Београд су ослободили Совјети: Знамо ко и данас спроводи расизам, а на делу Србије и - нацизам
© Sputnik / Евгений Халдей
Пратите нас
Без Црвене армије ослобођење целе Југославије и Балкана не би било могуће или би баш потрајало и зато, сагласни су историчари, јубилеј ослобађања Београда требало би прославити што гласније. Треба испричати причу о Србима у Другом светском рату који су, по расистичкој теорији нацистичке Немачке, били предвиђени за истребљење баш као и Јевреји.
Београдска операција је важна јер су сви путеви за повлачење немачких трупа из Грчке водили долином Мораве и преко српске престонице, а Немцима је био циљ да тај правац задрже што дуже, објашњава др Горан Милорадовић из Института за савремену историју.
„Другог пута за тако велику количину људства и технике није било. И зато је била трка за Београд, и зато је Јужни украјински фронт Црвене армије морао да прође и кроз Србију. То није био мали број људи, 300.000 људи под оружјем, укључујући авијацију, тенкове, артиљерију и све оно што прати регуларну војску. С друге стране, Тито је говорио да има око 300.000 људи али успели су да сакупе можда око 30.000 људи око Београда“, подсећа Милорадовић.
Ко је донео слободу Београду и Југославији
Историчар Лука Јовановић са Филозофског факултета у Косовској Митровици истиче да је неупитно да без снага СССР не би тако брзо дошло до ослобођења Београда и Југославије.
„Извесно је да су окупираној Југославији слободу донели припадници Црвене армије, а да је њихов долазак одредио и будући курс те државе“, констатује Јовановић.
Милорадовић напомиње да је црвеноармејцима, кад су улазили на територију Југославије, скренута пажња да је реч о савезничкој земљи и да тако и треба да се понашају према њеном становништву:
„Пре тога су улазили на територије земаља сарадника Трећег рајха, Бугарске, Мађарске, Чехословачке. Мој колега Алексеј Тимофејев утврђивао је колики је био број инцидената који су се десили и утврдио да је био процентуално мањи него што је уобичајено за ратна збивања. Третман Југославије није био исти као других земаља.“
Јовановић додаје да су и током ослобађања Београда црвеноармејци знали да долазе у пријатељски град и борили су се једнако за његово ослобођење као да су у питању неки градови у Русији, а српски народ је знао то да цени и цени и данас.
Београдска операција, прецизира Милорадовић, трајала је око месец дана, уз коришћење авијације али је Црвена армија пажљиво бирала циљеве – бомбардована је махом периферија града и положаји којима се Немци повлаче.
Први хит ослобођеног Београда
Партизани су, како каже, били пешадија што показује и број жртава палих приликом ослобађања Београда – близу хиљаду црвеноармејаца и око 3000 партизана.
„Наравно, и совјетски војници су гинули. Доста их је изгинуло код Вознесенске цркве, тамо су Немци били у бункерима и пустили су пешадију да приђе близу. И ту је изгинуло неколико десетина црвеноармејаца. Постоје фотографије тела у порти Вознесенске цркве и народ који доноси цвеће. Али терет пешадијског ратовања преузела је партизанска војска, а нешто чак и грађани. Немаца је пак погинуло три-четири пута више, око 15.000“, наводи историчар.
Он указује и на значајну улогу коју су у ослобађању Београда одиграле совјетске војсковође генерал Владимир Жданов и маршали Фјодор Толбухин и Сергеј Бирјузов.
„Да би се заузео такав град и сачувао од разарање потребно је велико знање, а ти високи официри су умели да размишљају и политички. Жданов је знао како се треба поставити. Први дан после ослобођења Београда уметничка трупа састављена од војника који су ишли с њим одржала је приредбу у Народном позоришту. Још струје није било, одржана је под фењерима. Песма Ноћ над Београдом Тање Окуњевске овде је тада певана први пут, певала ју је војнике Дусја Жељабова. Та песма је била први хит у ослобођеном граду.“
Шта стоји иза отимања за победу
Милорадовић коментарише и полемике о доприносу савезника победи над фашистичком Немачком у светлу појединих анкета које откривају да на Западу мисле да су за то највише заслужни Американци и Британци.
„Од свих жртава које су пале на копну у Другом светском рату 75 посто је пало на источном фронту а 25 посто на свим осталим фронтовима. Мислимо на све жртве“, каже историчар уз оцену да бројке довољно говоре.
Има и одговор зашто се и данас на Западу отимају за то ко је донео победу.
„Та победа даје велики легитимитет с обзиром да се сазнало какво је зло нацизам. У време кад се рађао сви су сарађивали са Хитлером, од Черчила, Чемберлена, Американаца, још се сматрало да је то један јаки човек који хоће да консолидује Немачку“, образлаже Милорадовић.
Европска цивилизација је дубоко расистичка
Он такође сматра да расизам није само немачки патент, јер европске вредности не укључују само братску једнакост и слободу, већ подразумевају и расизам.
„Европска цивилизација је дубоко расистичка. То што они при сусретима с нама то не испољавају значи само да су пристојни, а друго, да се то подразумева. Словенски народи су били предвиђени за истребљење као и јеврејски што се тиче Рајха. И они су то и спроводили. Тако велики број жртава који је пао у СССР никад се не би догодио да су падали само војници… Срби су такође били предвиђени за истребљење у некој дужој перспективи. Београд је требало да буде јужна тврђава Рајха и да се зове Ојгенија штат по Еугену Савојском и да га насељавају Немци сакупљени из доњег тока Дунава. То су биле њихове дугорочне пројекције.“
Док су се словенски народи буквално борили за егзистенцију, како примећује Милорадовић, Англосаксонци су се борили за своје позиционирање.
Кад су видели како Совјети успешно напредују почела је трка за то ко ће да капитализује победу у рату односно да се Совјети зауставе на неком за њих прихватљивом месту и ту, истиче он, и почиње историја Хладног рата.
Гвоздена завеса постављена је после резолуције Информбироа 1948. на источним границама Југославије која је склопивши балкански пакт са Грчком и Турском практично затворила јужно крило НАТО и био је практично имобилисан СССР.
„Тако смо дочекали 1989. и пад Берлинског зида и историја се наставила - а наставила се тако што је Запад покушао да продужи своје напредовање ка истоку. Сад опет имамо источни фронт и не треба се чудити улогама које су у ствари настављене“, уверен је Милорадовић.
Западу не сметају квислинзи нациста
Лука Јовановић у сличном кључу тумачи и политику Запада према Србији и Србима:
„Стари Римљани су имали израз Дамнатио мемориае, брисање из сећања, што је подразумевало сваки вид уништавања – физичку ликвидацију и брисање било каквог трага о постојању индивидуе, народа, групе. То је на Западу измишљено. Сада то називају кансел културом. Али политика која се спроводи са Запада а тренутно је актуелна на простору Косова и Метохије је дубоко нацистичка и дубоко ревизионистичка,“ каже овај историчар, поткрепљујући своју тврдњу податком да се у јужној Митовици обнавља кућа Џафера Деве, министра унутрашњих послова квислиншке Албаније.
То на Западу ником не смета што, како каже, шаље поруку – џаба сте се борили, да би се у будућности сломила свака помисао на отпор.
