Кад идемо поново? Млади Срби са песмом на уснама правац на – Косово
© Sputnik / Милица Тркља / Пас у порти манастира Грачанице
Пратите нас
Најбољи одговор на питање „Како вратити Косово“ могу да дају млади људи који се сваке године враћају Љевишкој, Дечанима, Пећи, Зочишту, Драганцу и осталим местима јужне покрајине Србије. Они уместо често рекламираних излета у европске градове, они бирају екскурзије по српским енклавама, а едукативно и животно искуство које стичу, немерљиво је.
Индивидуалне и групне посете, екскурзије и ходочашћа на Косово и Метохију нису никакав „авантуризам“ на који се одлучују само одважни. Ову погрешну претпоставку сваке године побија велики број младих људи који желе да обиђу српске светиње и наше сународнике. Они без проблема путују, посећују, обилазе и враћају се, богате себе за искуство, а Србима са Косова доказују да нису ни сами, ни заборављени.
Пракса студената историје
У времену када је био студент друге године историје, Ђорђе Николић је дошао на идеју да организује неку врсту „излета“ на Косово. Заједно са професором историје на Филозофском факултету у Београду Милошем Ковићем, своју идеју је и реализовао. Одзив је био велики, пријављивали су се и студенти других факултета, а по сваком повратку у Београд, питање је било исто – „Кад идемо поново?“
Чак и они који би ишли први пут, каже Ђорђе, нису осећали никакав страх или нелагоду. Песма је пратила свако њихово путовање, а страх је било нешто што је долазило од њихових родитеља, старијих познаника, пријатеља и оних који се сећају или који су присуствовали страхотама које су тамо почињене. Данас су, каже нам Ђорђе, путовања безбедна и сваке године се на Косово запути велики број ходочасника, туриста, студената, верника…
Монах Христофор и његов другар Васа
© Sputnik / Милица Тркља / Монах Христофор и његов другар Васа
Ђорђе је уверен да ће тај тренд раста интересовања за посету Метохији и Косову из године у годину бити све већи, о чему сведочи и број младих на литургијама. Свако ко оде у било коју цркву, каже он, увериће се да је све више младих присутно и да су они жељни додира са историјом, вером и културом свог народа. Они, наравно, хоће да посете Косово и Метохију и то је прави показатељ косовског васкрса и један од првих корака ка повратку на своје.
Управо сада када се налазимо у данима Васкрса, царски Призрен можемо узети за оличење свега тога. Све призренске па и уопште косовско-метохијске светиње које се поново дижу из пепела, Свети Архангели, Богородица Љевишка која је претворена у џамију, па враћена у цркву и заједно са црквом Светог Ђорђа спаљена за време Мартовског погрома… све су то примери нашег повратка. Призрен је оличење васкрса српске цркве, српског народа, а даће Бог и српске државе на простору Косова и Метохије.
Манастир Грачаница, припрата
© Sputnik / Милица Тркља / Манастир Грачаница, припрата
Свакодневна историја
Ђорђе Николић наводи да је професор Ковић један је од зачетника студентских екскурзија на Косово. Он своје студенте скоро седам година води у обилазак косовско-метохијских светиња и каже да њихово интересовање не јењава.
Углавном се ради о ђацима завршних година и те екскурзије су усмерене на стицање знања које се, пре свега, односи на историју српског народа. Посета споменицима српске и хришћанске културе на Косову и Метохији, али и споменицима који се налазе на Унесковој листи светске баштине, за студенте је непроцењиво. Ипак, одлазак на Косово нема само класичан едукативни карактер, нити служи само за утврђивање градива. Један од највећих утисака на студенте, како каже сам Ковић, обично оставе људи који тамо живе.
Игуман Дечана Сава Јањић у разговору са београдским студентима
© Sputnik / Милица Тркља / Игуман Дечана Сава Јањић у разговору са београдским студентима
Поред историје, други правац интересовања ових младих путника је стање нашег народа на Косову и Метохији. Због тога, поред Призрена и других градова, одлазимо и у гета у којима живе Срби на Косову. То су најчешће Ораховац и Велика Хоча. Студенти тада из прве руке имају прилику да виде шта је жива историја и како изгледа када се један народ нађе под жрвњем историје. То су двоструки утисци. У првом плану је тај српски средњи век и златно доба српске културе и цивилизације, а с друге стране ту су и услови у којима данас српски народ на Косову и Метохији живи после агресије, етничког чишћења и геноцида који је извршен над српским народом на Косову и Метохији, нарочито у 19. и 20. веку, рекао је Ковић за Спутњик.
Мурал Новака Ђоковића у Ораховцу, дело уметника Дерокса, пројекат ,,Боја у ваздуху"
© Sputnik / Милица Тркља / Мурал Новака Ђоковића у Ораховцу, дело уметника Дерокса, пројекат ,,Боја у ваздуху"
Директно суочавање са деловањем историје и сведочење историји која се догађа сада и овде, пред нашим очима, изазовно је, каже он. Ипак, код студената никада није приметио страх.
Нисам приметио страх код студената, али сам приметио, и то је заиста тешко не приметити, колико они показују саосећања када уживо виде како се на Косову живи и како изгледа живот у гету. То лично искуство када човек дође и види својим очима, то не може никаква лекција да замени. То су утисци који се заиста памте целог живота. Приметио сам да сада студенти који су први пут били са мном на Косову тамо стално враћају, а неки од њих, и сами организују посете Косову и Метохији, па тамо воде своје колеге и пријатеље.
Монахиња у припрати манастира Грачаница
© Sputnik / Милица Тркља / Монахиња у припрати манастира Грачаница
Скрипта за враћање Косова
Ковић истиче да се не може довољно нагласити не само школски, односно едукативни значај тих екскурзија, већ и њихов морални значај, суочавање са угроженим светињама српског народа и суочавање са једним народом који страда само због тога што су Срби.
Такво искуство не може ништа друго да замени, сматра професор Ковић и наглашава колико је битан сусрет са људима који су остали на Косову упркос свему и долазак у лични контакт са тим херојским, православним етосом Срба који су одлучили да тамо остану, живе и заснивају своје породице. Тамо се, каже он, постављају нека суштинска морална питања, а молитве и присуство у светињама су свакако један од одговора које човек може да да на таква искушења.
Није довољно знати и прочитати. Мора се доживети. Људи морају да имају лично животно искуство које је повезано са Косовом и то јесте најбољи пут повратка на Косово и Метохију. У исто време се постављају и та морална питања – ако се враћамо, како се враћамо и због чега се тамо враћамо? Шта је наш циљ? Када кажемо „Догодине у Призрену“, да ли је циљ бити хришћанин и бити човек, или је циљ наставити ове бескрајне сукобе који обележавају наше просторе кроз векове.
Манастир Грачаница, припрата
© Sputnik / Милица Тркља / Манастир Грачаница, припрата
Нисмо вас заборавили
Отац Владан Вукомановић, старешина Богородице Љевишке, говори за Спутњик како се у Призрену редовно прати број путника намерника, а да он из године у годину расте.
Викендом у граду Призрену, али и другим градовима широм Косова имамо велики број ходочасника у нашим светињама. Нажалост, у пар наврата су посете биле прекинуте немилим догађајима из Бањске, као и онда када су наши административни прелази били затворени. Поред та два догађаја, посете Метохији и Косову од стране наше браће и сестара из централне Србије не престају. Оно што ми прво пада на памет јесте Лазарева субота када је кроз Богородицу Љевишку прошло преко пет стотина људи, рекао је отац Владан за Спутњик.
Он каже да посете сународника из централне Србије, Црне Горе и Републике Српске представљају својеврсно охрабрење онима који су остали доле и који уз Божију помоћ истрајавају тамо где није лако ни бити ни постојати, где су српска црква и народ изложени непрестаном прогону, пресији и распећу. Те посете су, каже отац Владан, знак да наши сународници нису остављени и препуштени забораву.
Манастир Високи Дечани
© Sputnik / Милица Тркља / Манастир Високи Дечани
Осећања су обично подељена. Туга је присутна због стања у коме се сада налази Љевишка. То је, подсећа отац Владан, једна од многобројних светиња која се страдала у Мартовском погрому и која је данас само делимично обновљена. Ипак, након свих страдања и немилих догађаја, живот се полако враћа у Љевишку и друге косовско-метохијске светиње, па је поред туге, присутан је и осећај радости. Црквена заједница постоји и живи, а богослужења су редовна, због чега Отац Владан та помешана осећања описује као „радосну тугу“.
Са друге стране и онима који долазе овде те посете много значе, будући да тамо где је црква у страдању, где су црква и народ на распећу, тамо је благодат Божија удвостручена. Ти људи долазе код нас да се надахну, а уједно и да нама који смо овде и који проживљавамо шта проживљавамо заједно са народом пруже подршку, закључује отац Владан.
