00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
21:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
ОРБИТА КУЛТУРЕ
Свет настао испод Гогољевог шињела
16:00
120 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Реалност је да се Партизан и Звезда боре за место у плеј-ину
20:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Розанов“
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
Ауторска емисија Љубинке Милинчић
21:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери
 - Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Руска пијанисткиња: Понекад је све као на рок концерту, као да сам Фреди Меркјури

© Фото : Евгений ЕвтуховРуска пијанисткиња Зарина Шиманска
Руска пијанисткиња Зарина Шиманска - Sputnik Србија, 1920, 30.06.2024
Пратите нас
Излазак на сцену, оживљавање дела великих композитора, сусрет с публиком, све је то изванредно искуство за сваког извођача. Ипак, цена тог искуства може бити веома велика јер посвећеност музици подразумева сате и сате напорног вежбања и одрицања од многих животних радости, каже за Спутњик руска пијанисткиња Зарина Шиманска.
Уметница из Русије наступила је 22. јуна у Коларчевој задужбини. Пред београдском публиком извела је композиције „Острво радости“ и четири прелида из Прве свеске Клода Дебисија, балетску свиту „Жар-птица“ Игора Стравинског у транскрипцији за клавир Гвида Агостија, као и Сонату у Ха-молу Франца Листа.
Зарина Шиманска наступа као солиста и камерни музичар. Образована је у руској и европској традицији и лауреат је бројних међународних пијанистичких такмичења. Сарађивала је с бројним реномираним оркестрима, а од 2022. године је уметник Московске филхармоније.
Иако воли да изводи дела класичних композитора, попут Баха, Моцарта, Шопена, Шумана, Стравинског, Прокофјева, руска пијанисткиња је веома надахнута и музиком савремених композитора јер је, како каже, реч о живој уметности која омогућава академској музици да живи и да се развија. Посебно је радује сарадња са савременим руским композиторима попут Валерија Воронова, Кузме Бодрова и Владимира Чајковског.
Наступали сте у Европи, у Азији, у Русији. Како публика реагује на разним континентима, постоје ли неке суштинске, уочљиве разлике?
- Постоје разлике које су повезане с културом. У разним земљама постоје различите навике када је реч о култури слушања музике, па и о култури изражавања емоција. А вероватно на то утиче и целокупан начин живота, укључујући и навику да се одлази на концерте. У Русији, хвала богу, прилично много људи посећује концерте и они су често распродати. Недавно сам гостовала у Кини, тамо је публика потпуно другачија, прилично критички настројена. Наступала сам с Пекиншким симфонијским оркестром, као и у Шенџену с тамошњим оркестром. Изводила сам Други клавирски концерт Рахмањинова и схватила да они одлично разумеју ту музику, то је за њих готово као клавирска библија. И чак се и најобичнији слушалац, који вероватно није музичар, добро разуме у то. Кинези не долазе на концерт само да би слушали музику, они желе да их извођач освоји, да их напросто остави без даха. Таквог осећаја у Русији, рецимо, нема. Тамо излазиш на концерт и изводиш своју интерпретацију без осећаја да мораш да се бориш за своје место под сунцем.
Како Вас је дочекала публика у Србији, да ли је била критички настројена, или сте осетили другачију атмосферу него у Кини?
- Иако сала није била пуна, објаснили су ми да је већ прошла сезона и да су почели одмори, публика ме је примила веома топло, уз аплаузе. Веома ми се допало како су ме слушали. Чула сам како се људи труде да не дишу у неким тренуцима, када су биле паузе. И осетила сам некакву кристалну тишину. То, наравно, веома инспирише. Недавно сам свирала и у Мађарској, и чини ми се да су слушаоци тамо веома слични овима у Србији, можда због тога што су то блиске културе. Мађарска је посебна и по томе што тамо има веома много изванредних класичних музичара. Била сам на фестивалу Криштофа Баратија, он је окупио највеће звезде међу мађарским виолинистима, виолончелистима и другим извођачима. Највише ме је задивила управо публика, која је тапшала, ударала ритам ногама. Имала сам осећај да сам на рок концерту, као да сам Фреди Меркјури и да наступам у огромној арени. Било је веома бучно. Био је и неки изванредан водитељ који је додатно подгревао атмосферу, као на фудбалском стадиону. То је било невероватно, величанствено.
Имали сте могућност да се школујете и у Русији, и у Европи. Шта су Вам као музичару донеле те различите музичке традиције?
- Ја сам, заправо, увек имала руске педагоге, тако да је преовладала руска музичка школа. У Хамбругу сам учила код Корољова, а била сам и ученик Наумова који припада московској клавирској школи. Учила сам и код Наталије Гусеве у Берлину, као и на Конзерваторијуму у Санкт Петербугу, код Нине Николајевне Сергејевне. То је, такође, московска школа, која је, вероватно, најбоља на планети. Чак су и све те изузетне кинеске музичаре који се појављују сада такође васпитали московски педагози.
Шта је посебно у московској школи музике? У једном недавном разговору с веома младим музичарима из Централне музичке школе Конзерваторијума „Чајковски“ из Москве владао је утисак као да је реч о спортистима који се припремају за велико међународно такмичење.
- Да, то је истина. Не знам да ли је то на жалост, или на срећу. Централна музичка школа је јединствена, у њу доводе најбоље младе извођаче из целе Русије, одржава се огроман конкурс. И тамо нико никога не обмањује. Одмах говоре, да ако ту долазите на место за које је огромна конкуренција, то је као припрема за олимпијаду. Као у најбоља совјетска времена, када је та школа била и основана, када се издвојила и постала расадник изванредних кадрова.
А у чему је „тајна“ московске школе музике? Чему се придаје највећа пажња, да ли су приоритет дисциплина и редовно вежбање, развијање технике, или емоционалност?
- Мислим да је тајна у томе што се техника свирања развија на фундаменталан начин, а то је прилично сложено. Када би, на пример, одрасли човек одједном пожелео да добро свира клавир, једноставно не би могао да буде конкуренција човеку који свира клавир од своје пете године. Ствар је у томе што се код деце која почињу рано да свирају неки музички инструмент развијају везе у мозгу, мишићи, чак и кости. Како би се сва та тешка дела за клавир изводила, да би репертоар био богат, потребно је, имати потпуно слободну, развијену апаратуру тела. Најважније је да се то догађа током првих година учења. Мозак деце која се баве музиком функционише на колосалан начин. Када покушаваш да изводиш дела класичне музике, не мораш само да пратиш емоционалност, музикалност, музичке фразе, нијансе, динамику, артикулацију, музику, него и да веома озбиљно контролишеш како ти стоје ноге, какав ти је положај руку, како се крећу лактови, како покрећеш врат, да ли ти се стежу мишићи на леђима, како седиш. А у неком тренутку постајеш свестан да се то све већ одвија аутоматски. Најзад, са 20 година одједном схваташ да просто можеш да седнеш за клавир и да одсвираш нешто на њему на исти начин као када желиш нешто да кажеш, или просто да дишеш. Наравно, то скупо кошта, јер су то сати и сати свакодневног напорног рада који траје годинама. И то је један део детињства.
Да ли је то превелика цена за човека који реши да свој живот посвети музици?
- То је веома тешко питање, пре свега за родитеље. Дете не разуме с чим ће се суочити, не схвата да томе мора да посвети један део свог детињства. И чак ни родитељи не разумеју то увек. Ја имам сина од 12 година и за мене је то било веома тешко питање, јер сам и сама већ прошла кроз све то. Он се бави музиком, али не у Централној музичкој школи, пошто живимо у Санкт Петербургу. Тамо постоји одлична десетогодишња школа. Учи код веома доброг педагога. У Централној музичкој школи деца се веома детаљно баве предметима као што су солфеђо, музичка литература, хармонија, вежбају по пет, шест сати дневно. Вероватно ми је због тога и било жао да дајем дете у Централну музичку школу, мада видим да су тамо заиста изванредни резултати. Задивљује тај призор када деца седну за клавир и свирају маестрално с оркестром. Немогуће је не бити задивљен тиме.
Ипак, сматрам да деца треба да имају слободно време и избор како ће да га проводе. Треба да развијају своје социјалне вештине, да читају књиге. У данашње време, наравно, родитељи гледају како им деца губе време уз геџете, уз некакве компјутерске игрице, и не знају како да се боре против тога. Без обзира на све, сматрам да је немогуће потпуно контролисати време свог детета, то није исправно.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала