https://sputnikportal.rs/20241006/zorica-tomic-zivimo-u-haosu-niko-nista-ne-bi-smeo-da-pita-vec-sve-da-uzima---zdravo-za-gotovo-1178024013.html
Зорица Томић: Живимо у хаосу, нико ништа не би смео да пита већ све да узима - здраво за готово
Зорица Томић: Живимо у хаосу, нико ништа не би смео да пита већ све да узима - здраво за готово
Sputnik Србија
Живимо у хаосу који није само информатички, он је пре свега хаос вредности. Ми више не знамо да повучемо разлику између добра и зла, лепог и ружног, паметног и... 06.10.2024, Sputnik Србија
2024-10-06T16:30+0200
2024-10-06T16:30+0200
2024-10-06T16:30+0200
култура
култура – вести
зорица томић
комуникација
књига
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/05/1178023807_0:0:640:360_1920x0_80_0_0_8b5a47c40e00f497cb6a196416da33fe.jpg
Идући трагом претходне књиге у којој је разоткривала процес “рашчаравања света”, ова унверзитетска професорка, филозоф и културолог, отишла је корак даље описавши у најновијем делу чији је поднаслов “Филозофски водич кроз вештину комуникације” планетарни парадокс: како се у времену хиперпродукције информација и технолошких иновација, у времену хиперкомуникативности дошло до тога да нам је неопходан водич за комуникације.“У времену хаоса најважнија је вештина постављања питања. Данас се све доводи у питање. Поништавање идеје о разлици је најкатастрофалнија ствар која је могла људском роду да се догоди, јер ако нема разлике, ако нема идеје о разлици, не можемо знати шта је са оне друге стране што се разликује. А без разлике нема ни комуникације”, каже Зорица Томић.Она подсећа да је комуникација само један другачији, свеприсутни, активни наш покушај да успоставимо смисао. А свака прича о смислу на терену је филозфије.“Пошто филозофија почиње чуђењем, свако ко се усуди да пита, већ је на путу филозофије. Читав простор у којем живимо, не само ми у Србији, него сви, а пре свега медијски простор, направљен је тако да нас уљуљка, да учини да се ништа не питамо и да примамо ствари здраво за готово. Ми не преиспитујемо ништа од оног што се дешава јер мислимо да то тако можда треба, тако смо навикли итд. Али када бисмо заиста отворили простор тих рађајућих питања, дошли би смо до нечега што је за сваког од нас веома важно: до тога шта је вредност која нас оријентише, али и шта је сврха, односно смисао наших акција и наших размена са другим.”Човек и свет као мапа и територијаУ књизи је однос појединца према свету илустрован разликом између мапе и територије: свет је територија, а мапа наше искуство и увид у тај свет. А будући да је и милион таквих појединачних увида недовољно да створи целовиту слику света, замке су многобројне. Зато је “Преживети хаос” и врста упутства како да те замке уочимо и пробамо да их избегнемо.“Мапа није само поглед на неке ситуације, она је креирање смисла, оне целине изграђене од свега што искушавамо или у чему се налазимо. Током процес рада на овој књизи, који је трајао више година, схватила сам да је у ствари веома тешко писати лако. Тешко је, зато што се неке ствари у мојој мапи подразумевају и зато морам да је ревидирам да бих разумела да неки људи просто немају ту врсту информација на располагању. И онда је било потребно креирати књигу као серију питања. Многа од тих питања су заправо питања која су мени постављали људи који су долазили на моје предавања, семинаре, курсеве, радионице. Ја сам их сажела и направила некакву, надам се, смислену целину”, објашњава наша саговорница.А питања попут “ко сам ја”, “како ме видиш”, “како те видим” су, додаје, она на којима почива не само наша комуникација, него наш укупни активни однос према свету. Од вредносних оријентира који чине нашу “мапу” зависи како ћемо на њих одговорити. Јер неком је тај оријентир слобода, неком моћ, неком задовољство, неком знање… Од њих зависи врста наше комуникације.Вредности постоје, али су невидљиве“То је тај хаос вредности. Не слажем се са онима који тврде да су вредности поништене, неке и даље постоје, само су постале невидљиве. Истовремено, свачи час се пласира нешто као нова вредност. И у тој мрежи сталне производње нових вредности прави се атмосфера у којој је доминантан такозвани ластиш релативизације. Све може да буде и лепо и ружно, и добро и лоше. Па да ли је то стварно тако? По мојом мишљењу није. Зато сам извела четири кардинална ориентира на чијем крају стоје неке вредности, то су љубав, моћ, слобода и задовољство односно уживање. Целовита личност, човек који је сам са собом добро - без обзира чиме се бавио и какве опструкције има у животу, јесте неко ко је успео да препозна сва та четири сегмента и да их некако стави у баланс. Замислите човека коме је ориентир само моћ, тај има проблем са слободом. Замисте некога коме је оријентир само љубав, тај може да има проблем рецимо са задовољством. Према томе, кад поставимо питање о другима ми постављамо питање о себи И извесно је да можемо у некој тачки своје зрелости или храбрости, да стигнемо до неких врата које ће нас мање или више приближити неком од потенцијалних одговора.”На питање како се у пракси комуницира, Зорица Томић напомиње да је присутна нека апологија дистанце коју је обезбедила технологија, али и културни модел који сугерише да морамо увек да будемо победници.„Људи гледају у телевизије и Инстаграм профиле и мисле да је то стварни живот. То наравно није стварни живот, али после тог дистанцирања која је и техничко и културно и симболичко, и наравно психолошко, људи се затварају у своје микросветове и онда немају ону важну ствар која се зове интеракција. Шта је последица тога? Да не би испали глупи у друштву, или губитници, или да не би попили корпу, људи одустају од контаката. Пазите, у доба апсолутног порна - погледајте само како изгледа музичка сцена света, погледајте шта је све стално на изволте, у стварном животу имате све више асексуалних људи. Зато саветујем младим људима - баците телефон, замислите да вам га је неко украо и идите у кафић, па онда гледајте људе. Ја студентима задајем и задатке да од факултета до куће изброје колико пута су разменили поглед с неком особом, небитно ко је, да то убележе у свеску, да после причају о томе како су се осећали ако су разменили десет пута поглед или ниједном.”Зашто је питање “зашто” лековитоОд свих питања која чине књигу “Преживети хаос”, попут “ко сам ја”, “ко си ти”, “где су други”, “с ким да причам”, “шта преговарамо”… Зорица Томић најважнијим сматра питање “зашто”.Из упутства за употребу књиге које личи на упутство за употребу лека (са индикацијама и контраиндикацијама) јасно произилази да је комуникација оболела и да је треба лечити. А то и није тако тешко јер је лек у нама, сугерише Зорица Томић.“Лек је у нама јер човек не може да живи сам и увек само из интеракције са другим људима и са окружењем добија могућност да се врати у осу. И то је оно што је у ствари најфеноменалније. Човек може да полуди, свако од нас се изнервира, пређе црту. Дешава се да кажемо нешто што не би требало. Али свест о томе да је могућно вратити се у осу имаћемо ако изградимо тај аутокорективни механизам који се одвија у унутрашњим дијалогу који мора да почне питањем зашто.”Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
култура – вести, зорица томић, комуникација, књига
култура – вести, зорица томић, комуникација, књига
Зорица Томић: Живимо у хаосу, нико ништа не би смео да пита већ све да узима - здраво за готово
Живимо у хаосу који није само информатички, он је пре свега хаос вредности. Ми више не знамо да повучемо разлику између добра и зла, лепог и ружног, паметног и глупог, између дубоког и површног, трајног и инстанта, каже ауторка књиге “Преживети хаос” Зорица Томић.
Идући трагом претходне књиге у којој је разоткривала процес “рашчаравања света”, ова унверзитетска професорка, филозоф и културолог, отишла је корак даље описавши у најновијем делу чији је поднаслов “Филозофски водич кроз вештину комуникације” планетарни парадокс: како се у времену хиперпродукције информација и технолошких иновација, у времену хиперкомуникативности дошло до тога да нам је неопходан водич за комуникације.
“У времену хаоса најважнија је вештина постављања питања. Данас се све доводи у питање. Поништавање идеје о разлици је најкатастрофалнија ствар која је могла људском роду да се догоди, јер ако нема разлике, ако нема идеје о разлици, не можемо знати шта је са оне друге стране што се разликује. А без разлике нема ни комуникације”, каже Зорица Томић.
Она подсећа да је комуникација само један другачији, свеприсутни, активни наш покушај да успоставимо смисао. А свака прича о смислу на терену је филозфије.
“Пошто филозофија почиње чуђењем, свако ко се усуди да пита, већ је на путу филозофије. Читав простор у којем живимо, не само ми у Србији, него сви, а пре свега медијски простор, направљен је тако да нас уљуљка, да учини да се ништа не питамо и да примамо ствари здраво за готово. Ми не преиспитујемо ништа од оног што се дешава јер мислимо да то тако можда треба, тако смо навикли итд. Али када бисмо заиста отворили простор тих рађајућих питања, дошли би смо до нечега што је за сваког од нас веома важно: до тога шта је вредност која нас оријентише, али и шта је сврха, односно смисао наших акција и наших размена са другим.”
Човек и свет као мапа и територија
У књизи је однос појединца према свету илустрован разликом између мапе и територије: свет је територија, а мапа наше искуство и увид у тај свет. А будући да је и милион таквих појединачних увида недовољно да створи целовиту слику света, замке су многобројне. Зато је “Преживети хаос” и врста упутства како да те замке уочимо и пробамо да их избегнемо.
“Мапа није само поглед на неке ситуације, она је креирање смисла, оне целине изграђене од свега што искушавамо или у чему се налазимо. Током процес рада на овој књизи, који је трајао више година, схватила сам да је у ствари веома тешко писати лако. Тешко је, зато што се неке ствари у мојој мапи подразумевају и зато морам да је ревидирам да бих разумела да неки људи просто немају ту врсту информација на располагању. И онда је било потребно креирати књигу као серију питања. Многа од тих питања су заправо питања која су мени постављали људи који су долазили на моје предавања, семинаре, курсеве, радионице. Ја сам их сажела и направила некакву, надам се, смислену целину”, објашњава наша саговорница.
А питања попут “ко сам ја”, “како ме видиш”, “како те видим” су, додаје, она на којима почива не само наша комуникација, него наш укупни активни однос према свету. Од вредносних оријентира који чине нашу “мапу” зависи како ћемо на њих одговорити. Јер неком је тај оријентир слобода, неком моћ, неком задовољство, неком знање… Од њих зависи врста наше комуникације.
Вредности постоје, али су невидљиве
“То је тај хаос вредности. Не слажем се са онима који тврде да су вредности поништене, неке и даље постоје, само су постале невидљиве. Истовремено, свачи час се пласира нешто као нова вредност. И у тој мрежи сталне производње нових вредности прави се атмосфера у којој је доминантан такозвани ластиш релативизације. Све може да буде и лепо и ружно, и добро и лоше. Па да ли је то стварно тако? По мојом мишљењу није. Зато сам извела четири кардинална ориентира на чијем крају стоје неке вредности, то су љубав, моћ, слобода и задовољство односно уживање. Целовита личност, човек који је сам са собом добро - без обзира чиме се бавио и какве опструкције има у животу, јесте неко ко је успео да препозна сва та четири сегмента и да их некако стави у баланс. Замислите човека коме је ориентир само моћ, тај има проблем са слободом. Замисте некога коме је оријентир само љубав, тај може да има проблем рецимо са задовољством. Према томе, кад поставимо питање о другима ми постављамо питање о себи И извесно је да можемо у некој тачки своје зрелости или храбрости, да стигнемо до неких врата које ће нас мање или више приближити неком од потенцијалних одговора.”
На питање како се у пракси комуницира, Зорица Томић напомиње да је присутна нека апологија дистанце коју је обезбедила технологија, али и културни модел који сугерише да морамо увек да будемо победници.
„Људи гледају у телевизије и Инстаграм профиле и мисле да је то стварни живот. То наравно није стварни живот, али после тог дистанцирања која је и техничко и културно и симболичко, и наравно психолошко, људи се затварају у своје микросветове и онда немају ону важну ствар која се зове интеракција. Шта је последица тога? Да не би испали глупи у друштву, или губитници, или да не би попили корпу, људи одустају од контаката. Пазите, у доба апсолутног порна - погледајте само како изгледа музичка сцена света, погледајте шта је све стално на изволте, у стварном животу имате све више асексуалних људи. Зато саветујем младим људима - баците телефон, замислите да вам га је неко украо и идите у кафић, па онда гледајте људе. Ја студентима задајем и задатке да од факултета до куће изброје колико пута су разменили поглед с неком особом, небитно ко је, да то убележе у свеску, да после причају о томе како су се осећали ако су разменили десет пута поглед или ниједном.”
Зашто је питање “зашто” лековито
Од свих питања која чине књигу “Преживети хаос”, попут “ко сам ја”, “ко си ти”, “где су други”, “с ким да причам”, “шта преговарамо”… Зорица Томић најважнијим сматра питање “зашто”.
“Зато што нас то “зашто” доводи до сврхе. И када се заиста храбро суочимо са питањем “зашто”, стижемо управо до она четири вредносна сегмента која су нам важна.”
Из упутства за употребу књиге које личи на упутство за употребу лека (са индикацијама и контраиндикацијама) јасно произилази да је комуникација оболела и да је треба лечити. А то и није тако тешко јер је лек у нама, сугерише Зорица Томић.
“Лек је у нама јер човек не може да живи сам и увек само из интеракције са другим људима и са окружењем добија могућност да се врати у осу. И то је оно што је у ствари најфеноменалније. Човек може да полуди, свако од нас се изнервира, пређе црту. Дешава се да кажемо нешто што не би требало. Али свест о томе да је могућно вратити се у осу имаћемо ако изградимо тај аутокорективни механизам који се одвија у унутрашњим дијалогу који мора да почне питањем зашто.”
