Мајстор који је причао приче: Последњи роман Пола Остера пун наде да је сваки крај нови почетак
Пратите нас
Издавачка кућа „Геопоетика“ постхумно је објавила последњи роман америчког писца Пола Остера „Баумгартнер“, које су критичари описали као прозу која се бави старењем, сећањем и губицима. Ипак, реч је о књизи која је написана у добром духу и нуди наду да је сваки крај нови почетак, каже у разговору за Спутњик преводилац романа Ивана Ђурић Пауновић.
Роман „Баумгартнер“ Остер је почео да пише 2018. године, а у међувремену је сазнао да болује од тешке болести и отпочео лечење. Сваки роман је замишљао веома дуго, и по 20 година, све идеје је носио у себи и волео је да каже да све своје књиге носи у себи и да никада не зна која ће прва изаћи из њега, каже Ивана Ђурић Пауновић, која је на српски језик превела 14 Остерових романа, а том писцу је посветила и свој докторат.
„Књигу сам почела да преводим док је Остер био жив, а онда је уследила пауза, након које сам наставила, уз утисак да разговарам са човеком с друге стране гроба. Врло је необично било сазнање да је неко почео да се бави темама старења, болести, смрти, без предосећаја, односно идеје да би нешто тако могло да га затекне. Ипак, ово није црна и тешка књига. Написана је у добром духу. Зато је и крај ове књиге веома занимљив. Многе читаоце ће можда и разочарати, јер је то сцена која би могла и да отвори роман, односно нову причу“, каже наша саговорница.
Дуг пут до књижевног канона
Говорећи о књижевном опусу Пола Остера, Ивана Ђурић Пауновић истиче да је он имао веома специфично место у савременој америчкој књижевности и да је његов пут до сврставања у књижевни канон био веома дуг и нимало лак.
„Колико год да су га читаоци брзо и добро разумели и прихватили, књижевна критика је имала другачији поглед на његов опус. У раним чланцима о Остеру и његовим делима, он је проглашаван за писца европског сензибилитета. Онда су неки други изучаваоци загребали по томе и видели да је то чист нонсенс, јер су Остерове теме увек биле америчке. И америчка историја, и америчка књижевност, и свакодневни живот - он је стално сондирао оно чиме је окружен и оно што је његова традиција“, каже наша саговорница.
Пол Остер је на Универзитету Колумбија дипломирао компаративну књижевност, изучавао је француски језик, с ког је и преводио, а у два наврата је и живео у Паризу. Често је спомињао француске филозофе и писце, што је могао бити, како наводи Ивана Ђурић Пауновић, један од разлога што га је критика видела као писца блиског европском стилу писања.
„Нарочито је популаран у Француској, у Данској, па и свуда у Европи, због тога што је његова књижевност на неки начин била сличнија стилу писања у Европи, него у Америци. Ипак, он заиста јесте био амерички писац, који је свим чулима живео ту америчку стварност, био савршено свестан онога што у традицији ваља и не ваља, сагледавао америчку политику, врло критички посматрао тај свет, а под крај живота то су биле и врло отворене критике на рачун председничких избора, појединих кандидата, свега онога што се дешава“, додаје Ивана Ђурић Пауновић.
Остер је, према њеним речима, писао о људском постојању, о љубави, доброти, блискости, о значају заједништва, о потреби човека да оствари контакт с другим човеком.
„Те универзалне ствари можда падају на плодније тле у Европи, где је добио бројне књижевне награде. У Америци је добио понеко признање. Након једног злурадог, злонамерног напада на њега у 'Њујорк тајмсу', након објављивања једног његовог дела, Остер је решио да више никада не чита критике. Од 2011, 2012. године више ништа није читао, није имао појма шта о њему пишу“, каже наша саговорница.
Писац који је причао приче
Када је реч о преводилачком искуству и раду на Остеровим делима, Ивана Ђурић Пауновић каже да је овај амерички писац од самог почетка освојио својим приповедачким даром.
„Остер је писац за људе који воле да слушају приче и да им се прича. Прва ствар коју сам прочитала у његовом интервјуу, још деведесетих година, јесте да је он приповедач и да га само то занима. Умео је да направи фину комбинацију питког читања. То понекад критичаре збуни, када се нешто лако чита, али то не значи да је лако у лошем смислу. Ту постоје разне друге ствари и читање мора да буде пажљиво јер Остер разбацује разне трагове, па се онда то на крају све споји у јединствен читалачки доживљај“, објашњава Ивана Ђурић Пауновић.
Говорећи о изазовима на које је као преводилац наилазила радећи на Остеровим романима, наша саговорница, која је писца и лично упознала, а годинама се и дописивала с њим, каже да јој је 25 година бављења Остеровом књижевношћу било „чисто уживање“.
„У првих десет романа нисам комуницирала с њим. Преводиоци обично комуницирају с писцима због неких преводилачких проблема. Ја на то нисам ни наилазила. Мој највећи проблем у вези с Остеровом прозом био је бејзбол, морала сам да учим правила зато што је њему бејзбол метафора живота и све гледа кроз бејзбол. На крају сам и заиграла бејзбол. Није ту било толико великих изазова. Неки људи код њега налазе неке ситне грешке. Остер је волео несавршеност, па је било некаквих плеоназама и таутологија. Ипак, та мала несавршенства исто су траг човека“, закључује наша саговорница.
„Геопоетика“ је недавно објавила и освежени српски превод Остеровог романа „Месечева палата“. На српском језику је изашло 14 дела овог писца, међу којима су „Њујоршка трилогија“, „4321“, „Невидљиви“, „Човек у мраку“, „Бруклинска ревија лудости“.
Остер је добио бројна књижевна признања, међу којима су шпанска награда „Принц од Астурије“, награда „Независни дух“ за сценарио филма „Дим“, француска књижевна награда „Медичи“ у конкуренцији страних писаца за роман „Левијатан“, Велика златна медаља града Париза за блиставу књижевну каријеру и многе друге.
Живео је у Бруклину, у Њујорку. Био је члан Америчке академије уметности и књижевности и носилац француске титуле Витез реда уметности и књижевности. Преминуо је 30. априла ове године.
