Овај живот није генерална проба: Врло поучно упозорење психотерапеута родитељима
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Није лоше понекад се присетити чињенице да наш живот није генерална проба, већ да је то – то. Другу прилику нећемо имати. Некада, тек када нам године исцуре и кад почнемо све брже да идемо силазном путањом живота, увидимо да нисмо живели у складу с оним што нам је важно, упозорава психотерапетут Невена Ловринчевић.
У издању „Креативног центра“ објављена је књига „Препознајте токсично родитељство и изађите из његовог зачараног круга“, у којој Невена Ловринчевић уз искрену емпатију и разумевање за све оне који су одрастали уз критизерство, нарцизам, непрестани осећај кривице и утисак да нису довољно добри, пожртвовани, успешни, нуди путоказе не само за примерено родитељство, него и за превладавање лоших образаца који се усвајају почев од детињства, а који у одраслом узрасту утичу на породичне, партнерске, пословне и друге односе.
Речи „родитељство“ и „токсично“ нису појмови који треба да стоје заједно, али токсични родитељи ипак постоје, напомиње Невена Ловринчевић у уводу књиге. Реч је о људима који, како каже ауторка, своје потребе стављају испред потреба своје деце, и то најчешће несвесно.
„Неки од токсичних образаца понашања, попут алкохолизма, наркоманије, занемаривања, напуштања, физичког и сексуалног насиља, врло су лако препознатљиви. Парадоксално је то што особа која је расла уз такве родитеље може чак и лакше да се дистанцира од таквих образаца, у поређењу с особом која је била изложена теже препознатљивим токсичним обрасцима понашања попут критизерства, нарцисоидности, егоцентричности, ривализирања. То су обрасци који су врло често декларативно мотивисани љубављу. Родитељ који је наглашено критичан, који практично никада не хвали дете, који је увек незадовољан, увек очекује још, хоће више, врло често ће рећи: 'Али, то је било за твоје добро, ја сам ти желео све најбоље'. Управо из тога настају помешане емоције које не дозвољавају да се направи дистанца и да се такви токсични модели понашања издвоје и препознају и да се за себе изаберу здравији обрасци који дозвољвају лични раст“, каже Невена Ловринчевић у разговору за Спутњик.
Ауторка књиге наглашава да не постоји јасна формула према којој би се могло утврдити да ли је неко токсичан родитељ или није. Она истиче да је, пре свега, важно разумети да нико није савршен, ни као родитељ, ни као личност у целини, те да су грешке неизбежне.
„Није свака критичност токсична. Није егоцентризам сваки пут када човек своје потребе стави изнад дететових. Најважније је како свако од нас реагује на сопствене грешке. На пример, ако се родитељ према детету опходи критизерски, или га исмева, или му пошаље неку егоцентричну поруку, врло је важно да чује повратну информацију од детета. Ако дете реагује отпором, ако покаже да је увређено, да се лоше осећа, ако смо упутили неку шалу за коју смо мислили да је духовита, а испоставило се да смо њоме омаловажили или увредили дете, онда треба да коригујемо своје понашање. Ако се бранимо изјавама попут: 'Ти не умеш да се шалиш', или 'Треба да се очеличиш', онда дуплирамо лошу поруку која у суштини значи: 'Па, није баш битно како је теби'. Треба да учимо да препознамо да смо претерали и да се извинимо. Треба да будемо спремни да прихватимо грешке“, истиче Невена Ловринчевић.
Један од елемената токсичног родитељства јесте потреба за контролом детета, у сваком сегменту његовог живота, па чак и када дете више није дете, већ одрасла особа. Ауторка у књизи наводи примере из своје психотерапеутске праксе, истичући да се сретала са шездесетогодишњацима који су и даље под неком врстом контроле својих родитеља. Ти људи су, како каже наша саговорница, потпуно подредили своје потребе и одлуке жељама и очекивањима својих родитеља.
„То су обрасци који су утиснути и ту су већ десетинама година. Када смо у позицији детета, не можемо да бирамо и да будемо критични према родитељима. Каква год да је породична атмосфера, дете ће се прилагодити јер је то услов за опстанак. Када одрастемо, имамо могућност да направимо одређену дистанцу од тих образаца. Не можемо се времепловом вратити у сопствено детињство и мењати догађаје, али можемо мењати однос према себи. То је веома комплексно, али лични развој траје читавог живота“, напомиње ауторка књиге.
У данашњем времену потреба за контролом над децом попримила је и неке нове форме. Родитељи прате кретање деце преко дигиталних апликација, читају им преписку с вршњацима у мобилним телефонима, ограничавају им приступ интернету. Питање је да ли тиме као друштво стварамо генерацију која одраста с навиком да буде контролисана, праћена, која није научена на слободу избора и не уме да преузме одговорност за себе.
„Праћење детета је само илузија, јер ви мислите да имате контролу над њим, али оно увек има могућност да је избегне. Тако је од како је света и века. Та тенденција да све знамо, да смо у све упућени, да не пуштамо дете, доводи до тога да оно не учи да само доноси одлуке, не уме да преузме одговорност за њих, а то негативно утиче на процес сазревања. Дете не може да сазри ако је стално у позицији некога за кога ће мама и тата доносити одлуке“, напомиње Невена Ловринчевић.
Наша саговорница истиче да свако од нас треба да ради на томе да се оснажи као личност, да се побрине за самог себе, како би и родитељству могао да приступи на самоуверен, поуздан и примерен начин.
„Мислим да је веома важно да водимо рачуна о себи. Не на нарцистички или егоцентрични начин, него тако да будемо сами себи пријатељи. Потребно је да пратимо циљеве који су нама важни, да се усмеримо ка њима, да будемо свесни какви су наши односи с блиским људима, има ли у њима двосмерне комуникације и размене емоција, подршке. Треба да будемо свесни какви смо ми као особе, да се градимо. Ако сву енергију усмеримо на то да контролишемо шта ради дете, шта је за њега добро, а шта није, притом без увида у то какви смо ми и шта нам је потребно, дође до тога да дете доживљавамо као пројекат, а онда у неком узрасту схватамо да су ствари кренуле наопако и да тај пројекат није онакав каквим смо га замислили. И онда испадне да је дете криво за то што није успео наш пројекат. Тада долази до нечега што сам у последње време почела да примећујем, до такозваног 'burnout' синдрома, односно сагоревања у родитељству. Толико се инвестира у дете, да то временом постаје преоптерећење“, каже ауторка књиге.
Када је човек одрастао с родитељима који су испољавали токсичне обрасце понашања, често је препун тешких осећања, која га муче годинама и деценијама. Невена Ловринчевић истиче да се од тих тешких осећања, попут туге, бола, гнева, љутње, осећаја неправде, не може побећи.
„Важно је, пре свега, да схватимо да практично нема никакве шансе да се родитељ промени. Ако причамо о одраслој особи, чији је родитељ у неким позним годинама, туга постоји, као и љутња. Важно је да та осећања прихватимо. Да схватимо да је сасвим нормално што смо тужни и љути. Важно је, такође, да се дистанцирамо од одређених поступака својих родитеља, јер понекад ти стари родитељи и даље имају потребу за контролом, желе да вам организују живот, да траже од вас да долазите на нека породична славља, на пример, иако је то вама веома непријатно. Ту је потребно да увидимо шта је наша граница и да је јасно поставимо. То што родитељ нешто очекује од вас не значи да ви то морате да урадите. Једноставно, немате више пет година. А то одбијање не мора увек да буде праћено љутњом или свађом. Једноставно се постави граница. Што се тиче тешких осећања, веома је важно да не покушавамо да их потиснемо или негирамо, већ да их једноставно прихватимо. Постављање дистанце без очекивања да ће се родитељ променити и прихватање тешких осећања су веома важни“, наглашава наша саговорница.
