Српско национално благо које засењује странце – од туриста до светских поп звезда
© Момир Владисављевић, уступио Народни музеј Србије
Пратите нас
Заљубљеници у уметност хрле у музеје у Бечу, Паризу, Москви и другим метрополама, жељни да виде ремек-дела великана ликовног стваралаштва. Неки, најчешће странци, запрепасте се, међутим, када открију вредну колекцију Народног музеја у Београду, који уз бисере српске и југословенске уметности, чува и дела светских мајстора, попут Рубенса или Пикаса.
Збирку стране уметности Народног музеја у Београду чини 1.100 сликарских и скулпторских дела, насталих од 14. до 20. века, међу којима су радови италијанских мајстора попут Карпача, Тинторета, затим дела Бројгела или Рубенса, као и радови великих имена европске ликовне уметности 19. и 20. века, попут Камија Короа, Едгара Дега, Клода Монеа, Огиста Реноара, Пола Гонеа, Анрија Матиса, Пабла Пикаса, Василија Кандинског, Марка Шагала.
Цртеж као срж сваког уметничког дела
Европска модерна уметност представљена је и у оквиру Збирке цртежа и графика страних уметника, која обухвата више од 2.500 радова, насталих од 16. века до данас. Део тог блага представљен је на изложби „Тело и простори“, приређеној поводом 180 година постојања Народног музеја Србије.
До 25. августа житељи и гости српске престонице у прилици су да, поред сталне поставке, погледају и посебан избор цртежа највећих имена европске модерне уметности, од којих су неки приказани по први пут.
„Имена је много, а међу њима су уметници почев од Камија Короа, односно француске барбизонске школе, преко француских импресиониста и постимпресиониста, до уметника руске и европске авангарде, као и уметника који су припадали другим школама, немачкој, бугарској, италијанској, и који су мање познати широј јавности“, каже у разговору за Спутњик ауторка изложбе Драгана Ковачић.
Према њеним речима, изложба је специфична управо по томе што је у њеном средишту цртеж, као полазна тачка сваког уметничког дела, прва мисао, односно идеја из које се рађа уметникова визија, али и као целовито уметничко дело које сведочи о времену и друштвеним околностима у којима је настао.
Винсент Ван Гог, Писац за столом, 1882-1883.
© Вељко Илић, уступио Народни музеј Србије
Међу изложеним делима су цртежи који су сада први пут пред публиком, као и многи који деценијама нису били излагани.
„Неки радови нису приказани већ 70 година, рецимо, цртеж Винсента Ван Гога, који је видела публика широм света, али не и овде. Пошто је Народни музеј дуго био затворен, нисмо могли да га прикажемо. Цртеж Камија Короа, који је добијен на поклон од Милице Зорић Чолаковић, није био изложен од 1950. године. Писароови цртежи, такође, 40 година нису били приказани“, наводи Драгана Ковачић.
Први пут ће бити приказани цртеж немачког уметника Адолфа Менцла, који је, како наводи наша саговорница, купљен после Другог светског рата од приватног колекционара.
„Имамо и један велики, монументални рад, заиста великих димензија, цртеж холандских уметника Едварда Јураса, реч је о сцени 'Смрт краља Јорама'. Када га погледате, не можете да верујете да то није слика, већ само цртеж. Имамо и један цртеж испод којег смо ставили знак питања, јер нисмо сигурни ко је аутор. То је поклон нашег угледног костимографа Александра Јоксимовића, на њему је један застрашени Пјеро. Утврдили смо да је аутор највероватније италијански уметник Карло Пелегрини. Он је, такође, први пут пред нашом публиком“, напомиње Драгана Ковачић.
Шта је Брајана Ферија запрепастило у Народном музеју
Према речима Драгане Ковачић, на колекцију стране уметности Народног музеја у Београду највише реагују странци, који су изненађени њеним садржајем, превасходно због имена аутора чија су дела заступљена у њој.
„Када смо отворили музеј, чувени поп певач Брајан Фери је био код нас у музеју. Он је остао без текста када је видео нашу колекцију авангардне уметности. Тој колекцији припада, рецимо, 'Композиција 2' Пита Мондријана, прва његова слика која се нашла у некој музејској збирци, а нама је стигла на поклон града Амстердама“, наводи Драгана Ковачић.
Она напомиње да Народни музеј поседује и много дела, нарочито старије уметности, која захтевају дуг процес конзервације и рестаурације, на чему музејски атеље предано ради.
„Чак су и многе наше колеге запањене нашом страном колекцијом, а последњи пример били су музеалци из Антверпена. Видели су дело фламанског уметника из 16. века Мартена де Воса, пред којим су занемели. Реч је о заиста великом, продуктивном уметнику с краја 16. века из Антверпена. Чувамо његово дело 'Адам и Ева' из циклуса 'Постање света'. То је дело великих димензија и надам се да ће ускоро бити завршена конзервација и да ће публика моћи да га види. Увек је то тако, не очекују то од наше колекције модерне уметности. Ипак смо ми за њих увек били провинција, а да се у једној провинцији нађе богатство стране европске уметности, то се заиста од нас не очекује“, каже наша саговорница уз иронију.
Пабло Пикасо, Ентеријер са три фигуре, 1926.
© Вељко Илић, уступио Народни музеј Србије
Како су ремек-дела светске уметности стигла до „провинције“
Када је реч о настајању збирке дела стране уметности Народног музеја у Београду све је почело, како каже наша саговорница, од Михајла Валтровића који је био на челу те институције крајем 19. и почетком 20. века.
„По образовању је био археолог, али је био човек заиста огромних, широких видика, изузетно напредан, просвећен. Он је успоставио контакт с младим уметником, Словаком Бертолдом Липајем, који је био држављанин Аустроугарске, а боравио углавном у Северној Италији, у Трсту. Бертолд Липај је током неколико година успео да у Бечу, од разних донатора, прикупи колекцију европских уметника старијег периода, 17. и 18. века. Бертолд Липај је успоставио везе с бечким банкарима и неколико угледних бизнисмена је на поклон послало вредна дела. Тада су овде стигле и неке графике које су сада познате само на основу спискова из архиве, пошто је музеј био веома оштећен током Првог светског рата, 1914. године“, наводи Драгана Ковачић.
Благо које данас поседује Народни музеј у Београду стигло нам је, напомиње она, захваљујући отворености наших људи, младих интелектуалаца, према Европи.
„Из таквих контаката нам је стигла и збирка Ериха Шломовића, која је и највећа када је реч о модерној уметности, али није једина. Ерих Шломовић је потекао с Дорћола, велика му је жеља била да оде у Париз, где је успоставио контакт с Амброазом Воларом. Шломович је био свестан шта има да донесе у Београд уочи Другог светског рата и није желео да то заврши у некој другој земљи, иако је било безбедније за сама дела. Он је то сачувао у Београду, али је трагично страдао као жртва нацистичког терора. Једно време је био ван Београда, али је разоткривен као Јеврејин и он, његов отац и брат су погинули. Касније је та збирка имала свој пут, неки њени делови су данас у тами, али је она коначно 1949. године завршила у Заводу за заштиту споменика културе Београда и предата на чување Народном музеју. Ми и дан-данас означавамо радове који потичу из те колекције, чувајући тако поштовање према Ериху Шломовићу“, каже Драгана Ковачић.
Из контаката с европским уметницима настала је и збирка „Зенит“ Љубомира Мицића, која је предата Народном музеју и Народној библиотеци Србије 1981. године, а која садржи вредна дела европске авангарде. Вредна је и колекција Растка Петровића, захваљујући коме данас можемо да видимо цртеже Пита Мондријана, Макса Ернста или Жана Коктоа.
