https://sputnikportal.rs/20240912/sahranjen-praunuk-dostojevskog-i-veliki-prijatelj-srba-procitan-potresan-govor-ivane-zigon-1177205852.html
Сахрањен праунук Достојевског и велики пријатељ Срба, прочитан потресан говор Иване Жигон
Сахрањен праунук Достојевског и велики пријатељ Срба, прочитан потресан говор Иване Жигон
Sputnik Србија
На Смоленском гробљу, где је сахрањена вољена у Србији Света Ксенија сахрањен је и Дмитриј Андрејевич Достојевски, праунук великог руског писца Фјодора... 12.09.2024, Sputnik Србија
2024-09-12T20:28+0200
2024-09-12T20:28+0200
2024-09-12T20:29+0200
русија
русија – друштво
друштво
друштво
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/09/0c/1177205694_0:352:1826:1379_1920x0_80_0_0_3b81b03295b8bfb4756e76894f9f3259.jpg
Част да се опрости од њега и упути му последњи поздрав од Србије имала је студенткиња глуме у Петрограду Теодора Младеновић из Инђије која је на руском језику окупљенима на сахрани прочитала потресан говор Иване Жигон, која негује везе са породицом потомака Достојевског више од три деценије. Говор Иване Жигон преносимо у целости:„Дмитриј Андрејевич Достојевски је својим доласком у Србију у најтеже време,и то на Косово и Метохију после бомбардовања, стекао своју нову - своју српску породицу.Срби који живе у гету, они „последњи који ће постати први“, они који својом вером држе планету Земљу на својим леђима, постали су му најближи рођаци. Штитио их је, као што је његов прадеда надкрилио сваког „униженог и повређеног", као што је Фјодор Михајлович саосећао са сваким човеком у невољи.Дмитрија Андрејевича су на Космету сви одмах заволели, али не само као праунука Достојевског, већ управо као Дмитрија Андрејевича. Па ипак, он је проговорио пророчким гласом свог прадеде, узвикујући пред житељима гетоа: „Ово велико ђубре поред пута, које смо видели док смо путовали од села до села, сведочи о томе да Албанци неће опстати на овој земљи, сведочи о томе да они не воле ту земљу - јер та земља није њихова! Они као да јој се свете, јер је српска“.Србија је захвална Дмитрију и због тога што је преко регента Ирине Валентиновне Болдишеве повезао страдалну децу Косова и Метохије са децом Русије...Косовска деца Косовских божура су почела да певају на руском, а петербуршка деца хора светог Јована Дамаскина су почела да певају на српском, у цркви Владимирске Богородице, управо у цркви у којој се последњих година молио Фјодор Михајлович.И ту је Дмитриј Андрејевич био проводник молитви свог великог прадеде, молитви наших народа Русије и Србије – да живимо и певамо заједно.Као наша најсветлија успомена заувек ће остати и његов долазак у Народно позориште у Београду на представу „Идиот“ у режији мог оца Стеве Жигона 1995. године. Дошао је са својом Људмилом Павловном, која је била огледало његове суптилности и све оне нежности и лепоте ради којих је Дмитриј живео.Када га је мој отац Стево на крају представе позвао да се поклони пред широм отвореним очима београдске публике, он је устао тако једноставно како је умео само Он. Чак су и ти минути овација били довољни да се препозна његов карактер, да се види сва скромност Дмитрија Андрејевича. Био је усхићен, очи су му сијале Љубављу, али он је тихо и стидљиво сео, желећи да не одвлачи од сцене толику пажњу публике. Ми глумци смо му се поклонили руским наклоном - до тла, схвативши да у ложи седи Човек, који нимало случајно није повезан крвним сродством са Фјодором Михајловичем.И те вечери, као и увек, био је првоводник, веза са небесима. И својим изгледом, и достојанством, и сузом која је готово увек неприметно блистала у углу његових очију.Успевао је да буде истовремено и величанствен и скроман.Што се више трудио да буде ненаметљив представник свог славног прадеде, то је била видљивија слика његове сопствене личности.Колико хумора, духа, искре радозналости, чуђења и разумевања у разговору, способности да се ћутке проникне у суштину сваке ситуације – била она политичка, национална или се тицала односа међу људима.Чувам у срцу његову посвету: „Нека све кључа и кипи и никада се не хлади ".Искрен, частан, слободан и радознао, као младић... Веран Човечанству, Русији, свом Фјодору Михајловичу, веран својој породици, која се и даље окупља уз песму и топлину, са оном истом сузом која, као код Дмитрија блиста, у углу њиховог ока.Драги мој ратни друже Дмитриј, чини ми се да још увек заједно путујемо по оним завејаним путевима по Космету у борби за Нови свет, како га је видео Фјодор Михајлович – у коме ће људско саосећање надвладати равнодушност и зло.Ни једним гестом се ниси огрешио о прадеду, а тај велики терет носио си лако, мудро, природно и достојно, држећи за руку своју белу голубицу, заштитницу, баш као Ану Григоријевну - твоју Људмилу Павловну...Србија Те памти и захваљује Ти.Ивана Жигон“.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
русија, русија – друштво, друштво
русија, русија – друштво, друштво
Сахрањен праунук Достојевског и велики пријатељ Срба, прочитан потресан говор Иване Жигон
20:28 12.09.2024 (Освежено: 20:29 12.09.2024) На Смоленском гробљу, где је сахрањена вољена у Србији Света Ксенија сахрањен је и Дмитриј Андрејевич Достојевски, праунук великог руског писца Фјодора Достојевског, који је преминуо 4. септембра у 80. години.
Част да се опрости од њега и упути му последњи поздрав од Србије имала је студенткиња глуме у Петрограду Теодора Младеновић из Инђије која је на руском језику окупљенима на сахрани прочитала потресан говор Иване Жигон, која негује везе са породицом потомака Достојевског више од три деценије.
Говор Иване Жигон преносимо у целости:
„Дмитриј Андрејевич Достојевски је својим доласком у Србију у најтеже време,и то на Косово и Метохију после бомбардовања, стекао своју нову - своју српску породицу.
Срби који живе у гету, они „последњи који ће постати први“, они који својом вером држе планету Земљу на својим леђима, постали су му најближи рођаци. Штитио их је, као што је његов прадеда надкрилио сваког „униженог и повређеног", као што је Фјодор Михајлович саосећао са сваким човеком у невољи.
Дмитрија Андрејевича су на Космету сви одмах заволели, али не само као праунука Достојевског, већ управо као Дмитрија Андрејевича. Па ипак, он је проговорио пророчким гласом свог прадеде, узвикујући пред житељима гетоа: „Ово велико ђубре поред пута, које смо видели док смо путовали од села до села, сведочи о томе да Албанци неће опстати на овој земљи, сведочи о томе да они не воле ту земљу - јер та земља није њихова! Они као да јој се свете, јер је српска“.
Србија је захвална Дмитрију и због тога што је преко регента Ирине Валентиновне Болдишеве повезао страдалну децу Косова и Метохије са децом Русије...Косовска деца Косовских божура су почела да певају на руском, а петербуршка деца хора светог Јована Дамаскина су почела да певају на српском, у цркви Владимирске Богородице, управо у цркви у којој се последњих година молио Фјодор Михајлович.
И ту је Дмитриј Андрејевич био проводник молитви свог великог прадеде, молитви наших народа Русије и Србије – да живимо и певамо заједно.
Као наша најсветлија успомена заувек ће остати и његов долазак у Народно позориште у Београду на представу „Идиот“ у режији мог оца Стеве Жигона 1995. године. Дошао је са својом Људмилом Павловном, која је била огледало његове суптилности и све оне нежности и лепоте ради којих је Дмитриј живео.
Када га је мој отац Стево на крају представе позвао да се поклони пред широм отвореним очима београдске публике, он је устао тако једноставно како је умео само Он. Чак су и ти минути овација били довољни да се препозна његов карактер, да се види сва скромност Дмитрија Андрејевича. Био је усхићен, очи су му сијале Љубављу, али он је тихо и стидљиво сео, желећи да не одвлачи од сцене толику пажњу публике. Ми глумци смо му се поклонили руским наклоном - до тла, схвативши да у ложи седи Човек, који нимало случајно није повезан крвним сродством са Фјодором Михајловичем.
И те вечери, као и увек, био је првоводник, веза са небесима. И својим изгледом, и достојанством, и сузом која је готово увек неприметно блистала у углу његових очију.
Успевао је да буде истовремено и величанствен и скроман.
Што се више трудио да буде ненаметљив представник свог славног прадеде, то је била видљивија слика његове сопствене личности.
Колико хумора, духа, искре радозналости, чуђења и разумевања у разговору, способности да се ћутке проникне у суштину сваке ситуације – била она политичка, национална или се тицала односа међу људима.
Чувам у срцу његову посвету: „Нека све кључа и кипи и никада се не хлади ".
Искрен, частан, слободан и радознао, као младић... Веран Човечанству, Русији, свом Фјодору Михајловичу, веран својој породици, која се и даље окупља уз песму и топлину, са оном истом сузом која, као код Дмитрија блиста, у углу њиховог ока.
Драги мој ратни друже Дмитриј, чини ми се да још увек заједно путујемо по оним завејаним путевима по Космету у борби за Нови свет, како га је видео Фјодор Михајлович – у коме ће људско саосећање надвладати равнодушност и зло.
Ни једним гестом се ниси огрешио о прадеду, а тај велики терет носио си лако, мудро, природно и достојно, држећи за руку своју белу голубицу, заштитницу, баш као Ану Григоријевну - твоју Људмилу Павловну...
Србија Те памти и захваљује Ти.
