https://sputnikportal.rs/20241017/filmovi-nagradjeni-u-veneciji-kanu-berlinu-sarajevu-i-puli-na-20-slobodnoj-zoni-1178408423.html

Филмови награђени у Венецији, Кану, Берлину, Сарајеву и Пули на 20. „Слободној зони“

Филмови награђени у Венецији, Кану, Берлину, Сарајеву и Пули на 20. „Слободној зони“

Sputnik Србија

Јубиларно, 20. издање „Слободне зоне“ биће одржано од 6. до 11. новембра у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Публика ће бити у прилици да погледа више... 17.10.2024, Sputnik Србија

2024-10-17T13:36+0200

2024-10-17T13:36+0200

2024-10-17T13:36+0200

култура

култура

култура – вести

фестивал „слободна зона"

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/11/1178408252_44:0:1164:630_1920x0_80_0_0_8ebf4079e042218fa83df3bc09c26a92.jpg

На програму јубиларне „Слободне зоне“ биће и филмови „Још сам ту” Валтера Салеса, награђен за најбољи сценарио у Венецији, „Човјек који није могао шутјети” Небојше Слијепчевића, освајач „Златне палме“ за кратки филм у Кану, „Мој омиљени колач” Марјам Могадам и Бенташа Санаихе, добитник Награде екуменског жирија и Награде ФИПРЕСЦИ у Берлину, као и „Три километра до краја света” Емануела Парвуа, победник Филмског фестивала у Сарајеву и „Наша дјеца” Силвестра Колбаса, најбољег редитеља Пулског фестивала.Прослављени бразилски редитељ и сценариста Валтер Салес снимио је историјску драму „Још сам ту” о трагичним последицама војне диктатуре у Бразилу (1964 – 1985). Главна јунакиња је Еунисе Паива, мајка петоро деце која постаје активисткиња након хапшења супруга и бившег конгресмена Марсела.„Еунисина прича је прича о историји Бразила током те ужасне 21 године диктатуре, невероватна прича о једној породици која је претрпела страшно насиље и изванредној, храброј жени која се нашла усред свега тога“, рекао је Валтер Салес, назвавши филм „инструментом против заборава”.Ова адаптација мемоара Марселовог и Еунисиног сина, Марсела Рубенса, награђен је прошлог месеца у Венецији за најбољи сценарио, а недавно је одабран и за бразилског кандидата за Оскара.Небојша Слијепчевић, после „Србенке” доноси на Слободну зону своје најновије остварење, „Човјек који није могао шутјети”, награђено Златном палмом за краткометражни филм на 77. Канском фестивалу.Према речима редитеља, тема није никаква историјска лекција, већ ванвременска људска дилема: како реаговати када сте сведоци неправде или насиља (које није усмерено ка вама).Инспирацију за филм пронашао је у колумни Бориса Дежуловића о Томи Бузову, пензионисаном капетану ЈНА, који се једини побунио против злочина над недужнима, због чега је и сам убијен, а гроб му се и данас не зна. Главне улоге тумаче Горан Богдан, Драган Мићановић, Алексис Маненти, Силвио Мумелаш и други.Један од најбоље оцењених филмова у званичној конкуренцији 74. Берлинског фестивала, „Мој најдражи колач”, режирали су Иранци Бенташ Санаиха и Марјам Могадам.Реч је о нежној драми о усамљеној удовици која позива таксисту у стан, с намером да прекине своје самотне дане. Ово је један од првих филмова који приказује жену без хиџаба од доласка на власт тврдокорног исламског режима 1979, с ретко виђаним сценама у којима жене пију алкохол, пуше цигарете или љубе мушкарце.Због свега тога, редитељима је био забрањен долазак на светску премијеру у Берлин, где је филм добио Награду екуменског жирија и признање Удружења филмских критичара ФИПРЕСЦИ.„Ово је филм који слави живот и чување успомене на оне кратке и слатке тренутке. Хтели смо да представимо реални живот средовечних Иранки, слику која је протерана из иранских филмова након исламске револуције“, поручили су редитељи у отвореном писму медијима.Румунски редитељ и глумац Емануел Парву у свом трећем остварењу, „Три километра до краја света” прати 17-годишњег Адија који проводи лето у родном месту, изолованом у делти Дунава.Када доживи брутални напад на улици, његов живот окреће се наглавачке. Уместо да га подрже, родитељи и комшије се окрећу против њега и он схвата да је, наизглед мирна фасада његовог села, препуна пукотина.„Љубав родитеља и детета је најснажнија врста љубави и она би требало би да буде безусловна, а када постане условна, услед најразличитијих унутрашњих стања, онда је то нешто вредно приче“, казао је Парву, чији је филм добио „Срце Сарајева“за најбољи играни филм 30. СФФ и Квир палму у Кану, за најбољи филм са ЛГБТ тематиком, а биће и румунски представник за Оскара за страни филм.Родитељска љубав тема је и документарца „Наша дјеца” загребачког аутора Силвестра Колбаса. Ова крајње лична прича, која задире дубоко у породичне ране, производ је родитељске бриге и страха да се не погреши у одгајању.У средишту је Силвестров однос са његово троје деце: Јаковом, сином из првог брака, Евом, рођеном вантелесном оплодњом у другом браку са Наташом, и Антом, кога су усвојили када је имао осам година.„Дуго сам пратио камером дешавања у породици, надајући се да ће то бити један шармантни забавни филм, али су се ствари закомпликовале“, признао је Колбус и изразио наду да ће га многи родитељи разумети када је реч о проблемима у давању и прихватању љубави.Силвестар Колбус награђен је за режију на 71. Пулском фестивалу, а неки хрватски медији оценили су га као „најбољи документарац који ћете погледати ове године”.И ове године, део филмског програма моћи ће да погледа публика у целој Србији, јер ће платформа „Кино-кауч“ бити домаћин онлајн „Слободне зоне“.

2024

Вести

sr_RS

култура, култура – вести, фестивал „слободна зона"