Брутална наредба, а не европска вредност: Србија једина земља коју терају да укине сопствени језик
11:17 25.05.2024 (Освежено: 14:15 27.05.2024)
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Ниједна земља Европске уније није у обавези да користи родно сензитивни језик у својим образовним, научним или другим установама, али зато је Србија уцењена уласком у ту исту ЕУ приморавањем да свој језик измени и уместо њега користи искривљену варијанту која граматички, језички, стилски не одговара његовој природи или реалним потребама.
Доцент доктор са Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Катарина Беговић напомиње да у случају Србије, родно сензитивни језик није опција, већ наредба.
Француска је још 2021. године одбацила овај предлог, а недавно јој се придружила и Баварска. За то време, у Србији је почело примењивање одредбе Закона о родној равноправности, која се односи на обавезну примену родно сензитивног језика. Упркос огромном противљењу струче јавности, Матице српске, универзитета, Српске православне цркве, САНУ, и целокупне јавности, закон о новоговору почео је да се примењује.
Суочени смо са реалношћу у којој под претњом казне морамо да користимо језик који не постоји, рекла је Беговић за Спутњик.
Ћирилица
© Sputnik / Маријана Колаковић
Почетак примене
Она каже да у вези са применом Закона постоје императивне и казнене норме које су врло експлицитне, а да се преко њих, поред тога што се крши Устав, задире и у аутономију универзитета.
Примера ради, ја као физичко лице које ради за правно лице, односно Филолошки факултет Универзитета у Београду, објавим универзитетски уџбеник и потпишем се као доктор наука, доцент, професор, или шта год да јесам. Након тога дође просветна инспекција и она може да наплати казну факултету. Факултет онда мора да плати казну, а он то чини тако што се мени путем административне забране одбија новац од плате.
Члан 44 не подлеже казненим нормама и он се односи на коришћење родно осетљивог језика у медијима, а члан 37 је везан за образовање и у њему пише да се родно осетљиви језик мора примењивати у изради диплома, сведочанстава, у вези са титулама, звањима, занимањима… И да се обавезно мора примењивати у школском систему односно у уџбеницима и литератури.
САНУ
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Ако се закон не примењује, за сектор образовања важе императивне казнене норме. За сектор медија, те норме не важе и за њих нема казни, међутим, савет за штампу је недавно објавио нацрт за измену кодекса новинара Србије. Тамо се наводи да су новинари дужни да извештавају родно осетљивим језиком, без обзира на то што медији не улазе у императивне казнене норме члана 68 Закона о родној равноправности. Не знам колико иницијатива за проверу уставности овог закона лежи у фиокама Уставног суда који се читаве три године не оглашава по овом питању.
Она подсећа да се научне и лингвистичке институције и установе три пуне године боре и говоре о томе да не сме постојати присила када се ради о језику једног народа, али да је свака расправа коју је требало водити у оквирима србистичких институција измакнута.
Противуставно
Лингвиста, професор и члан Савета за српски језик Милош Ковачевић сматра да је закон формално ступио на снагу данас, али да суштински не може да буде коришћен. Заштитник грађана Зоран Пашалић поднео је захтев Уставном суду да се преиспита уставност Закона о родној равноправности, у делу који се односи на родно осетљив језик. Да би се тај закон уопште примењивао, каже он, мора се сачекати одлука Уставног суда.
Ово би утицало пре свега на новинаре, али и на свакога ко се бави науком. У том случају онда треба потпуно укинути србистику, све новине, медијске куће и образовне институције које пишу на српском језику да би се могао применити такав закон. Мислим да не постоји нико толико луд у овој држави, да тако нешто заправо примени, рекао је Ковачевић.
Графит о родној равноправности
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Онај ко мисли да би могао увести и спровести примену тог закона онако како је то замишљено, тврди Ковачевић, укида потпуно српски језик и могућност писања текстова на српском.
Ништа се не постиже силом
Теоретичар и историчар књижевности Александар Јерков каже да се не противи никаквој демократизацији језичких навика и подсећа да је то историјска појава, историјски процес и потреба. Ако нешто треба да се „дода“ српском језику, то ће се сáмо развити, по природи самог језика и наших воља.
Овај закон је по многим својим одредбама накарадан, а по својим интенцијама погрешан, зато што је насилан и човек се не може са њим сложити никако. Без обзира на то да ли је неко попут мене склон апсолутној еманципацији и равноправности… Ја сам један левичар што верује у једнакост и отвореност свих за све, али ипак ово не могу да подржим. Пружаћемо неку врсту и пасивног и активног отпора на стручан начин, покушавајући да будемо разложни и разумни. Зар је мало то што је Матица српска, наша најстарија установа, устане против овога, зар је мало што су практично сви релевантни лингвисти Србије устали против тога да се на такав начин прекраја језик. Ми ћемо се тако борити, закључио је Јерков.
