Ако буду учили на нашим грешкама, данашњи „принчеви“ и „принцезе“ биће строги родитељи
© Sputnik / Maksim Blinov
/ Пратите нас
Генерација „бејби-бумера“, стасала непосредно после Другог светског рата, донела нам је кључне културне, економске и друштвене промене, а њени представници данас владају светом. За разлику од њих, нове генерације одрастају као принчеви и принцезе, уроњени у виртуелни свет и без осећаја за ауторитет, каже за Спутњик психотерапеут Мирна Зелић.
Док се животни ритам човечанства непрестано убрзава, оно се, парадоксално, неосетно све више премешта у виртуелни простор. Иако се и породица, као основна људска заједница, стално мења и прилагођава развоју цивилизације, она је била и остала срж сваког друштва, прво место на којем свако од нас гради емотивне односе и остварује своје емотивне потребе. Због тога породица треба да буде место љубави, подршке и разумевања, каже Мирна Зелић поводом књиге „Свака породица има своју причу“ Џулије Семјуел.
„Живим с мачком која је стерилисана“
Док британска ауторка анализира промене у породици карактеристичне за друштво којем она припада, а које обухватају и истополне бракове и друге облике заједница, у овом нашем, српском и балканском друштву, највећа промена, како каже Мирна Зелић, уочава се у чврстини и трајању брачне заједнице.
„За ново доба карактеристична је велика стопа развода, тако да данас постоје породице које чине самохрани родитељ и дете, као и случајеви да су оба родитеља након развода створили нове породице, односно децу која имају породице и с мамине, и с татине стране, и децу у тим новим брачним заједницама“, напомиње наша саговорница.
Подсећајући на то да су породице раније биле веома бројне и да су их чинили припадници неколико генерација, Мирна Зелић наводи да већина породица данас има једно или двоје деце, посебно када је реч о урбаним срединама.
„Недавно сам на друштвеним мрежама прочитала анегдоту, која иде, отприлике, овако: Моја прабаба је имала четворо деце, баба двоје, моја мајка једно, ја имам мачку, а мачка је стерилисана. То је црни хумор, али он одражава данашњицу“, констатује наша саговорница додајући да је то посебно изражено у градовима, у којима је много више самохраних родитеља него на селу.
Шта нам је донело наслеђе „бејби-бумера“
Џулија Семјуел своје сагледавање породице износи и кроз лично искуство, напомињући да је она припадник такозване „бејби-бум“ генерације, рођене након Другог светског рата.
„Врло су специфичне околности Другог светског рата, јер су се тада мењали односи у породици. Мушкарци су одлазили на ратишта и били одвојени од својих породица, док су жене преузимале њихову улогу. Оне су морале да раде у фабрикама, да брину о егзистенцији породице и да је држе на окупу. Након Другог светског рата направљена је реконструкција породице, помало вештачки, а то је било и медијски пропраћено: мушкарац је глава породице, ради, доноси новац, а жена је враћена у кућу. Ипак, ситуација током Другог светског рата је показала да жена може да буде радник, да може да прехрани породицу ако дође до неке специфичне ситуације, да може све“, каже Мирна Зелић.
Она, међутим, истиче да су „бејби-бумери“, рођени од 1946. до 1964. године, померали границе и постављали нове друштвене темеље.
„Они сада воде светску политику, од Русије, Кине, до Америке. Они су поставили високе стандарде у образовању, култури, музици, технологији, покренули напредак и неминовно утицали и на нашу генерацију.“
Модерни „принчеви“ и „принцезе“ и родитељски ауторитет
Када је реч о новим генерацијама, карактеристично је пре свега то што се деца данас рађају у свету у којем је паметна технологија уобичајена.
„Данашња деца се рађају с мобилним телефонима, њима је природно да користе паметну технологију, друштвене мреже. И то је одлика генерације, без обзира на то у каквој су породици. Нама је било нормално да имамо телевизор у боји, да користимо даљински управљач, касније су се појавили и компјутери, док је све то за наше родитеље било специфично, морали су да се прилагођавају томе на послу, да уче да раде на компјутерима“, подсећа Мирна Зелић.
Оно што, према њеним речима, тишти генерацију данашњих родитеља, јесте пре свега урушавање ауторитета.
„Данас се одгајају принчеви и принцезе. Због тога већ сада можемо да видимо да млади људи од двадесетак година врло лако улазе у везе, али их веома лако и прекидају. И не говорим само о љубавним него и о пријатељским везама. Проблем је у одсуству здравих родитељских граница. Постоје ситуације када родитељ мора да каже: Ок, више немаш ингеренције да доносиш одлуку о одређеном питању - ја сам родитељ и ја о томе одлучујем јер сам одговоран за твој живот. То је грешка коју ова генерација прави због фрустрације из свог васпитања, које је почивало на принципу: 'Зашто? Зато што ја тако кажем!' Ми смо имали строге родитеље, а њихови родитељи били су још строжи. Верујем да ће породица у том смислу доживети нову еволуцију - исправљајући наше грешке наша деца ће, вероватно, поново постати строга. Све има неки свој циклус, сви ми учимо на грешкама“, уверена је Мирна Зелић.
Она истиче да је свака породица микросвет који има своје записе - они понекад могу бити терет за њене чланове, а некад и подстицај.
„Није важно да ли је породица срећна или несрећна. Битно је да се у оквиру породице оствари подршка, да има љубави, да смо сигурни када смо у својој породици, па и када одрастемо и изађемо из ње. То је једна од важнијих дилема с којима се родитељи суочавају – када пустити дете. Када престајемо да будемо родитељи? Никада. То је суштина. Ипак, треба наћи прави начин, сврху у свакој животној фази. Одгајање деце, васпитавање, образовање - када испуните све те циљеве и дође време да се дете осамостали, потребно је пустити тог младог човека на прави начин, проналазећи неку нову сврху, смисао живота и радост. Треба да будемо срећни што смо их пустили“, закључује Мирна Зелић.
