. У Јасенку се стиче животно искуство које се ретко где може наћи – Учимо за живот“, рекао је Предраг који је касније постао ватерполо тренер.
Тада почиње ново поглавље, Јасенак постаје и место где се ватерполисти из Београда припремају за наредну сезону.
„Једноставно желео сам да прелепа и корисна животна искуства доживи што више деце. Са друге стране суштина је дубља и њен узрок ћу вам описати у следећим редовима. Од своје дванаесте године примењивао сам молитву пре тренинга и утакмице, а захваљивао се Богу после. Поред велике љубави према тренингу, молитва ми је омогућавала да на тренинге и утакмице долазим смирен и фокусиран што је било од изузетне важности за рационалну употребу велике енергије коју сам испољавао током рада. Таква посвећеност и приступ повећали су ми квалитет рада на тренингу и утакмицама. Пост и током највећих спортских напора представљао је моју предност у такмичењу са самим собом, а опет у функцији доприношења екипним циљевима. Ово је један од примера аутогене психолошке припреме спортиста“, објашњава Кљакић и наставља да износи разлоге због којих је доводио децу коју тренира у Јасенак.
„Своје животно искуство „повезивања“ спорта и православља почео сам да преносим кроз рад са младима. Поред тренинга, значај Јасенка је у духовном учењу и часовима веронауке који су организовани кроз интеракцију са децом, прилагођени њиховом узрасту, без дубоке филозофије и догме иако дечија питања и радозналост често воде до тога. Свеукупне спортске припреме у Јасенку засноване су на уравнотеженом телесном, умном и духовном развоју, јер је човек спој ума, тела и духа. Поред примарне вештине, за спорт је битан спортиста који развија своју личност, карактер и шири поглед на себе и свет око себе. Резултати рада у „повезивању“ спорта и православља дају одличне резултате. На основу континуираног, вишегодишњег рада са децом и омладином узраста 5-18 година добили смо одличне резултате у развоју њихових личности. Иако наведени резултати нису метрички одредиви, већ је сагледана свеукупна „слика“ појединачног бића, код деце приметан је висок ниво поштовања, доброг васпитања, општег образовања, дисциплине, истрајности, саосећајности и стрпљења. Све наведене особине битне су за спортисту, а на представљени начин православље спорту даје потпуну димензију и смисао“, објашњава ватерполо тренер који је постао и члан Школског одбора Православног летњег кампа веронауке.
Млади ватерполисти препричавали су из године у годину једни другима искуства и било их је све више па је тако Јасенак био све испуњенији дечијим гласовима, песмом, и енергијом каква се ретко виђа на једном месту.
„Свој деци у почетку је чудно, као што је и мени било, с тим да је велика предност у привикавању на нови амбијент било поверење деце и родитеља према мојој маленкости које смо изградили током дружења на тренинзима и другим вантренажним активностима. Даље, током наредних година деца су једна друге, и нове другаре, „вукли“ да долазе поново у Јасенак и могу слободно рећи да им је било ништа мање лепо него мени када сам био полазник. Пуно ми је срце када након 10-15 година сретнем те људе који су тада била деца и сви се прво сећају Јасенка“, истакао је Кљакић.
Док су данас спортисти на припремама у луксузним хотелима, на мору и планини, Предраг се водио другачијом методом и зато је најпре створио велике људе.
„Уз уважавање слободе вероисповести наводим православље као конкретан пример којем сам сведок о истинитим догађајима и позитивним ефектима истих. Сви верујући Православци знају да је спорт, науку, као и све друго створио Бог те је лако доћи до закључка да су вера и спорт заиста повезани, а често можемо чути спортисте из целог света како је неко у спорту „победио“ захваљујући духу који управо представља основни начин повезивања вере и спорта док за ту „победу“ затим следи значај физиолошке, техничке, тактичке и сваке друге спремности. Један од главних разлога зашто сам постао спортски тренер јесте родољубље и лична мисија „повезивања“ спорта и православља, тј. вере, како бисмо квалитетније утицали на развој личности деце и омладине. Зато сам се током и након студирања усмеравао ка изучавању и развоју млађих категорија. Рад са сениорима и такмичење ка врхунским спортским резултатима није мој фокус, иако са стручне стране приступам као да је свако дете потенцијални репрезентативац. Много више ме занима шта ћемо урадити са оном већином деце и младих који неће досегнути до професионалног и врхунског спорта“, прича Кљакић.
Велику захвалност ватерполо тренер дугује оцу Мирославу Дишићу за кога су деца емотивно везана јер им посвећује сваки секунд свог времена током боравка у кампу.
„Желим да истакнем и на свему се захвалим проти, тј. нашем оцу Мирославу Дишићу који је срце, душа, мотор и све у Јасенку. Да не постоји такав лик за децу требало би га измислити. Оца Мирослава сва деца воле и главни им је „јунак“ што потврђују и писмени радови које деца пишу на крају сваке групе. Таквог човека и његова узвишена дела треба максимално подржати, јер Јасенак и даље живи само захваљујући оцу Мирославу док смо ми остали преокупирани својим животним изазовима“, рекао је Кљакић који је на крају упутио и честитку поводом једног од најважнијих хришћансих празника.
„Захваљујем вам на прилици да говорим за ваш медиј, а бама, вашој редакцији и свој вашој православној публици желим да дочекате Васкрс у миру, праштању, здрављу и изнад свега у љубави. Христос Васкрсе“, поручио је Кљакић.
Јасенак је и после скоро три деценије место на ком се деца радо окупљају. Готово сваке године у Летњи камп веронауке долази и родитељи са болесном децом, док су врата овог светог места отворена и за децу без родитељског старања о којима отац Мирослав брине са посебном пажњом.
