Пуцањ у стуб југословенске државе: Ко је био краљ Александар
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
У историји је тешко наћи људе великог значаја да би њихова улога могла да буде једноставно објашњена. Такав је и краљ Александар Карађорђевић – велика и сложена историјска личност, са свим врлинама и манама која је убијена пре тачно 90 година.
За једне је био витешки краљ ослободилац, за друге диктатор; приликом проласка његовог тела од Сплита до Опленца, људи су у тишини клечали. Слободан Јовановић записао је да су Срби само два своја монарха ожалили на такав начин – кнеза Михаила и њега – краља Александра Карађорђевића.
Убијен је 9. октобра 1934. у Марсеју, на почетку званичне посете Француској. Атентатор је био бугарски терориста Величко Димитров Керин, познат као Владо Георгијев Черноземски (зато што је своје жртве слао под „црну земљу“), а непосредни организатори били су хрватске усташе, Андрија Артуковић и Еуген Дидо Кватерник. Посредну и непосредну подршку краљевом убиству дале су Италија, где се налазило седиште усташког покрета и Мађарска, где се налазио усташки камп за обуку.
Ко је био краљ Александар
„Мислим да греше и они који га представљају као некаквог средњевековног витеза без мане и страха, као и они други који га приказују као диктатора. Сувише је био вишестрана и сложена личност; имао је и добре и оне друге особине да бисмо тек тако, у једној реченици, рекли ето, то је био он“, каже на почетку разговора о краљу Александру историчарка, академик др Мирјана Радојевић.
Према њеним речима, краљ Александар био је озбиљан војник и човек велике личне храбрости.
„Показало се и да се изузетно добро разумевао и у међународне односе и да је у том смислу заиста био један од значајнијих државника свога доба. На пример, он је заједно са Кемалом Ататурком био главни творац Балканског пакта или Балканске Антанте из 1934. Али, све оно што се тицало његове унутрашње политике показало се као низ веома озбиљних грешака са тешким последицама“, оцењује она.
Ако би некако могло да се разграничи, што је тешко, јер све је то сплетено у једној личности, у неким ситуацијама и областима, био је на висини задатка, док се у другим показао као човек који није разумевао сложеност југословенске државе, који је претеривао у томе што је све желео да држи под својом контролом.
„Очигледно је да се плашио људи великог ауторитета, попут Николе Пашића, очигледно је да је желео да доминира, да је на њега начин на који су се Карађорђевићи вратили у Србији и све оно што се десило са последњим Обреновићима, оставило толики траг, да је стално зазирао од јаких људи, јаких странака, свих који би могли да му угрозе власт“, истиче Радојевићева.
Због свега тога вероватно нису много грешили они његови савременици који су говорили да је покушавао да државом управља као касарном и да се у двору осећао као у шатору.
„На крају крајева, покушајте да замислите краља Александра. Како га видите? У униформи. Постоји мало његових фотографија у цивилном оделу; најчешће је био у униформи, то је било његово природно стање. Британски посланици су говорили да је у свакој прилици ишао наоружан, осим када је био са својом децом, у најличнијим просторијама у двору“, објашњава наша саговорница.
Убице пуцале у стуб југословенске државе
Ако су они који су на краља извршили атентат, као и главне налогодавце и земље које су атентат подржале посматрамо као фашистичке, може се рећи да је краљ Александар био међу првим жртвама фашизма, сматра Радојевићева.
„Понекад се иде толико далеко да се каже да су пуцњи испаљени у њега, заправо били први пуцњи Другог светског рата, јер је управо у то време почело урушавање версајског поретка“, напомиње Радојевићева и додаје да је њој најближе оно што је о атентату и мотивима усташа и ВМРО-а написао и често говорио аутор обимне „Историје Југославије“, историчар Бранко Петрановић, да су усташе у Марсеју знале да пуцају у стуб, а не у макету:
„Краљ Александар је заиста био стуб те државе и очекивање је било да ће Југославија бити трајно уздрмана. Десило се супротно, барем у прво време, да је држава била у страху од могућих последица тог догађаја“.
Зашто су Срби волели краља Александра
Тек када је убијен, показало се колико је краља Александар био популаран у народу, посебно у Србији, код његових сабораца из Великог рата. И у остатку државе било је мало оних који га нису жалили – међу њима су биле усташе и комунисти.
Да је било могућности, у затвору у Сремској Митровици, познатом и као „црвени универзитет“ сасвим сигурно би био отворен шампањац. Али, таква осећања, тог октобра 1934. делио је веома мали број људи.
Александра Карађорђевића волели су у Србији сви они који су били одани монархији, националној идеји, Карађорђевићима, они који су поштовали и његовог оца, каже Радојевићева.
„Мислим да су га у Србији посебно поштовали као доброг и храброг војника. Карађорђевићи су се ту показали, готово сви. Један савременик је записао да је краљ Александар имао изузетно добро памћење и да је годинама после Првог светског рата добро памтио неке од својих ратних другова и да је знао како да разговара са њима. Рецимо, знао је, да када сретне неког од оних са којима је био у рову, да пита да ли се удала Милунка и да ли је Јова стасао за војску. Знао је да разговара са људима из Србије и чини ми се да је тај простор осећао као свој“, прича она.
Постоји такође веома занимљиво сећање из мемоара југословенског и хрватског вајара Ивана Мештровића, са путовања по Србији са тадашњим младим престолонаследником Александром.
„Мештровић је забележио да се Александар Карађорђевић, иако је био веома млад, имао је тада 21 годину, на путу држао потпуно природно, није се жалио на хладноћу, гацао је по блату, ухватио се у коло са сељацима. Понудили су им, по Мештровићевом мишљењу, неку ужасну храну, али се Карађорђевић понашао као да једе најукусније“, описује Радојевићева догађаје из 1909.
Мештровић, који је краља Александра изузетно волео и ценио, записао је да је тада први пут помислио да ће Александар ако постане краљ знати то да буде јер уме да се тако понаша. А понашао се једноставно, додаје она.
Када је реч о Србији, Александар Карађорђевић био је и симбол национално-ослободилачких ратова – он је са људима из централне Србије био у оба балканска и Првом светском рату, ратовима којима је завршено национално ослобођење од Турске, као и стварање југословенске државе.
„Александра Карађорђевића немогуће је одвојити од тих успеха, а он је био њихов главни командант. А осећање људи из централне Србије за ратове између 1912. и 1918. је изузетно сентиментално и снажно. Чинило се као да су то последњи национални ратови. Иако су Срби с тих простора искрварили и у Другом светском рату, ово је део оне историје која је претходила настанку југословенске државе и када су се Срби, како је један савременик рекао, борили под својим заставама. Мислим да је Александар Карађорђевић био део те приче и да је однос према њему био тако емотиван, иако је било пуно тога што би му се могло и замерити“, закључује Радојевићева.
Погледајте и:
