Сви коментаришу: Не зна се ко је мушко, а ко женско - је ли то свет ком стреме наша деца
14:15 19.05.2024 (Освежено: 11:41 20.05.2024)
© Tanjug / AP/Martin Meissner
Пратите нас
„Хлеба и игара“, добро позната крилатица још из времена Римског царства, актуелна је и данас, с тим што , уместо у аренама с дивљим зверима и гладијаторима, углавном седимо испред својих малих екрана и гледамо разне врсте „циркуса“, од скупштинских преноса и „ратова уживо“, преко ријалити програма, до избора за Песму Евровизије.
Популарно такмичење, којем главни атрибут одавно више није само „музичко“, посебно је актуелно ових дана. Сви коментаришу оно што смо имали прилике да гледамо протекле седмице у дворани у Малмеу, углавном уз бојазан да би вредности које нам „сервира“ овај медијски спектакл могла да „прогутају“ наша деца и да постану робови света „у којем се не зна ко је мушко, а ко женско“, којим владају „секташи“, „изроди“ и други „ђавољи поданици“.
Двоструки стандарди и политичка коректност
Ове године гужва око „Еуросонга“ настала је, с једне стране, због учешћа Израела на такмичењу, односно због демонстрација у Малмеу и потребе појединих такмичара да се одреде према израелско-палестинском сукобу. С друге стране, лавину коментара је изазвала чињеница да је победила особа која се декларише као „небинарна“ – швајцарски извођач Немо.
Када је реч о политичким скандалима, најупечатљивији инцидент на овогодишњем „Еуросонгу“ догодио се када је холандски представник Јост Клајн, који је изводио песму „Еуропапа“, дисквалификован. Званично, због сукоба с једним од учесника организационог тима такмичења, а незванично због тога што се током изјаве представника Израела на прес-конференцији покрио заставом своје земље и тиме исказао неслагање с израелским деловањем у Појасу Газе.
„Тај начин дисквалификовања извођача је само једна од манифестација светског лицемерја. Американци, који су као за мир, настављају да шаљу милијарде за оружје Израелу“, каже у разговору за Спутњик композитор, музичар и један од чланова жирија за избор српског представника на „Песми Евровизије“ Александар Седлар.
Музичко такмичење или „frick show“?
Према Седларовим речима, „Песма Евровизије“ коју памтимо из неких ранијих времена, када су се на том такмичењу појављивали извођачи попут шведске групе „ABBA“, одавно више не постоји и сада се она, како каже наш саговорник, претворила у „freak show“.
„Хтео сам са кћерком да одгледам такмичење, али сам врло брзо схватио, већ после британског наступа (а наглашавам да нисам хомофоб), да немам ту за шта да се ухватим када је реч о музици. Технологија напредује, продукција је све боља, услови су све бољи, наступи су у том смислу продукцијски све луђи, али што сам старији, све ми је теже да игноришем тај шири контекст. За мене је овогодишња 'Песма Евровизије' потпуни пораз хуманости. Пре пар година Русију су избацили с такмичења због сукоба у Украјини, а Израел мртав-'ладан наступа с песмом 'October Rain'. Дакле, то може? Ето, као, променили су наслов, али они су ипак отпевали песмицу док, истовремено, траје масакр деце у Гази. Такмичење и финансира Израел и зато они имају толику моћ да дисквалификују извођаче. Због тога чисто сумњам да ћу у наредном периоду пратити то такмичење које се потпуно удаљило од своје суштине, а то је да музика треба да спаја људе“, наводи Седлар.
Људска пажња – најскупља роба
Према речима медијског стручњака Маје Вукадиновић, најскупља роба у данашњем медијском свету јесте људска пажња, због чега се учесници „Песме Евровизије“, али и бројних других манифестација, труде да код публике пошто-пото изазову шок.
Евровизија 2024
© Tanjug / AP/Martin Meissner
„Сетимо се како је 'Евровизија' изгледала седамдесетих и осамдесетих: имали сте извођача на сцени који веома добро пева и није било никакве сценографије, концепта, приче. А сада имам утисак да је све остало важније од гласа, саме музике, извођача“, каже Маја Вукадиновић.
Ипак, наступ француског извођача Слимана, који је извео љубавну баладу „Mon amour“, потпуно сам на сцени, без икакве сценографије, успео је да привуче и публику, и жири, који су му доделили релативно уједначен број гласова и пласман на четврто место. У том смислу, видимо да је и данас, као и некад, ипак, могуће задржати пажњу „нервозних и декоцентрисаних“ гледалаца само – емотивном песмом и добрим гласом.
„Француски извођач је привукао пажњу оних гледалаца који, на срећу, и даље вреднују музику и квалитет интерпретације, али се бојим да млађе генерације ипак више реагују на спектакл. Зато и кажем да је 'Песма Евровизије' нешто што ми живимо кроз медије веома дуго и није само она таква. Са свих страна нас засипа некакав шарениш кроз телевизију, али и кроз друштвене мреже, кроз дигиталне медије. Млади људи су навикнути на то и не познају ништа друго“, сматра Маја Вукадиновић.
Евровизија 2024
© Tanjug / AP/Martin Meissner
Да ли је „Еуросонг“ узор или огледало?
А да ли „Песма Евровизије“ намеће одређене трендове, стилове, моделе понашања, вредности и обрасце, или је она, заправо, одраз свега онога што се догађа у друштву? Колико једно такмичење те врсте може далекосежно да утиче на децу и омладину?
„'Песма Евровизије' више рефлектује одређене друштвене трендове, веома их добро мапира и показује све оно што се око нас догађа. Годинама уназад на основу 'Песме Евровизије' видимо тачно какве су тенденције у друштву, на основу тога ко су победници, шта они симболизују, у ком политичком и друштвеном тренутку је нека особа победила, ког је родног или неког другог идентитета. Мислим да утицај 'Еуросонга' не може бити далекосежан, већ да може само да трасира неке трендове. То је ипак само једно такмичење, спектакуларно попут доделе Оскара, Греми награда, дакле пре свега медијски догађај“, сматра Маја Вукадиновић.
С њом се слаже и Александар Седлар који додаје да је, будући да је и сам био у тимовима који су наступали на „Песми Евровизије“, прво с представницима Босне и Херцеговине, а потом с Јеленом Томашевић, имао прилику да види да је реч о „затвореним круговима људи, малом, специфичном свету који функционише сам за себе“.
Братство и јединство „од Вардара па до Триглава“
„Песма Евровизије“, ипак, има и један позитиван ефекат, а то је феномен међусобне подршке суседних народа, која је посебно дирљива у овом балканском региону с обзиром на још свеже сећање на ратове и тензије које и даље не јењавају.
Тако смо сведоци да из године у годину гледаоци из бивших југословенских република с великим полетом подржавају представнике суседних земаља и радују се њиховим успесима на такмичењу. Неки од најсвежијих примера су Констракта, која је 2022. године на „Еуросонгу“ освојила пето место за Србију, и хрватски извођач Бејби Лазања који је ове године заузео другу позицију.
„Уметници из земаља региона, односно бивше Југославије, сарађују. Та сарадња је одавно утемељена, и то не само у музици, него и на филму и у другим областима. А онда се то прелива на 'Песму Евровизије', па видимо да је нашој Теји Дори први честитао Бејби Лазања када се пласирала у финале такмичења. Мислим да уметници у том смислу никада и нису били проблематични. И генерално, када се мисли о Југославији, увек постоји уметничко и политичко гледиште. Ово прво никада није било спорно, ово друго јесте“, каже Седлар.
Теја Дора
© AP Photo / Martin Meissner
Стиже нови „циркус“
Ако се вратимо на крилатицу „хлеба и игара“, можемо закључити да је „Песма Евровизије“, као и многи други догађаји који изазивају бурне полемике у јавности, а превасходно на друштвеним мрежама, веома ефикасан начин да се ширем кругу људи скрене пажња с далеко важнијих тема, као што су ратови, политичка превирања, економска криза.
„Show must go on“! Овогодишњи евровизијски циркус је завршен и већ заборављамо на њега, преплављени новим циркуским тачкама... До следеће године и новог циркуса, на којем ћемо, можда већ жучно полемисати о наступима без људи, уз мелодије и ритмове које је осмислила вештачка интелигенција, уз неке виртуелне звезде – „бинарне“ или „небинарне“.
