https://sputnikportal.rs/20240714/matija-beckovic-priznanje-je-kad-me-pitaju-ceraju-li-te-jos-video-1174822945.html

Матија Бећковић: Признање је кад ме питају „Ћерају ли те још“ /видео/

Матија Бећковић: Признање је кад ме питају „Ћерају ли те још“ /видео/

Sputnik Србија

Ко искрено и страсно љуби истину, слободу и отаџбину, слободан је и неустрашив као бог, а презрен и гладан као пас, речи су уклесане на споменику српског... 14.07.2024, Sputnik Србија

2024-07-14T17:40+0200

2024-07-14T17:40+0200

2024-07-15T11:30+0200

култура

култура

матија бећковић

петар кочић

анализе и мишљења

култура – вести

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/07/0e/1174837988_70:0:1146:605_1920x0_80_0_0_5ec1b46ba4cedea2fc620e6e04967b30.jpg

У разговору за Спутњик српски песник чији се стихови, подсећа жири, користе као пословице, открива зашто му је, после више од 80 књижевних признања, награда са именом Петра Кочића била – изненађење.„Да сте ме питали пре, ни ја сам не бих знао да ли сам ову награду добио или нисам, не бих био сигуран. Морао бих да погледам у тај списак. И зато сам био још више обрадован и изненађен када су то, пре мене, схватили писци Републике Српске, па ме наградили“, каже Бећковић.Кад кажете Петар Кочић, на шта прво помислите: на речи које су му исклесане на споменику или на неко од његових дела?-У своје време била је популарна књига Јана Кота „Шекспир, наш савременик“. А ми можемо рећи и да је Његош наш савременик и да је Кочић наш савременик. И тешко да би неко могао погодити кад су те речи написане. Некад или сад. Он је толико актуелан, жив и присутан. Његово питање „Идеш ли роде“ одјекује и кроз мећаву нашег времена. Кочић је велики син српскога језика. Језик је кроз њега проговорио оно што је хтео да каже.Из чега се пишу стихови за које Кочић каже да их душмани не разумеју, а народ разуме?- Да је наше ропство под Турцима краће трајало ми не бисмо изнели из њега тако величанствену поезију. Што су гора времена то је боља поезија. Језик је најјаче оружје нашега народа, оно што држи у устима његова је најмоћнија пушка.У једној од последњих објављених књига „Наћертаније“ језик нових технологија, смс порука, друштвених мрежа унели сте у поезију. Нове речи за ново време?-Српски језик је нападнут са свих страна и из свих могућих углова, али он, мислим, као да за то не хаје. Кроз какве је све он содоме и гоморе пролазио, али његову аутентичност нико не може да пориче, нити његово законодавство. Српски језик је давно канонизован.У каквој вези је морал оног који пише са оним што пише?-Постоји морал језика. Језик је паметнији и дубљи од песника, њему се не може подвалити. Песник само треба да му омогући да он каже оно што хоће. Ко год покушава да му подвали, он га прокаже. Језик брине у нама, а не ми о њему. Да смо ми о њему бринули, он би далеко завршио као и толике друге ствари о којима смо ми бринули. Довољно је служити своме језику и не мислити ништа, све друго ће он обављати сам.Међу онима који су служили језику и тражили праве речи је и Петар Кочић.-Кочић је онда родио синове. Ја не могу другачије да замислим судбину Бранка Ћопића или Скендера Куленовића или Ђуре Дамјановића или Рајка Нога, чак и Драгана Колунџије. Занимљиво је како је то могуће да су сви ти људи на неки начин трагичне личности. Тај најздравији део нашега рода има нешто што је у неком тренутку препукло, као кончићи у оној новчаници кад су нам некад говорили да она права има тај невидљиви конац. Као да је и у њима постојао тако неки невидљиви конац који је понекад и прерано препукао.Сведоци смо да смо нарочито у последње време изложени речима о нама које нас дисквалификују на разне начине, што је у духу онога што сте ви назвали постћеранизам. Како да се бранимо од тих речи?-Не знам да ли Ћопић или Кочић каже - буди мени миран. Ово је време које је изједначило лаж и истину и чија је технологија довела до тога да ниједан језик не може да се одбрани од поплаве унификације, поништавања, изједначавања, глобализма. А језик је најважније што имамо.Јесте ли задовољни тиме како тај језик бране од разних насртаја струка и институције попут Академије наука?- Опет бих ја то препустио језику. Да се сам брани и сам покаже шта је вештачко, а шта није. Ако је језик жив, он се сам расцветава и налази нове изданке. Оно што је вештачко он одбија да прими. И то је нека виша истина. Негде сам написао да је језик наша невидљива црква. Још неподељена и неразорена. Свака реч је у њој само јавна икона, ради нашега спаса објављена. Не постоје речи које су умрле, неки ће их песник оживети. И нема ниједна која је настала случајно, која се родила без разлога. Нема ниједна која не би могла бити стављена под заштиту државе као културни споменик. Нема ниједна која је сувишна и које би се језик одрекао ако је права, ако је његова. Језик је оправдао наше постојање на земљи. Ми немамо других доказа о свом постојању осим наше поезије.Због језика су вас забрањивали у Црној Гори, ових дана забрањују рад руских медија. Да ли сте и ви „кумовали“ тој забрани с обзиром да сте пријатељ наше куће?-Они нису могли боље да препоруче ни мене, ни Спутњик него том забраном. Више ће се слушати и више ће људе интересовати шта је тамо речено кад је то забрањено. Јер то значи да има неки истински прави божји разлог и да је то гоњено као што је гоњено све што је свето и све што је важно, нема никог која је прошао без те паске. Хвала им што су то урадили. Ја не знам ко се тога сетио, али добро се сетио. Препоручио на најбољи начин.`Ћеранија` траје, не престаје. Имате ли наде да ће се једном ипак добро завршити и да ће онај Кочићев Јаблан опет победити Рудоњу?-Оптимизам је обавезан. Кад ме сретне неки човек, па ми каже „Ћерају ли те још“ доживим то као најбоље признање и доказ да - ако ме ћерају - има неки разлог и да је нешто право. Од тога се не треба бранити, нити због тога бринути. Надживели смо и већа чуда, па ћемо и ово.Погледајте и:

2024

Вести

sr_RS

култура, матија бећковић, петар кочић, анализе и мишљења, култура – вести