https://sputnikportal.rs/20240511/ekskluzivno-cuveni-svetski-pisac-zapadno-ponistavanje-je-mnogo-strasnije-od-komunistickih-gulaga-1172017839.html
ЕКСКЛУЗИВНО Чувени светски писац: Западно поништавање је много страшније од комунистичких гулага
ЕКСКЛУЗИВНО Чувени светски писац: Западно поништавање је много страшније од комунистичких гулага
Sputnik Србија
Добри односи Европе и Русије представљају политичку и стратешку смрт за САД. Зато је било потребно дићи у ваздух „Северни ток“, како би се економски убила... 11.05.2024, Sputnik Србија
2024-05-11T15:31+0200
2024-05-11T15:31+0200
2024-05-11T15:31+0200
култура
култура
анализе и мишљења
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/05/0a/1172018280_0:171:720:576_1920x0_80_0_0_d7077edf999d7d51b0bca911839f8da5.jpg
Угледни књижевник рођен у Сибиру који деценијама живи у Француској, добитник бројних престижних награда и члан Француске академије, у Београд је допутовао као гост фестивала „Молијерови дани“ који организује Француски институт.У средишту његових романа су надарени и храбри појединци које је „појела“ историја, нарочито сурова на територији његове непрегледне родне земље. Макинови јунаци су идеолошки неподобни, прогоњени, изгнани, изранављеног тела и душе, али у вечитој потрази за љубављу и добротом – у скровиштима, на фронту, у гулазима, у туђини.Он за Спутњик говори о судбини појединца у бурним историјским временима, у која се убраја и ово, наше савремено доба, и о моћној машинерији која свакога ко мисли, некада и сада - на разне начине, али идентичном разорном снагом - дроби и претвара у прах.Јунаци Ваших романа, попут „Музике једног живота“, „Старог календара једне љубави“ и других, сведоци су великих историјских догађаја који мењају њихову судбину. Однос појединца и историје је и једно од најважнијих питања којима се бавите у својим делима. Како посматрате тај однос?Постоје два жанра. Једно је историјски роман, а друго је „човек у историји“, и то је велика разлика. Аутор историјског романа има обавезу да провуче свог јунака кроз све историјске догађаје и да покаже како се тај јунак уклапа у њих. Тај јунак обавезно мора срести Черчила, приметити Стаљина, руковати се с Титом. Тек тада је то добар историјски роман. У томе постоји нешто вештачко јер је примарна идеја да лик упије све те историјске догађаје. Он је врло често само мегафон историјских догађаја, а он сам није толико важан. А мени моји јунаци јесу важни. То су људи који нису желели ни да сретну Стаљина или Черчила, нити да разговарају с Титом. Живели су свој мирни живот и одједном их је историја захватила и провукла кроз страшне догађаје. Мене не занимају сами догађаји, него човек у њима, његове реакције, његова душа, која је прошла кроз читаву ту серију злокобних збивања.Савремени психолози нас, међутим, уче да човек треба да преузме судбину у своје руке, да он може бити њен господар. Ваши јунаци доносе одлуке, греше, али да ли су они господари своје судбине?Савремена психологија је врло добра за бизнис, трговину, дипломатију... Има неке истине у томе. Она помаже појединцу да се афирмише, постављајући му за циљ да постане јачи од других. Цео савремени свет је ослоњен на конкуренцију. То је закон капитализма. А шта је конкуренција? Одбацити свог ближњег, приморати га да падне и бити први. Зашто Французи, на пример, кажу, први у разреду, у школи? Још док су деца одмах им кажу да морају бити први. Она морају нешто да постигну по сваку цену. Ако треба одбацити другог, па добро, бићеш први. То нажалост, уништава судбине, а потом претвара људе у машине, добро организоване. То више нису људи који говоре о души, о срцу, о осећањима, у њима више нема ничег истински људског.А какав би требало да буде живот са становишта хришћанске религије? Човек треба да буде сличан Христу. То није продаја, није конкуренција, него нешто сасвим друго. Можда моји ликови делују пасивно. Они иду низводно, али историја је врло страшна и веома јака. Када вас баце у бујицу, не можете рећи: О, како сам храбар! Набујала река вас носи, а ви се само трудите да пливате и да преживите. Мислим да моји јунаци у том страшном пожару историје покушавају да не изгоре и да сачувају интимни пламичак у својој души,. И да разумеју, као у роману „Стари календар једне љубави“, како да спасу другог. Оскар Вајлд је добро говорио да је Бог дошао не да би нас спасио него да нас научи да спасемо другог. Он нам даје ту мисију: Спасите другог. А не као у савременом свету: Одгурните другог да бисте били први. Живот је, заправо, страшна комедија, људска комедија, као што је говорио Балзак, комедија у врло негативном смислу.У свим историјским романима обавезно постоји тај смисао, постоји некакво усмерење. А о каквом се усмерењу може говорити? Први, Други светски рат, концентрациони логори, Хитлер... Цела Југославија се распала. Исто се догодило и у Русији. Русија у 20. веку је непрестано самоубиство. Три револуције, грађански рат... Девет милиона жртава од 1918. до 1922. године. Сто година касније грађански рат у Украјини. И ту нема никаквог историјског смисла. Сматрам да је смисао историје наћи другу димензију. Моји романи се стога могу назвати антиисторијским.И када говоре о историји, увек се сетим речи Мадлен Олбрајт која је бомбардовала Србију. Једном јој је једна америчка новинарка рекла: „Мадам, бомбардовали сте Ирак, тамо је убијено пола милиона деце“. Пола милиона! Глад, санкције, бомбардовање, болест, пола милиона! Шта је она одговорила? „Па да, то је имало смисла“. То говори жена која је имала децу, унуке, можда чак и праунуке. Земља је уништена, људи умиру од глади, а то се и наставило, у Авганистану, Сирији, Либији...Једном сам разговарао са својим српским издавачем Петром Живадиновићем, који ми је причао о историји последњег рата у Југославији. Рекао ми је да је, када је НАТО почео да бомбардује Београд, он био на крову. „Попео сам се на кров своје куће. Седео сам и мислио да ћу умрети, да ће они сада вероватно бацити бомбу, али да желим да погледам у очи пилота“. Због тога, видите, може се писати, и вероватно већ постоје на десетине књига о историји Југославије, о последњем рату, али мене интересују речи Петра Живадиновића, јер је у њима истина.Можемо ли уопште добити информације из савремених медија и друштвених мрежа о ономе што се догађа у савременом свету? Да ли је боље отићи у позориште, погледати филм, прочитати књигу?Невоља је у томе што данас постоји веома много извора информација, али сви они говоре готово једно те исто. Видео сам једну књигу која је, узгред, написана на руском. У њој пише: „Пробудили смо се 2022. године“. Одједном је дошла 2022. година и почео је рат у Украјини. А рат у Украјини се водио већ осам година. Осам година је Кијев бомбардовао своје, Украјинце. Медији о томе нису говорили. Због чега? Јер за њих то није постојало, то су људи који говоре руски језик. Они који говоре руски језик – они су Путин. А то није важно. Они могу бити бомбардовани. Било је 15.000 убијених! Ја сам био у Донбасу. Видео сам на гробљу целу алеју, коју називају „Алеја анђела“. То су деца. Две, три године, пет, седам година... Једина њихова кривица је била што су живели на рускојезичној територији. Нажалост, медији су о томе говорили веома мало. Говорили су о Минским споразумима. А сада бивша немачка канцеларка, мадам Меркел, и месје Оланд, бивши председник Француске, признају да су током осам година наоружавали Украјину како би могла да ратује против Русије. То је било врло јасно - било је неопходно створити анти-Русију како би се догодио тај рат.И поново су то појединци који се суочавају с бесмисленом историјом, како сте рекли. И то гробље које сте споменули подсећа на оно које описујете у „Старом календару једне љубави“. Све почиње од гробља...Да, ствар је у томе што нас гробља окружују. Сви смо ми смртни. Када идемо улицом, знамо да ће наш живот трајати још неколико хиљада дана. Никада живот не рачунамо у данима, говоримо о годинама. Када би људи мало мислили о томе, можда би престали да убијају једни друге, да буду агресивни, похлепни. Почели би да размишљају: Шта ја то радим? Остаје ми неколико хиљада дана. Мењам свој живот према другима, према својим ближњима, према суседима... Према другим земљама. Ми смо веома, веома крхки.У роману „Музика једног живота“ спомињете фразу Александра Зиновјева „hommo sovieticus“, која описује менталитет руског човека. Совјетског Савеза данас, више нема, а постоји ли и даље тај „hommo sovieticus“?Мислим да је, ипак, реч о историјској, психолошкој структури. Срео сам се са Зиновјевом почетком деведесетих година, чини ми се да је то било у Берлину, или у Амстердаму. Он је био антикомуниста, а потом је постао стаљиниста и комуниста. И то је било веома чудно. Нисам разумео ту логику, али он ми је рекао врло интересантну ствар: „Замислите да сам римски папа, појављујем се у Ватикану и кажем да Бог не постоји“. И тврдио је да су Горбачов и Јељцин учинили управо то. Они су били комунисти, изградили су политичку каријеру као комунисти. А онда су рекли: Комунизам не постоји. И веома ми се допала та парадоксална логика.Да ли су такви парадокси могући у францском друштву и култури? Какве разлике уочавате између француског и руског народа?О тој огромној проблематици бисмо могли да разговарамо данима. Ми Французе називамо картезијанцима. Односно, они су декартовци, то јест, рационалисти. И то је веома велика снага, огромна предност. До одређеног степена. У реалном животу то је одлично јер умеју да се споре аргументовано. Молијер је писао под притиском монархије, а говорио је све што је желео. И Булгаков је то позајмио, написавши књигу о Молијеру. И он је позајмио ту снагу француске мисли. То је храброст мисли, јер су они рационалисти.Волтер је добро говорио, о противречности ставова: „Апсолутно се не слажем с вама. Мрзим све што говорите. Али борићу се до смрти да можете о томе да говорите“. Ко то сада може да каже? То је немогуће. „Не слажем се с вама. И то је све, забрањени сте!“ Нема Вас у часописима, на радију, на телевизији. Забрањени сте. На Западу вас неће послати у гулаг. Не, тога тамо нема. Али ће вас потајно, на француски начин, учинити невидљивим. Једноставно се нећете видети, испарићете. То је много страшније јер, рецимо, Варлама Шаламова су сви читали када је одведен у гулаг. Када сам био млад доносили су ми ноћу прештампане текстове. То су били такозвани „слепи примерци“, шесте копије, практично се ништа није могло видети. Читао сам тако Шаламова и Солжењицина. И други људи су их читали и они су за све нас били хероји. А шта би сада учинили са Шаламовом на Западу? Једноставно би престали да га штампају и да о њему говоре. И он не би више постојао. А то је много страшније за интелектуалца, за мислећег човека – да просто нестане. Да о њему нико не говори.Данас, када говорите о Русији, петоро људи је против вас. Био сам у једној емисији у време када је било речи о тровању Скрипаља. Рекао сам им: „Добро, то је бивши шпијун отрован у Енглеској. Наводно. Али он је преживео. Зашто сада не направите интервју с њим, па да вам каже: 'Путин ме је отровао'? Зашто не бисте то учинили?“ Он је, наводно, био отрован страшним војним отровом, новичоком. То је довољно да се убије читава дивизија. А он је преживео. Сада је негде у миру и тишини. Ја кажем: „Ви сте новинари, идите код њега, питајте га. Волео бих да знам како је отрован. Да ли су Руси, или нису Руси...“ Како то да шест година касније нема ни речи о томе? Та је информација постала невидљива. Живимо у веома чудном свету. Рекло би се да постоји обиље свакојаких извора, али сви они говоре отприлике једно те исто. И сваки слободан говор се одмах утишава. Труде се да вас одгурну на периферију мисли. И да се на вас заборави. То је много јаче, делотворније од гулага и стаљинизма.Културне везе Русије и Француске, и Европе у целини, увек су биле веома блиске, а данас покушавају да их прекину. Да ли је то могуће?Нажалост, то је тако, али мислим да ће се француско-руска алијанса обновити, те две културе су веома повезане. Француска је тако много дала Русији, Пушкин и Толстој су говорили и писали на француском. Француско културно присуство је било веома важно за Русију. А с тачке гледишта Америке, то је за њих просто политичка, стратешка смрт. И они су учинили све да то прекину. Збигњев Бжежински је 1997. године написао: „Одсећи ћемо Украјину, одвојићемо Русију од Европе“. И они су то учинили. Европу су ослабили. Тако да, када говоримо о историјским ликовима који су пуни благородних мисли, они се суочавају с огромном геостратешком машином, и ми ту ништа не можемо да учинимо.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, анализе и мишљења
култура, анализе и мишљења
Угледни књижевник рођен у Сибиру који деценијама живи у Француској, добитник бројних престижних награда и члан Француске академије, у Београд је допутовао као гост фестивала „Молијерови дани“ који организује Француски институт.
У средишту његових романа су надарени и храбри појединци које је „појела“ историја, нарочито сурова на територији његове непрегледне родне земље. Макинови јунаци су идеолошки неподобни, прогоњени, изгнани, изранављеног тела и душе, али у вечитој потрази за љубављу и добротом – у скровиштима, на фронту, у гулазима, у туђини.
Он за Спутњик говори о судбини појединца у бурним историјским временима, у која се убраја и ово, наше савремено доба, и о моћној машинерији која свакога ко мисли, некада и сада - на разне начине, али идентичном разорном снагом - дроби и претвара у прах.
Јунаци Ваших романа, попут „Музике једног живота“, „Старог календара једне љубави“ и других, сведоци су великих историјских догађаја који мењају њихову судбину. Однос појединца и историје је и једно од најважнијих питања којима се бавите у својим делима. Како посматрате тај однос?
Постоје два жанра. Једно је историјски роман, а друго је „човек у историји“, и то је велика разлика. Аутор историјског романа има обавезу да провуче свог јунака кроз све историјске догађаје и да покаже како се тај јунак уклапа у њих. Тај јунак обавезно мора срести Черчила, приметити Стаљина, руковати се с Титом. Тек тада је то добар историјски роман. У томе постоји нешто вештачко јер је примарна идеја да лик упије све те историјске догађаје. Он је врло често само мегафон историјских догађаја, а он сам није толико важан. А мени моји јунаци јесу важни. То су људи који нису желели ни да сретну Стаљина или Черчила, нити да разговарају с Титом. Живели су свој мирни живот и одједном их је историја захватила и провукла кроз страшне догађаје. Мене не занимају сами догађаји, него човек у њима, његове реакције, његова душа, која је прошла кроз читаву ту серију злокобних збивања.
Савремени психолози нас, међутим, уче да човек треба да преузме судбину у своје руке, да он може бити њен господар. Ваши јунаци доносе одлуке, греше, али да ли су они господари своје судбине?
Савремена психологија је врло добра за бизнис, трговину, дипломатију... Има неке истине у томе. Она помаже појединцу да се афирмише, постављајући му за циљ да постане јачи од других. Цео савремени свет је ослоњен на конкуренцију. То је закон капитализма. А шта је конкуренција? Одбацити свог ближњег, приморати га да падне и бити први. Зашто Французи, на пример, кажу, први у разреду, у школи? Још док су деца одмах им кажу да морају бити први. Она морају нешто да постигну по сваку цену. Ако треба одбацити другог, па добро, бићеш први. То нажалост, уништава судбине, а потом претвара људе у машине, добро организоване. То више нису људи који говоре о души, о срцу, о осећањима, у њима више нема ничег истински људског.
А какав би требало да буде живот са становишта хришћанске религије? Човек треба да буде сличан Христу. То није продаја, није конкуренција, него нешто сасвим друго. Можда моји ликови делују пасивно. Они иду низводно, али историја је врло страшна и веома јака. Када вас баце у бујицу, не можете рећи: О, како сам храбар! Набујала река вас носи, а ви се само трудите да пливате и да преживите. Мислим да моји јунаци у том страшном пожару историје покушавају да не изгоре и да сачувају интимни пламичак у својој души,. И да разумеју, као у роману „Стари календар једне љубави“, како да спасу другог. Оскар Вајлд је добро говорио да је Бог дошао не да би нас спасио него да нас научи да спасемо другог. Он нам даје ту мисију: Спасите другог. А не као у савременом свету: Одгурните другог да бисте били први. Живот је, заправо, страшна комедија, људска комедија, као што је говорио Балзак, комедија у врло негативном смислу.
У свим историјским романима обавезно постоји тај смисао, постоји некакво усмерење. А о каквом се усмерењу може говорити? Први, Други светски рат, концентрациони логори, Хитлер... Цела Југославија се распала. Исто се догодило и у Русији. Русија у 20. веку је непрестано самоубиство. Три револуције, грађански рат... Девет милиона жртава од 1918. до 1922. године. Сто година касније грађански рат у Украјини. И ту нема никаквог историјског смисла. Сматрам да је смисао историје наћи другу димензију. Моји романи се стога могу назвати антиисторијским.
И када говоре о историји, увек се сетим речи Мадлен Олбрајт која је бомбардовала Србију. Једном јој је једна америчка новинарка рекла: „Мадам, бомбардовали сте Ирак, тамо је убијено пола милиона деце“. Пола милиона! Глад, санкције, бомбардовање, болест, пола милиона! Шта је она одговорила? „Па да, то је имало смисла“. То говори жена која је имала децу, унуке, можда чак и праунуке. Земља је уништена, људи умиру од глади, а то се и наставило, у Авганистану, Сирији, Либији...
Једном сам разговарао са својим српским издавачем Петром Живадиновићем, који ми је причао о историји последњег рата у Југославији. Рекао ми је да је, када је НАТО почео да бомбардује Београд, он био на крову. „Попео сам се на кров своје куће. Седео сам и мислио да ћу умрети, да ће они сада вероватно бацити бомбу, али да желим да погледам у очи пилота“. Због тога, видите, може се писати, и вероватно већ постоје на десетине књига о историји Југославије, о последњем рату, али мене интересују речи Петра Живадиновића, јер је у њима истина.
Можемо ли уопште добити информације из савремених медија и друштвених мрежа о ономе што се догађа у савременом свету? Да ли је боље отићи у позориште, погледати филм, прочитати књигу?
Невоља је у томе што данас постоји веома много извора информација, али сви они говоре готово једно те исто. Видео сам једну књигу која је, узгред, написана на руском. У њој пише: „Пробудили смо се 2022. године“. Одједном је дошла 2022. година и почео је рат у Украјини. А рат у Украјини се водио већ осам година. Осам година је Кијев бомбардовао своје, Украјинце. Медији о томе нису говорили. Због чега? Јер за њих то није постојало, то су људи који говоре руски језик. Они који говоре руски језик – они су Путин. А то није важно. Они могу бити бомбардовани. Било је 15.000 убијених! Ја сам био у Донбасу. Видео сам на гробљу целу алеју, коју називају „Алеја анђела“. То су деца. Две, три године, пет, седам година... Једина њихова кривица је била што су живели на рускојезичној територији. Нажалост, медији су о томе говорили веома мало. Говорили су о Минским споразумима. А сада бивша немачка канцеларка, мадам Меркел, и месје Оланд, бивши председник Француске, признају да су током осам година наоружавали Украјину како би могла да ратује против Русије. То је било врло јасно - било је неопходно створити анти-Русију како би се догодио тај рат.
И поново су то појединци који се суочавају с бесмисленом историјом, како сте рекли. И то гробље које сте споменули подсећа на оно које описујете у „Старом календару једне љубави“. Све почиње од гробља...
Да, ствар је у томе што нас гробља окружују. Сви смо ми смртни. Када идемо улицом, знамо да ће наш живот трајати још неколико хиљада дана. Никада живот не рачунамо у данима, говоримо о годинама. Када би људи мало мислили о томе, можда би престали да убијају једни друге, да буду агресивни, похлепни. Почели би да размишљају: Шта ја то радим? Остаје ми неколико хиљада дана. Мењам свој живот према другима, према својим ближњима, према суседима... Према другим земљама. Ми смо веома, веома крхки.
У роману „Музика једног живота“ спомињете фразу Александра Зиновјева „hommo sovieticus“, која описује менталитет руског човека. Совјетског Савеза данас, више нема, а постоји ли и даље тај „hommo sovieticus“?
Мислим да је, ипак, реч о историјској, психолошкој структури. Срео сам се са Зиновјевом почетком деведесетих година, чини ми се да је то било у Берлину, или у Амстердаму. Он је био антикомуниста, а потом је постао стаљиниста и комуниста. И то је било веома чудно. Нисам разумео ту логику, али он ми је рекао врло интересантну ствар: „Замислите да сам римски папа, појављујем се у Ватикану и кажем да Бог не постоји“. И тврдио је да су Горбачов и Јељцин учинили управо то. Они су били комунисти, изградили су политичку каријеру као комунисти. А онда су рекли: Комунизам не постоји. И веома ми се допала та парадоксална логика.
Да ли су такви парадокси могући у францском друштву и култури? Какве разлике уочавате између француског и руског народа?
О тој огромној проблематици бисмо могли да разговарамо данима. Ми Французе називамо картезијанцима. Односно, они су декартовци, то јест, рационалисти. И то је веома велика снага, огромна предност. До одређеног степена. У реалном животу то је одлично јер умеју да се споре аргументовано. Молијер је писао под притиском монархије, а говорио је све што је желео. И Булгаков је то позајмио, написавши књигу о Молијеру. И он је позајмио ту снагу француске мисли. То је храброст мисли, јер су они рационалисти.
Волтер је добро говорио, о противречности ставова: „Апсолутно се не слажем с вама. Мрзим све што говорите. Али борићу се до смрти да можете о томе да говорите“. Ко то сада може да каже? То је немогуће. „Не слажем се с вама. И то је све, забрањени сте!“ Нема Вас у часописима, на радију, на телевизији. Забрањени сте. На Западу вас неће послати у гулаг. Не, тога тамо нема. Али ће вас потајно, на француски начин, учинити невидљивим. Једноставно се нећете видети, испарићете. То је много страшније јер, рецимо, Варлама Шаламова су сви читали када је одведен у гулаг. Када сам био млад доносили су ми ноћу прештампане текстове. То су били такозвани „слепи примерци“, шесте копије, практично се ништа није могло видети. Читао сам тако Шаламова и Солжењицина. И други људи су их читали и они су за све нас били хероји. А шта би сада учинили са Шаламовом на Западу? Једноставно би престали да га штампају и да о њему говоре. И он не би више постојао. А то је много страшније за интелектуалца, за мислећег човека – да просто нестане. Да о њему нико не говори.
Данас, када говорите о Русији, петоро људи је против вас. Био сам у једној емисији у време када је било речи о тровању Скрипаља. Рекао сам им: „Добро, то је бивши шпијун отрован у Енглеској. Наводно. Али он је преживео. Зашто сада не направите интервју с њим, па да вам каже: 'Путин ме је отровао'? Зашто не бисте то учинили?“ Он је, наводно, био отрован страшним војним отровом, новичоком. То је довољно да се убије читава дивизија. А он је преживео. Сада је негде у миру и тишини. Ја кажем: „Ви сте новинари, идите код њега, питајте га. Волео бих да знам како је отрован. Да ли су Руси, или нису Руси...“ Како то да шест година касније нема ни речи о томе? Та је информација постала невидљива. Живимо у веома чудном свету. Рекло би се да постоји обиље свакојаких извора, али сви они говоре отприлике једно те исто. И сваки слободан говор се одмах утишава. Труде се да вас одгурну на периферију мисли. И да се на вас заборави. То је много јаче, делотворније од гулага и стаљинизма.
Културне везе Русије и Француске, и Европе у целини, увек су биле веома блиске, а данас покушавају да их прекину. Да ли је то могуће?
Нажалост, то је тако, али мислим да ће се француско-руска алијанса обновити, те две културе су веома повезане. Француска је тако много дала Русији, Пушкин и Толстој су говорили и писали на француском. Француско културно присуство је било веома важно за Русију. А с тачке гледишта Америке, то је за њих просто политичка, стратешка смрт. И они су учинили све да то прекину. Збигњев Бжежински је 1997. године написао: „Одсећи ћемо Украјину, одвојићемо Русију од Европе“. И они су то учинили. Европу су ослабили. Тако да, када говоримо о историјским ликовима који су пуни благородних мисли, они се суочавају с огромном геостратешком машином, и ми ту ништа не можемо да учинимо.
