Живот као дивна тајна: Шта смо могли да научимо од великог Владете Јеротића /видео/
© Фото : Youtube/Televizija Hram
Пратите нас
Радозналост као животни покретач, тежња ка самоспознаји и духовном расту, доследна спремност да се саслуша неистомишљеник, да се уваже разлике и признају сопствене грешке – неке су од вредности којима нас је учио Владета Јеротић. Видао је душевне ране, пружао подршку и утеху људима, а он сам је живео у складу с мудрошћу коју је проповедао.
„Владета Јеротић се заиста појавио просто, такорећи, ниоткуда, неочекивано, у време које није склоно духовним вредностима, у време кризе и таме. Појавио се као отеловљење архетипа мудрог старца, или старог мудраца, који се јавља управо онда када људи постану очајни, када ни својим искуством, ни разумом не успевају да изађу из безнадежне ситуације“, каже у разговору за Спутњик психолог Жарко Требјешанин, уприличеном поводом 100. годишњице Јеротићевог рођења.
Према његовим речима, Јеротић је као психијатар и психотерапеут „мудром и лековитом речју успео да побуди код људи радозналост и пријемчивост за питања духа“.
„Он је показао да се може и о неким озбиљним, сложеним питањима, као што су Бог, смрт, бесмртност, слобода, говорити смислено, озбиљно, али и тако да то људима буде разумљиво, прихватљиво и блиско“, оценио је Требјешанин.
Радозналост дечака и мудрост старца
Владета Јеротић је књиге почео да објављује релативно касно, од своје педесете године, да би потом објавио више од 70 наслова. Имали смо прилике да га слушамо и у култној емисији „Агапе“ новинара Александра Гајшека, који је у разговору за Спутњик говорио о тој дугогодишњој сарадњи, али и о пријатељству које се из те сарадње развило.
„Никада нисам осећао да он с неким разговара с висине, којој јесте припадао. Он је једноставним речима покушавао да објасни оно што га неко пита. А никада није имао већ задате одговоре. То није Гугл, вештачка интелигенција, да ти само проспе знање, већ је увек пролазило кроз његов унутрашњи апарат, кроз неко унутрашње духовно и душевно стање и онда излазило на светлост дана. И људи збиља препознају у томе животне истине којима се затим руководе“, прича Гајшек.
Он истиче да су сви његови разговори с Јеротићем били заједничка духовна авантура.
„Видео сам да има заиста отворен ум, да у тренутку када чује питање добије инспирацију и крене. Колико пута ми је рекао: Ето, видите, први пут сада размишљам и причам о томе. То говори да није био укалупљен човек, човек матрица и система, већ управо оно што пише у јеванђељу: Дух дише где хоће. Он, заправо, није био дечко који обећава. Био је гимназијалац, али је у школи падао на поправне испите из физике, астрономије. У својим дневницима је исповедао да је био несигуран у себе, али и да је имао велику веру у Бога, у то да ће му он помоћи да нађе пут, да реши неке проблеме. Чак се и у његовим сновима појављују ти религиозни мотиви“, наглашава Гајшек.
Духовно и религиозно просветљење
Жарко Требјешанин напомиње да многи људи, када се спомене име Владете Јеротића, одмах помисле на религију, хришћанство и православље, али наглашава да је његова улога у друштву била далеко изнад религиозне.
„Он је живео религију, био је религиозан истински, изнутра. Још од детињства је имао осећање које се касније уобличавало, али то је било нешто потпуно природно код њега. Оно што бих нагласио јесте да он никада није подржавао рат и није био спреман да оправдава злочине, којих је било са свих страна. Мислим да се помало заборавља, неки људи то неће да виде и онда га просто сврставају у категорију десничара, националиста. Он је у то време проповедао разумевање, ненасиље, толеранцију“, наглашава Требјешанин.
Гајшек истиче да је Владета Јеротић био човек апсолутне ширине, и да није пропуштао прилику да на трибинама, на предавањима, гостовањима, у интервјуима истиче да и друге културе и вере носе велике квалитете.
„Као дечак је читао 'Кво вадис' Хенрика Сјенкјевича. Тада је имао 17 година. И тада је доживео искуство које је он описао речима: 'Почело је да веје по мени'. Није знао шта га је снашло, па је одјурио у цркву. Живео је у Кондиној улици и отишао је у Саборну цркву. И ту се догодио некакав преображај, метаноја. Према његовом сведочењу, а касније и према мом искуству, он је био апсолутно човек формалне вере, није пропуштао ниједну литургију, чак и у позним годинама, постио је, али никада то није истицао у први план. Није то показивао као фанатичну веру, нити као црту природе, за њега то јесте било неопходно, али је то задржавао за себе“, напомиње Гајшек.
Жеђ за откривањем невидљивих светова
У дневнику који је водио од 1938. до 1945. године Јеротић је писао о својој младости, о родитељима, о бунту. На основу тог дневника, како је навео Жарко Требјешанин, може се направити скица за Јеротићев психолошки портрет у три потеза, односно на основу три суштинске црте његове личности: радозналости и отворености за ново, религиозности и склоности мистицизму и интровертности.
„Прву особину нисам навео случајно као прву - реч је о интелектуалној, духовној радозналости. Мислим да му је то збиља била кардинална црта. Имао је страховит порив за сазнавањем, аутентичан. То се видело још током његовог детињства. Интересовао се за књижевност, за психологију, за филозофију, као и за животињски свет. Занимао се и за музику, за ликовну уметност. Оно што је мени посебно импресивно, а он је то задржао од детињства до својих деведесетих година: када се сретнемо негде и причамо, увек се занимао за то шта има ново у психологији. И онда му ја испричам нешто што мислим да би му било занимљиво. А он слуша врло пажљиво, заинтересује се и онда жели то да чита. То се догађало у доба када чак и многи значајни научници и филозофи остављају по страни своју професију и баве се нечим другим. Он је био непрестани истраживач, увек радознао, попут детета. О томе је писао и у дневнику. Увек га је занимало све оно што је видљиво, а још више оно што је невидљиво", каже Требјешанин.
Живот је тајна и у томе је његова дивота
Гајшек истиче да Јеротић никада није имао проблем с питањима на која не може да пронађе одговор, да им се, напротив, радовао, истичући да је живот тајна и да у томе и јесте дивота.
„Ако све докажемо, онда испарава смисао, више нема потребне да живимо, не морамо ништа више да радимо. Сматрао је да управо зато стално треба откривати, постављати питања. Он је уживао у постављању питања и сматрао да управо за питања треба живети, а да ће одговор кад тад стићи, ако је уопште и нужан“, напомиње Гајшек.
У времену којим владају површност и искључивост, у којем је потреба за информисаношћу истиснула потребу за знањем и разумевањем и у којем се разговара тако што свако слуша само себе, Владета Јеротић је указивао на важност знања и образовања, дијалога и уважавања разлика.
„Јеротић је говорио о васпитању деце, старије и предшколске. То би могло да се угради у причу о правом знању. Код деце је потребно неговати критичку мисао, уместо да им се главе пуне информацијама, до њих могу да дођу с лакоћом. Не треба да имамо некакве мале роботе којима само убацујемо некакве програме у главу. Они морају заиста да стекну и неке најопштије, начелне ставове, да усвоје неке вредности. А о томе је причао Јеротић. Данас се Јеротићеве мисли могу читати на интернету, мада не знам да ли је то најбољи начин да се преноси његово дело, јер ту увек има сензационализма, поједностављивања“, оцењује Требјешанин.
На питање како је Владета Јеротић посматрао све промене које се догађају у савременом друштву и да ли је страховао од пропасти будућих генерација, од апокалиптичних визија будућности којима смо засути са свих страна, Гајшек истиче да код Јеротића није било ни страха, ни апокалиптичних мисли.
„Никада није говорио да смо дотакли дно или некакве сличне реченице. Из њега је вечито исијавала некаква ведрина, увек је био насмејан, али то је долазило изнутра. Није попут лајф коучова који сами себе лече аутосугестијом убеђивао себе да је живот леп. Код њега је то било много дубље и рекао бих да бисмо од њега могли да научимо три ствари. Прва је аутентична скромност. Друга ствар је неосуђивање. И трећа ствар, оно што каже Иван Ђаја - да ништа не може бити на срећу људску ако није окренуто ка добру“, закључује Гајшек.
