Хрватску тресе страшна криза идентитета: Кад чују крајишке ноте хапсили би све Србе до краља Петра
20:02 28.08.2024 (Освежено: 21:11 28.08.2024)
© Фото : YouTube/screenshot / Насловна страна албума ,,Заједно смо јачи" групе Јандрино јато
Пратите нас
Општински суд у Задру правовремено је реаговао осудивши „Јандрино јато“, Јована Далматинца и краља Петра. Јован Далматинац осуђен је јер је „живот дао за Крајину“, краљ Петар Први Карађорђевић јер је његова гарда својевремено марширала за слободу Србије, а двојица чланова „Јандриног јата“ јер су о њима јавно певали још 2022. године у Мркоњић Граду.
Општинску суд у Задру изрекао је двојици чланова једне од најстаријих активних крајишких музичких састава новчану казну јер су пре две године, на јавном скупу у Босни и Херцеговини, певали песме „Јован Далматинац“ и „Марширала краља Петра гарда“.
Суд је образложио своју одлуку одговором да песме „таквог садржаја“ код грађана изазивају немир, посебно код оних који су били директно изложени ратним страдањима, разарањима и патњи, те да се (певањем српских песама у српској држави пред српском публиком) ремети суживот хрватских грађана у Републици Хрватској.
Коме смета Јован Далматинац?
Стихови „Био једном један клинац, православни Далматинац; ту је једном љетовала из Србије једна мала, заљуби се у Јована, крајишкога сиротана“ можда делују безазлено, али то свакако нису.
Као да није довољно лоше што уопште и постоји „православни Далматинац“, певач наставља са „провокацијама“ вешто сакривеним у љубавно рухо и наставља са: „кад сам чуо ову причу, суза ми у оку сину, јер је Јован Далматинац, живот дао за Крајину“.
Када је задарски суд говорио о „садржају који изазива немир код оних који су били директно изложени ратним страдањима“ очигледно није узимао у обзир осећања оригиналног творца ове песме, Милована Веселиновића, који је у „Олуји“ протеран из родне Крајине.
У хрватској злочиначкој акцији ,,Олуја" прогнано је више од 220.000 Срба са својих вековних огњишта.
© Фото : Printscreen/Youtube/RTS
Ратни злочинац Петар Први Карађорђевић
Ако је певање о неоствареној младалачкој љубави у Далмацији из неког разлога провокативно, тек је несхватљиво кажњавање због певања о краљу Петру Првом Карађорђевићу, који је заједно са својим сином Александром Ујединитељем ослободио хрватски народ аустроугарског јарма и увео их у еру прогреса, образовања и свеопштег напретка.
Ако ништа друго, стихови „Марширала краља Петра гарда“ требало би да изазивају позитивне реакције код народа којем је тај исти Петар подарио слободу, поготово имавши у виду да су мелодију те исте песме користили и за усташку корачницу „Спустила се густа магла“.
Српска војска улази у Загреб, Трг Бана Јелачића, 1918. година.
CC0 / Wikipedia/Scanned from Josip Horvat's book "Politička povijest Hrvatske" / Српска војска улази у Загреб, Трг Бана Јелачића, 1918. година.
Криза идентитета
Будући да је Република Хрватска међународно признање добила пре 32 године, оваква хапшења, забрањивања и прогањања српске музике и музичара не могу се још назвати кризом средњих година, али у кризу идентитета свакако спадају.
Теоретичар културе Владимир Коларић то објашњава за Спутњик чињеницом да је музика најпопуларнија и најшире доступна уметност, а Хрватима је јако важно да раде на сопственом идентитету који се, каже он, увек гради наспрам и против српског.
Свако појављивање у музици нечега што је српско, а шта се догађа на неки начин на њиховом простору, или на неки начин улази у оно шта они сматрају својим културним, цивилизацијским или територијалним обележјем, могу да сматрају као проблематично. То је све део те целе хрватске идентитетске конструкције која траје од кад је она постала независна. Наравно да је до тога долазило и раније, са континуитетом стварања посебности хрватског националног идентитета, који се увек градио у односу, наспрам или против српског идентитета, рекао је Коларић за Спутњик.
Млади Срби у народној ношњи
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Занимљивост везана за хрватски идентитет је, каже наш саговорник, у томе што он никада није имао чисто и позитивно грађење на одређеним вредностима, већ је увек морала постојати српска основа којој се противречило.
Хоћемо ли да узвратимо?
Коларић објашњава да се у Србији без икаквих проблема или последица хрватска музика увек могла чути, чак и за време рата, док је у Хрватској и дан данас огроман проблем када нека радио станица пусти српску рок, поп или, не дај боже, фолк песму. Међутим, хрватска омладина обожава српске „цајке“, како се тамо погрдно назива музику овдашњих фолк певача и певачица који све више и све чешће пуне хрватске сале, хале и музичке дворане.
За Хрвате који себе сматрају патриотама проблем је у томе што они сматрају да је претерано велики број Хрвата наклоњен српској новокомпонованој музици и то поприлично јавно, за разлику од неког другог времена, непосредно после рата, кад се то није смело.
За нас Србе, наставља Коларић, са чисто српског становишта, све ово је само један од делова непрестаног хрватског оспоравања српског идентитета, његовог крњења и покушаја да се на основу српског наслеђа праве други идентитети, односно да се на рачун Срба конвертују друге заједнице.
Та крајишка музика, будући да је на тим просторима био рат, јесте врло корисна при дизању модерног српског духа. Генерално све то треба сагледавати наспрам целокупног покушаја оспоравања и умањивања српског престижа на овим просторима, управо кроз подривање српског идентитета и оцепљивањем различитих групација од те идентитетске припадности.
Чега се плаше?
Недавно је српски адвокат Немања Берић ухапшен приликом повратка из Хрватске јер је „откривено“ да је у својим сопственим колима пуштао и певао песму Баје Малог Книнџе. Берић, иначе пореклом из Хрватске, одлежао је две недеље у затвору због „нарушавање јавног реда и мира“. Да ли ће хрватска „музичка полиција“ од сада упадати по оно мало преосталих српских кућа и станова у Хрватској и заплењивати радио апарате, остаје да видимо.
Радио-телеграфски пријемник
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Коларић истиче да је јасно да се свако угрожавање идентитета тиче и угрожавања нечијих личних слобода и да је то добро позната траса.
Да ли се Хрвати осећају угрожено и да ли их српска музика заиста угрожава? Па угрожава их јер очито они сами сматрају да их угрожава и то више говори о њима и о критеријумима на којима они заснивају свој идентитет, него о нашој музици.
Све је то део, каже наш саговорник, приче о постмодерним и конструисаним нацијама, где су конвертити највећи непријатељи оних од којих су настали. Иста је прича и у Украјини, додаје он, јер као што нема већих антисрба од бивших Срба, нема ни већих антируса од бивших Руса, а и тамо је све почело тако што је некоме почео да смета руски језик и називање нечега руским.
Ипак, постоји решење. Ако човек жели да настави са слушањем Јандриног јата у Хрватској, закључује наш саговорник, он може бити православан, али не и Србин. Такође може бити и некакав Србин, али не и православан. У сваком случају, никако оба заједно.
Погледајте и:
