- Sputnik Србија, 1920, 24.01.2022
КУЛТУРА
Рубрика која прати културне феномене и догађаје, ствараоце и личности који својим делом креирају савремену културну сцену у земљи и у свету.

Кад Руси свирају хујање балканског ветра, Србима очи цакле

© Уступљено Спутњику Данил СердјуковИрина Стачинска, флаутисткиња
Ирина Стачинска, флаутисткиња - Sputnik Србија, 1920, 28.09.2024
Пратите нас
Сложена природа 'балканског ветра` представља спој култура и јединствених мелодијских линија. Овде сваки локалитет има своје карактеристике и када се оне пренесу на тако занимљив начин добија се веома раскошна комбинација, каже руска флаутисткиња Ирина Стачинска.

Звук флауте попут балканског ветра

Ирина Стачинска је 25. септембра у Руском дому пред београдском публиком премијерно извела дело „Балкански ветар” савременог руског композитора Дениса Хорова. Она је током боравка у српској престоници одржала и мастер-класове за српске флаутисте.
„Веома сам радосна због тог концерта јер је музика заиста дивна и заиста одражава веома сложену природу 'балканског ветра'. Реч је о споју култура, комбинацији мелодијских линија која је врло јединствена. Сваки локалитет има своје јединствене карактеристике и, када се оне пренесу на тако занимљив начин, посебно уз помоћ мог омиљеног инструмента, флауте, коју свирам у пратњи клавира, добија се веома раскошна комбинација. Ово дело је написано специјално за балканску турнеју, а светска премијера је у Београду. Следећи наступ ће бити у Словенији, на фестивалу флауте“, каже Ирина Стачинска у разговору за Спутњик.
Према њеним речима, флаута, за разлику од виолине, или клавира, не може да се похвали обимним музичким репертоаром и ретко се чује на концертним сценама као солистички инструмент.
„Због тога са веома поносна што је током протеклих седам и по година, откако сам напустила Московску филхармонију, урађено много на развоју овог инструмента у Русији и иностранству. И ја доста наступам. Многи се питају како флаута може да држи пажњу сат и по времена, да се слушалац не умори од једног монотоног колорита. Ипак, задатак извођача је управо у томе да то превазиђе и могу рећи, макар је у мом случају тако, да се није дешавало да неко изађе незадовољан после концерта. Ствар је управо у одабиру репертоара, у подстицању стварања нових дела за наш репертоар, у избору најизражајнијих средстава које уметник користи као своју палету. Тако музичар користи те различите колорите, који, наравно, дају свој резултат. Важно је да зна како то ради, шта жели да се каже кроз музику“, каже Ирина Стачинска.

Нови процват флауте

Флаута је, како напомиње наша саговорница, процват доживела почетком 19. века, мада се тадашњи инструмент донекле разликовао од овог данашњег.
„Наравно, била је популарна и у периоду барока, који је у музици био много дуготрајнији него у другим врстама уметности. Ипак, све то доста зависи и од самих извођача који су се појављивали у одређеним епохама. Када је средином 19. века почела музичка глобализација, када је оркестар постао већи, и звук флауте је постао примамљивији. Захваљујући, рецимо, великом флаутисти и проналазачу Теобалду Бому, овај инструмент је добио нови живот. Захваљујући прецизном раду вентила, сада можемо да свирамо гласно, с прилично великим звучним волуменом, па чак и виртуозно. И наравно средином 20. века, с појавом новог музичког језика - не говорим само о модерној музици, где није увек реч о звуку, него о некој врсти шуштања, одређених специјалних ефеката, који, наравно, могу делимично да улепшају наше свирање“, каже руска флаутисткиња.
Она посебно истиче допринос надарених извођача попут Жан-Пјера Рампала и Џона Смита, који су, како наводи, допринели интресовању за флауту, односно за њено увођење као соло инструмента у класичне композиције.
Саму Ирину Стачинску је до флауте, како каже, довела случајност.
„Вероватно сам просто имала среће. Моји родитељи су музичари, мајка је пијанисткиња, тако да сам почела, наравно, од учења клавира. Хвала богу, од тога сам одустала, некако ми није ишло с клавиром. Умем да га свирам, али то није мој инструмент. Имам мале шаке и веома ми је драго што сам открила флауту, коју веома волим“, наводи Ирина Стачинска.

Прилика за младе музичаре

Трудећи се да популаризује флауту као солистички инструмент, руска музичарка је преузела на себе и организацију музичких фестивала у Нижњем Новгороду и Калињинграду, који омогућавају надареним флаутистима да се афирмишу.
Према њеном мишљењу, један од најважнијих елемената процеса учења за сваког музичара јесте излазак на сцену.
Када, на пример, учимо нешто ново, па изађемо на сцену, испливају сви они не баш пријатни аспекти музичког извођења, неки мање успешни моменти. И веома је важно то превазићи. Сцена је само средство за то, јер она нас заиста разотркива. Као да сте, условно речено, голи на сцени, јер морате да представите најквалитетнији прозивод с техничке тачке гледишта, али поред тога морате, наравно, имати идеју о музичком концепту који би јавност требало да чује. Све остало је само начин изражавања. Зато ја својим ђацима кажем да је то увек развојни процес, а ето имала сам и овде два мастер-калса за српске флаутисте, они су дивни, тако надахнути, веома су добри, очи им цакле. Било је много заиста нових ствари. И за мене саму је то увек развојни процес. Иако предајем, имам неку врсту задатка који морам да решим. И ако то решимо, то је заиста срећа и успех“, наводи Стачинска.
Када је реч о организовању соло наступа, Стачинска кроз смех каже да је највећи изазов убедити менаџере да флаута заиста има могућност да освоји публику.
„Раније сам веома волела да свирам у оркестру, али сада се, нажалост, не видим као део такве групе. Наравно, увек радо свирам с оркестрима, разним. Ово је, вероватно, на овај или онај начин, мој позив, да ипак осигурам да флаута више звучи као концертни инструмент, на великом концертном подијуму. Имам прилику да често наступам с оркетрима широм Русије и с водећим оркестрима у Москви, с Маријинским позориштем у Санкт Петербургу. Наравно, то је огромно задовољство, јер је концерт својеврсно такмичење солисте и оркестра. Али управо је овај концепт почео да се трансформише у 20. веку. И радови композитора Пендерецког, Нилсона, класика, почели су да мењају целу ту структуру и то је почело да се претвара у неку врсту интеракције, разговора, дијалога“, наводи Стачинска.
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала