Рат у Босни потпирују исти они који су наговорили Алију да повуче параф са Кутиљеровог плана
© Sputnik / Алексей Витвицкий
/ Пратите нас
Оно што је Денис Бећировић изговорио у Поточарима на рачун српског народа и српских политичких представника указује на то да иза бошњачког хушкања на рат стоје исти они који су 1992. наговорили Алију Изетбеговића да повуче параф са Кутиљеровог плана. Томе служи и Сребреница која је већ одавно постала политички пројекат.
Овако политички аналитичар из Бањалуке, Бојан Шолаја коментарише говор представника Бошњака у Председништву БиХ, Дениса Бећировића на комеморацији у Поточарима.
Бећировић је већи део свог обраћања посветио опасностима које наводно прете БиХ, о меморандуму САНУ и Декларацији Свесрпског сабора, устврдивши да Сарајево жели мир, али да то „угрожава политика режима у Београду“.
БиХ живи 1992. годину
Према Шолајиним речима, индикативно је да се Бећировић, који је са говорнице ословљавао српски народ као злочиначки и обраћао се Вучићу и Додику као новом Милошевићу и новом Караџићу, то ради у истом маниру као да је 1992.
Посматрајући Бећировићеву изјаву, рекло би се да се ради о истом путу који је трасиран те године – поруке су адресиране истим онима који су увек означавани као кривци за сукоб у БиХ, без обзира што историјске чињенице указују на потпуно другачији развој догађаја.
„Ту можемо да кренемо од убиства српског свата на Башчаршији, преко напада на ЈНА у Сарајеву и Тузли, до злочина у Сијековцу, који је први ратни злочин у БиХ“, наводи он.
Шолаја поставља контрапитање – зашто Бећировић на изговара ни једну реч о српским или хрватским жртвама током рата у БиХ? Зашто се бошњачки члан Председништва, за разлику од Александра Вучића или Милорада Додика, никада није појавио на обележавању злочина у Братунцу.
„Александар Вучић и Милорад Додик су били у Сребреници. Нико у Републици Српској није негирао да се у Сребреници негирао злочин. Упитна је квалификација која је дата свему томе, која је потпуно исполитизована. Друго питање је зашто Бошњаци нису обележавали сећање на жртве Сребренице до две хиљаде и неке године? Зашто је тада почео да се од свега тога прави политички догађај? Довођени су страни политички лидери да би се дао непосредни политички значај том догађају“, истиче наш саговорник.
Како је Сребреница постала политички пројекат
Сребреница је постала политички пројекат бошњачке политичке елите зато што неке ствари које су биле замишљене нису реализоване, додаје Шолаја.
Разградња Дејтонског споразума почела је пре него што је и потписан – два дана пре потписивања споразума у Паризу, одржана је Лондонска конференција на којој је успостављено Веће за примену мира и начин избора високог представника и од тог тренутка се могло видети да БиХ неће бити онаква како су се три народа споразумела.
„Баналан пример: 2000. је било предвиђено да се реши питање Уставног суда, да се нађе модалитет који је прихватљив, да више не буде страних судија, али, то се никада није десило. Не можемо рећи да није постојала намера, али кад год је постојала намера, неко није дозвољавао“, напомиње Шолаја и додаје да тај исти „неко“ није дозвољавао многе друге ствари.
Такође, постоји и питање тумачења Дејтона о државној имовини и много чему другом.
„На крају крајева, Дејтон, који као уговор може да важи само по слову, има свој „дух“, нешто што га прати као тумачење, па смо ове године имали ситуацију да Џејмс Обрајен у Сарајеву тумачи Дејтонски споразум јер он, забога, то зна боље од нас“, констатује Шолаја.
Срби знају на шта су пристали, јер су представници српског народа били у Дејтону и само желе да се спроводи оно на шта су пристали. Пошто су видели да се то не дешава, српски политички представници су променили приступ инсистирајући да се оно што је предвиђено Дејтоном реализује.
„Од тог тренутка, када су неки видели да ми нисмо баш загрејани за њихову визију БиХ почиње да се на виши ниво диже прича око Сребренице, да се српски народ квалификује као геноцидан, да се на тај начин представља у негативном светлу, како би све све оно што је предвиђено за БиХ лакше имплементирало и да се то увек користи као полуга против нас“, наводи Шолаја.
Као што је неко зауставио реализацију Кутиљеровог плана 1992, тако данас зауставља дијалог унутар БиХ и примену Дејтонског споразума.
„Ово је наша кућа. Она може бити само онаква какву је ми поставимо. Ми смо је градили од темеља и кров треба да буде наш, а неко други упорно покушава да нам уради и зидове, и фасаду, и намештај и да нам каже како треба да живимо ту јер они мисле да је то добро. Али, ми желимо да имамо свој модалитет који ће довести до тога да БиХ функционална и адекватна за све, а не да постоји супремација било кога над било ким. То је оно што српски народ у БиХ заговара од самог почетка“, каже наш саговорник.
Српски народ је само желео једнакост за све. Међутим, увек је постојала потреба да неко буде једнакији и да постоји супремација једног народа над осталим. Таква ситуација постављена је од спољних политичких фактора и тај спољни утицај је проблем за БиХ, закључује Шолаја.
Погледајте и:
