Огромни таласи у Земљином омотачу драматично мењају структуру континената
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Како се континенти распадају, масивни зидови литица могу се издићи у близини граница где се кора раздваја. Тај распад покреће талас у средњем слоју Земље, плашту, који се полако котрља према унутра током десетина милиона година, подстичући пораст платоа, показала је нова студија.
Научници одавно знају да су континенталне пукотине изазвале пораст масивних литица, попут зидова који раздвајају источноафричку долину расцепа од етиопске висоравни. Главни аутор Томас Гернон, геонаучник са Универзитета Саутемптон у Великој Британији навео је да су те стрме литице понекад рубне унутрашње висоравни које се уздижу из јаких, стабилних језгара континената, познатих као кратони.
Али, пошто ове две карактеристике пејзажа обично формирају десетине милиона до 100 милиона година, многи научници су мислили да су различите формације вођене различитим процесима, рекао је Гернон за портал „Live Science“.
У новој студији Гернон и његове колеге проучавали су три култне обалне стрмине настале током распада последњег Земљиног суперконтинента, Гондване. Један, дуж индијске обале, оивичава Западне Гате на око 2.000 километара, други, у Бразилу, окружује висораван Хајленд у дужини од око 3.000 километара и Велики пад Јужне Африке окружује Централну висораван и простире се на невероватних 6.000 километара. Унутрашње висоравни у овим регионима могу да се уздигну километар или више.
Researchers say the ancient breakup of tectonic plates creates churning waves in Earth’s mantle that tumble in slow motion under the continents for tens of millions of years, sculpting topography deep within continental interiors. https://t.co/myIdA6RceW
— News from Science (@NewsfromScience) August 7, 2024
Тим је користио топографске карте да би показао стрмине усклађене са континенталним границама, што је сугерисало да их је створио рифтинг, а компјутерске симулације показале су да континенталне пукотине ометају плашт покрећући дубоке таласе који се котрљају према унутрашњости према срцу континента. Затим су анализирали постојеће податке о минералима како би показали да су издизање и ерозија на висоравни мигрирали у унутрашњост отприлике у исто време и брзином када се талас плашта кретао километрима испод.
Ово је показало да су две карактеристике пејзажа вероватно изазване истим процесом распада континента. У случају три стрмине у тренутној студији, одлив је био спор, напредујући на само 9 до 15 до 20 километара сваких милион година. Ипак, овај успорени плашни талас драматично је преобликовао пејзаж.
Ветар и киша током еона затим су их још више смањили, чинећи их лакшим и још полетнијим. Овај процес је кулминирао у стабилним, високим платоима које видимо данас. У теорији, исти процес може објаснити друге регионе стрмине/висоравни, као што је један у Северној и Јужној Каролини или један јужно од Камеруна. Стене и висоравни у Каролини су мање драматични од три проучавана у раду, вероватно зато што су се формирале до 100 милиона година раније него што је испитао три Гернонова екипа. То је дало ерозији десетине милиона година да избрише трагове и бујања плашта и подизања.
„Мало је вероватно да ће остаци из много ранијих распада бити сачувани у геолошким записима”, рекао је Гернон.
Исти распад суперконтинента и талас плашта су катализатор за друге геолошке процесе, укључујући ерупцију дијаманата из Земљиног центра, Гернонов тим је раније открио.
„Фасцинантно је помислити да би дијамант који се носи на вереничком прстену могао бити само један од резултата истих геолошких процеса који формирају неке од најдраматичнијих облика рељефа на Земљи“, рекао је Гернон, пренела је „Политика“.
Погледајте и:
