Требају ли Србији нуклеарне електране
© Sputnik / Максим Блинов
/ Пратите нас
Уколико Србија жели да испуни све неопходне критеријуме по питању зелене агенде до 2050. године, мораће са угља да пређе на другу врсту енергената. Меморандум о сарадњи са министарствима потписале су скоро све високонаучне и образовне институције у земљи како би се обезбедио квалификован кадар за рад на будућем нуклеарном програму.
Након чернобиљске катастрофе, у Југославији је уведен мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, а Србија је, као наследник Југославије, наставила да ту забрану примењује. Будући да је технологија од тада доста напредовала, ово би могло да се промени и Србија би могла да крене нуклеарним путем.
Професорка Електротехничког факултета у Београду Ковиљка Станковић говорила је у „Енергији Спутњика“, коју води Јелица Путниковић, о младим научницима, оснивању Српског нуклеарног друштва, цени изградње и исплативости нуклеарних електрана, као и о процедури за добијање дозволе о градњи.
Шта ако дође до новог Чернобиља?
Један од основних, ако не и главни разлог бриге када је реч о изградњи нуклеарних електрана у Србији је, наравно, страх од катасрофа какве су се десиле у Чернобиљу 1986. или Фукушими 2011. године. Саговорница Спутњика објашњава да то не треба да нас брине из два основна разлога. Први је тај што је технологија обезбеђивања „нуклеарки“ довољно напредовала да се такве несреће не догоде, а други је тај да смо свакако окружени нуклеарним електранама земаља у суседству, тако да и без изградње сопствене можемо да осетимо њихове последице. Уколико би дошло до катастрофа у електранама у Мађарској, Румунији, Бугарској или Словенији, свакако да би дошла и до Србије.
Када погледата колико само у нашем окружењу има нуклеарних електрана и које су то државе у нашем непосредном окружењу које добијају електричну енергију из нуклеарних електрана, онда је потпуно ирационално имати Закон о забрани код нас. Ако се ми плашимо неке нуклеарне несреће и ако мислимо да постоји велика вероватноћа да се она догоди, што наравно није тачно, онда нас уопште не штити та чињеница да имамо Закон о забрани, односно да немамо електрану, ако је сви око нас имају, рекла је професорка Станковић.
Након несреће у Фукошими, постављени су додатни захтеви за сигурност нуклеарних постројења, који се некад називају и „постфукушимски захтеви“. Њима се повећала и цена изградње нуклеарки, управо због тога што се инсистира на много више сигурносних система. Предимензионирале су се мере безбедности, да би се ризик од несреће смањио.
Битно је да знамо да су све ове технологије изузетно напредовале у последњих четрдесет година, као што је напредовала и сама нуклеарна технологија. Оно што се некада дешавало у смислу нуклеарних несрећа које су биле велике, то у данашњим нуклеарним системима није могуће да се деси.
Процедура
Међународна агенција за атомску енергију има дефинисане смернице за улазак неке државе у нуклеарни програм и то су смернице које су, објашњава Станковићева, више пута реализоване у пракси. Међународна агенција окупља експерте из свих области које се тичу нуклеарне енергије и помаже свакој држави приликом уласка у нуклеарни програм.
Након праћења свих смерница које Међународна агенција за атомску енергију има, они сами долазе у посете земљи која гради електрану и тада процењују различите поступке и фазе градње. Они су ти који ће рећи да ли је нека фаза добро одрађена и успешно завршена, односно да ли се може кренути даље са изградњом. Те фазе јасно су дефинисане пре саме изградње, којем претходи период од неколико година припреме.
Нуклеарна електрана у Свердловској области у Русији
© Sputnik / Павел Лисицын
/ Кад данас причамо о нуклеарној енергији, то не значи да ћемо нуклеарне електране градити одмах. Чак и да кажемо „да“ и укинемо Закон о забрани изградње нуклеарних електрана, након тога нас чека посао од неколико година примене, док не дођемо до тренутка када ћемо одлучити коју ћемо технологију одабрати. Тек након свега тога долази изградња нуклеарних постројења.
Станковићева објашњава да је изградња електране дугорочан пројекат које захтева континуитет. Уколико бисмо данас рекли „да“ нуклеарној енергији, у најбољем случају бисмо нуклеарну електрану имали за петнаест година. Ово би, објашњава она, била „последња прилика“ да уђемо у могућност да смањимо емисије CO2 по замислима зелене агенде.
Локације за потенцијалну изградњу нуклеарне електране из времена Југославије биле су предвиђене уз ток Дунава. Данас би требало направити нове истражне радове и испитати све поново, каже наша саговорница.
Колико се нуклеарка исплати?
Иницијална улагања у једно нуклеарно постројење изузетно су велика, објашњава професорка Станковић, и због тога Србија испитује и могућност изградње малих модуларних реактора. Иницијална улагања у њих јесу мања, међутим, професорка Станковић напомиње да се код малих модуларних реактора не зна колика би била цена по мегават сату, на колико времена би било потребно мењати гориво, како би се управљало отпадом... Кад је реч о великим, односно конвенционалним нуклеарним електранама, сви ови детаљи су познати и испитани.
Изградња нуклеарне електране Акују у Турској у провинцији Мерсин
© Sputnik / Туран Салджы
/ Свака нуклеарна електрана ће се исплатити после двадесет година, а радни век постројења је шездесет година. Оно на чему се данас ради, посебно у Јапану, јесте да се век нуклеарног постројења продужи на осамдесет година. Колико год да су иницијалне инвестиције велике, ако такво постројење може да ради шездесет или осамдесет година, сигурно је да ће оно бити исплативо.
Политичке електране
Било би савршено кад би Србија могла да има независтан енергетски систем, али она није у тој позицији, с обзиром на то да нема изворе базне енергије – гас и уранијум. Из овог разлога, објашњава наша саговорница, упућени смо на увоз горива, које год оно било.
Наравно да је прича о нуклеарној енергији геополитичка јер кад се одлучите за неки горевни циклус, одређујете и свог добављача. Сада баш видимо да поједине државе у Европи, као што је Бугарска, мењају распоред и геометрију нуклеарног горива како се више не би увозило из Русије, већ из Америке. Ово значи да постоји и та опција, дакле ако се изабере добављач, може се после променити.
Најбољу технологију за производњу и репорцесију горива данас има руска државна корпорација „Рос атом“, као и све њихове фирме. Професорка Станковић каже да „данас нема бољег избора од тога“. Она истиче да се не залаже ни за америчку, ни за руску технологију и да ће се њихова ефективност видети тек за неколико година, али да је тренутно Русија та која може цео нуклеарни горевни циклус да подржи.
Штанд ,,Росатома" на Међународној енергетској недељи у Москви
© Sputnik / Evgeny Biyatov
/ Меморандум
Министарство рударства и енергетике покренуло је иницијативу за споразум са стручном и научном јавношћу, односно Меморандум о разумевању. Потписали су га представници 25 институција, укључујући и пет министарстава.
Меморандум се односи на помоћ стручне и научне јавности министарствима за успостављање кадрова који ће бити потребни за будући нуклеарни програм.
Одакле Србији нуклеарни кадар
Поред страха од нуклеарне катастрофе, друга највећа бојазан је нестручност кадра. Ово је сасвим логичан закључак, каже професорка Станковић, јер је Закон о забрани нуклеарних електрана на снази од 1989. године, а Југославија, односно Србија, није школовала нуклеарне инжињере. Ипак, након укидања нуклеарног одсека на Електротехничком факултету, они су се оријентисали на друге примене нуклеарне енергије, превасходно у медицини. Задржали су све фундаменталне предмете везане за нуклеарну енергију.
И данас на Електротехничком факултету, без обзира што не постоји ниједан засебан студентски програм или модул који у свом имену садржи реч „нуклеарно“, то се учи. Сада се тај модул зове биомедицински еколошки инжињеринг, при чему под окриљем еколошког инжињеринга ми заправо предајемо и нуклеарну физику и нуклеарну технику и нуклеарну енергетику, управљање радиоактивним отпадом итд.
У Србији постоји велико интересовање за ову научну област, а сви они, будући да нису могли да нађу запослење у Србији, упућивани су на даље студије и рад у иностранстуву, првенствено у европске земље. Професорка Станковић се трудила да све те студенте држи „под истом капом“, да их упућује на међусобну сарадњу и успостави неку врсту заједнице.
Електротехнички факултет Универзитета у Београду
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Са својим колегама и бившим студентима основала сам прошле године Српско нуклеарно друштво. Млади су показали велики ентузијазам, а управо они су великим делом носиоци рада Друштва. У првој години постојања постали смо и део Европског нуклеарног друштва, важне и престижне заједнице у европском простору, а постали смо и део мреже за Европско нуклеарно образовање. Ми тиме добијамо могућност размене експертизе и доступности инфраструктуре за обуку и истраживање кадрова.
Нуклеарни програм подразумева све области друштва и све образовне групације, тако да којом год ужом облашћу се ти студенти бавили, попут управљања радиоактивним отпадом, реакторима будућих генерација, нуклеарним правом, нуклеарном безбедношћу... сви би они имали своју улогу.
Млади научници са доста ентузијазма прате нуклеарну причу о којој се сада говори и у Србији, а професорка Ковиљка Станковић верује да су они ти који боље разумеју потребу за увођењем нуклеарне енергије, уместо старијих генерација и шире струке која можда није испратила напредак ове области.
