https://sputnikportal.rs/20241103/pisci-treba-da-cute-o-politici-ako-nisu-puskin-1178886082.html
Писци треба да ћуте о политици — ако нису Пушкин
Писци треба да ћуте о политици — ако нису Пушкин
Sputnik Србија
Писци не треба да говоре о политичким темама, јер из тога никад ништа добро не произилази. За мене је у том смислу једини ауторитет Пушкин. Свака његова изјава... 03.11.2024, Sputnik Србија
2024-11-03T11:27+0100
2024-11-03T11:27+0100
2024-11-03T11:27+0100
култура
култура
интервју
београдски сајам књига
писац
анализе и мишљења
култура – интервјуи и аналитика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/1c/1178885926_0:0:2731:1537_1920x0_80_0_0_0bde8439871fd98c3eb052e352b80154.jpg
Књига „Розанов“ награђиваног руског писца Алексеја Варламова, посвећена животу једног од најзнаменитијих личности руског „Сребрног века“, филозофу, писцу и новинару Василију Розанову, представљена је током Међународног београдског сајма књига, на руском националном штанду. Биографија је објављена у издању „Русике“, у преводу Љубинке Милинчић.Алексеј Варламов, који је у оквиру чувене едиције ЖЗЛ (Жизнь замечательных людей) руске издавачке куће „Маладаја гвардија“ објавио укупно осам биографија великана руске књижевности, укључујући Алексеја Толстоја, Михаила Булгакова, Андреја Платонова, Валентина Распућина, у разговору за Спутњик открива како га је опчинила необична и противречна личност Василија Розанова, чији је животни пут био препун драматичних и тешких тренутака, те је утицао и на његове погледе на свет и укупно стваралаштво.Руска књижевност је пуна великана, а многи од њих имају и биографије по којима би се могли писати романи или снимати филмови. Чиме је Вас привукао Василиј Розанов, због чега сте изабрали баш њега?- Розанов је, без сумње, једна од најзначајнијих фигура у „Сребрном веку“ руске књижевности. Међутим, парадоксално је то што нам, током студија у совјетском периоду на Филолошком факултету у Москви о Розанову ништа нису говорили. Нисам ни знао да постоји такав писац, а учили смо о свим другим значајним ауторима — Блоку, Буњину, Хипијусовој, Горком, Белом, Гумиљову, Ахматовој, Цветајевој. Тек у време „перестројке“ Розанов је почео поново да се појављује у књижевној свести. Иако формално није био забрањен у совјетско време, његова дела нису штампана, а о њему се ћутало. Када сам коначно почео да га читам, био сам дубоко импресиониран. Било је то толико необично, свеже, оштро.Розанов је, заправо, био први руски блогер. Он је створио тај жанр — све те моменталне фиксације мисли, осећања и запажања. Као да је човек из будућности, неко ко је видео нешто ново. Он није написао ниједан роман, приповетку, кратку причу. Писао је у жанру кратких запажања, као што су „Опали листови“, које можете читати више пута и увек пронаћи нешто ново. Они носе неку магију. Привлаче као магнет.Пре овога сам написао седам биографија, и у свима њима Розанов се појављивао, директно или индиректно. Осећао сам да његово дело представља кључни елемент у разумевању многих других писаца „Сребрног века“. Поред тога, Розанов је фигурирао и у мом роману „Тамна страна душе“ (Мысленный волк“), који је, такође, преведен на српски. У том делу, Розанов није само споменут, већ је и представљен као уметнички лик.Једном приликом сте рекли да Розанова можемо сматрати колективним Карамазовима. Како се он може описати у том смислу?- Ако размишљамо о породици Карамазових, можемо одредити неке основне карактеристике сваког њеног члана. На пример, отац Фјодор Павлович је представљен као страстан и сладострастан човек. И Розанов је у многим аспектима био веома сладострасан. Најстарији син Дмитриј је отворен, искрен, он је безобзирни, широки руски човек. Све то је било својствено Розанову. Иван је интелектуалац и провокатор. То се у потпуности односи на Розанова. А Аљоша је предан молитви, религиозни тип, као и сам Розанов. Коначно, четврти брат, Смердјаков, представља оличење подлости, он је лакејска душа — и то је такође било својствено Розанову. У њему се налази колективна карамазовштина са свим високим и ниским особинама човека - руског човека и човека уопште.Његов живот био је повезан са животом Фјодора Достојевског, не само преко љубави према истој жени, фаталној Аполинарији Сусловој, него и кроз духовну блискост. Како се духовни утицај Достојевског одразио на стваралаштво Розанова?- Може се рећи да је Достојевски био његов омиљени писац. Розанов га је читао још као гимназијалац. У јунацима Достојевског је видео страст, максималну отвореност и искреност, некакав хистерични темперамент, театралност. Они су, као и сам Розанов, људи који се не стиде себе. Достојевски представља максимално разоткривање, обнаживање, чак и до бесрамности. Розанов је ту психологију веома добро осећао. А ту је још један важан биографски детаљ: Розанов је сматрао потпуно нормалним да пита неку младу жену о њеном интимном животу. Питао се: Ако људи могу да разговарају о театру, зашто не би говорили о сексу који је за њих, вероватно, много важнији? И то није била само провокација. За Розанова није било табуа. Он је заиста био лоше васпитано дете које не разуме разлику између онога што јесте и онога што није дозвољено. И због тога су му многи и опраштали, јер шта очекивати од „детета“?Колико је Розановљев живот, све оно што му се догађало, а било је веома драматично, утицало на његов поглед на свет?- У детињству и тинејџерском узрасту био је стално у неком пониженом стању. Насиље које је трпео од старијих, осећај да је беспомоћан, то је формирало његову потребу да побегне од стварности, у свој замишљени свет. И та сањивост детета је обликована околностима које му је донела судбина. Занимљиво је, међутим, то што је почео као конзервативац, монархиста, човек окренут цркви – десничар. А онда се одједном преокренуо и постао један од најистакнутијих представника либералног, револуционарног правца, променио се његов однос према цркви, хришћанству. Разлог је, опет, биографски. Розанов је имао петоро деце, али његов брак није признала црква. Његова деца нису носила његово презиме, нису користила његово средње име. Била су то деца удовице, без законитог оца, као да им је отац непознат. Били су обесправљени. И та ситуација га је разбеснела. Говорио је да је то неправедно, погрешно, да није милосрдно. Писао је писма и молбе. Обраћао се државницима, министрима, свештеницима, митрополитима, ишао је до самог цара. А чак му је и цар рекао да не може ништа у вези с тим да учини јер су такви црвени закони. И онда се он побунио против саме цркве. Тако је хришћанин Розанов постао незнабожац Розанов.Шта је, према Вашем мишљењу, у делу Розанова посебно актуелно за данашњег читаоца – када је реч о Русији, о свету?- На пример, говорио је о емигрантима, а то је сада веома релевантна тема за Русију. У књизи цитирам његов чувени чланак „Не треба амнестирати политичке емигранте“. Након пораза прве руске револуције 1905-1906, политичка клима у Русији се променила, на власт је дошао Столипин, закони су пооштрени, враћена је смртна казна, а многи руски либерали, револуционари који се нису слагали с том политиком, напустили су Русију и отишли у емиграцију. А после неколико година многи су схватили да им живот у изгнанству није потаман и почели су да размишљају о повратку. Розанов иступа с веома живописним, емотивним чланком, у којем каже да тим људима не треба дозволити да се врате, јер они који су једном издали Русију, који су је блатили, који је не поштују - не заслужују да буду руски људи, немају право да се врате. То је питање о коме се сада расправља и у руском друштву. Има људи који су отишли, неки можда желе да се врате, неки не желе, али, хипотетички, тај проблем постоји.Још једна релевантна тема јесте однос Розанова према Првом светском рату. Када је почео Први светски рат, већи део руске интелигенције је на то реаговао прилично негативно. Розанов је, међутим, иступио с веома страственом књигом „Рат 1914. и руски препород“, у којој је благословио рат. Сматрао је да је рат добар, не само зато што се, с његовог становишта, води за праведну ствар и што одговара геополитичким интересима Русије, него је сматрао да рат у руском народу буди осећај патриотизма и припадности држави. Сматрао је да је пре рата руско друштво, а посебно руска интелигенција, постало равнодушно, да се изгубио дух патриотизма.Може ли се човек данашњице сложити с таквим ставом?- Неки се слажу с тим, неки се не слажу. Ја као аутор не инсистирам ни на чему, само указујем на оно што је Розанов о томе говорио. Када је писао ту књигу, био је сигуран да ће рат почети и завршити се 1914. године, руском победом. Присетио се рата 1812. против Наполеона, који је завршен исте те године и у којем је Русија победила, а Наполеон напустио њену територију. Розанов је био сигуран да ће се исто догодити и Немачкој. Међутим, Први светски рат је ишао по другачијем сценарију. И услед тога је патриотизам Розанова после неколико година постао нихилизам. Написао је једну од својих најогорченијих књига, која се звала „Апокалипса нашег времена“. У њој је написао да се Русија истопила за два дана, да више не постоји. Чини ми се да је поука коју добијамо од Розанова то да је у Русији такав занос патриотизмом веома опасан. Зато што је то као клатно. С једне стране је опијеност, а с друге разочарање. Мислим да треба бити човек средине, умерен. Нема потребе ходати по ивицама. А Руси веома воле екстреме.Колико је и за самог писца важно да буде објективан, односно, колико је опасно када је аутор субјективан? Да ли Ви као писац настојите да будете објективни?- Када пишем биографију, трудим се да будем објективан, а када пишем романе - не. Објективни романи су досадни романи. Роман написан из перспективе здравог разума није занимљив роман. Како је роман занимљив? Као грешка, као заблуда.Код Руса су писци често схватани као учитељи живота. На пример, уз сво поштовање и дивљење према Лаву Толстоју, његов однос према руској цркви, с моје тачке гледишта, не може се доживљавати као апсолутна истина. Чак мислим да ни Достојевски није био у праву у много чему. Рецимо, његов сан да се освоји Цариград. Зашто нам треба Цариград? Први светски рат није био само због Срба. Један од разлога је био и то што су земље попут Русије сањале да ставе крст на Аја Софију. Као резултат тога, огромна држава је пропала. Због тога мислим да песници не треба да буду пророци, него само песници.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
култура, интервју, београдски сајам књига, писац, анализе и мишљења, култура – интервјуи и аналитика
култура, интервју, београдски сајам књига, писац, анализе и мишљења, култура – интервјуи и аналитика
Књига „Розанов“ награђиваног руског писца Алексеја Варламова, посвећена животу једног од најзнаменитијих личности руског „Сребрног века“, филозофу, писцу и новинару Василију Розанову, представљена је током Међународног београдског сајма књига, на руском националном штанду. Биографија је објављена у издању „Русике“, у преводу Љубинке Милинчић.
Алексеј Варламов, који је у оквиру чувене едиције ЖЗЛ (Жизнь замечательных людей) руске издавачке куће „Маладаја гвардија“ објавио укупно осам биографија великана руске књижевности, укључујући Алексеја Толстоја, Михаила Булгакова, Андреја Платонова, Валентина Распућина, у разговору за Спутњик открива како га је опчинила необична и противречна личност Василија Розанова, чији је животни пут био препун драматичних и тешких тренутака, те је утицао и на његове погледе на свет и укупно стваралаштво.
Руска књижевност је пуна великана, а многи од њих имају и биографије по којима би се могли писати романи или снимати филмови. Чиме је Вас привукао Василиј Розанов, због чега сте изабрали баш њега?
- Розанов је, без сумње, једна од најзначајнијих фигура у „Сребрном веку“ руске књижевности. Међутим, парадоксално је то што нам, током студија у совјетском периоду на Филолошком факултету у Москви о Розанову ништа нису говорили. Нисам ни знао да постоји такав писац, а учили смо о свим другим значајним ауторима — Блоку, Буњину, Хипијусовој, Горком, Белом, Гумиљову, Ахматовој, Цветајевој. Тек у време „перестројке“ Розанов је почео поново да се појављује у књижевној свести. Иако формално није био забрањен у совјетско време, његова дела нису штампана, а о њему се ћутало. Када сам коначно почео да га читам, био сам дубоко импресиониран. Било је то толико необично, свеже, оштро.
Розанов је, заправо, био први руски блогер. Он је створио тај жанр — све те моменталне фиксације мисли, осећања и запажања. Као да је човек из будућности, неко ко је видео нешто ново. Он није написао ниједан роман, приповетку, кратку причу. Писао је у жанру кратких запажања, као што су „Опали листови“, које можете читати више пута и увек пронаћи нешто ново. Они носе неку магију. Привлаче као магнет.
Пре овога сам написао седам биографија, и у свима њима Розанов се појављивао, директно или индиректно. Осећао сам да његово дело представља кључни елемент у разумевању многих других писаца „Сребрног века“. Поред тога, Розанов је фигурирао и у мом роману „Тамна страна душе“ (Мысленный волк“), који је, такође, преведен на српски. У том делу, Розанов није само споменут, већ је и представљен као уметнички лик.
Једном приликом сте рекли да Розанова можемо сматрати колективним Карамазовима. Како се он може описати у том смислу?
- Ако размишљамо о породици Карамазових, можемо одредити неке основне карактеристике сваког њеног члана. На пример, отац Фјодор Павлович је представљен као страстан и сладострастан човек. И Розанов је у многим аспектима био веома сладострасан. Најстарији син Дмитриј је отворен, искрен, он је безобзирни, широки руски човек. Све то је било својствено Розанову. Иван је интелектуалац и провокатор. То се у потпуности односи на Розанова. А Аљоша је предан молитви, религиозни тип, као и сам Розанов. Коначно, четврти брат, Смердјаков, представља оличење подлости, он је лакејска душа — и то је такође било својствено Розанову. У њему се налази колективна карамазовштина са свим високим и ниским особинама човека - руског човека и човека уопште.
Његов живот био је повезан са животом Фјодора Достојевског, не само преко љубави према истој жени, фаталној Аполинарији Сусловој, него и кроз духовну блискост. Како се духовни утицај Достојевског одразио на стваралаштво Розанова?
- Може се рећи да је Достојевски био његов омиљени писац. Розанов га је читао још као гимназијалац. У јунацима Достојевског је видео страст, максималну отвореност и искреност, некакав хистерични темперамент, театралност. Они су, као и сам Розанов, људи који се не стиде себе. Достојевски представља максимално разоткривање, обнаживање, чак и до бесрамности. Розанов је ту психологију веома добро осећао. А ту је још један важан биографски детаљ: Розанов је сматрао потпуно нормалним да пита неку младу жену о њеном интимном животу. Питао се: Ако људи могу да разговарају о театру, зашто не би говорили о сексу који је за њих, вероватно, много важнији? И то није била само провокација. За Розанова није било табуа. Он је заиста био лоше васпитано дете које не разуме разлику између онога што јесте и онога што није дозвољено. И због тога су му многи и опраштали, јер шта очекивати од „детета“?
Колико је Розановљев живот, све оно што му се догађало, а било је веома драматично, утицало на његов поглед на свет?
- У детињству и тинејџерском узрасту био је стално у неком пониженом стању. Насиље које је трпео од старијих, осећај да је беспомоћан, то је формирало његову потребу да побегне од стварности, у свој замишљени свет. И та сањивост детета је обликована околностима које му је донела судбина. Занимљиво је, међутим, то што је почео као конзервативац, монархиста, човек окренут цркви – десничар. А онда се одједном преокренуо и постао један од најистакнутијих представника либералног, револуционарног правца, променио се његов однос према цркви, хришћанству. Разлог је, опет, биографски. Розанов је имао петоро деце, али његов брак није признала црква. Његова деца нису носила његово презиме, нису користила његово средње име. Била су то деца удовице, без законитог оца, као да им је отац непознат. Били су обесправљени. И та ситуација га је разбеснела. Говорио је да је то неправедно, погрешно, да није милосрдно. Писао је писма и молбе. Обраћао се државницима, министрима, свештеницима, митрополитима, ишао је до самог цара. А чак му је и цар рекао да не може ништа у вези с тим да учини јер су такви црвени закони. И онда се он побунио против саме цркве. Тако је хришћанин Розанов постао незнабожац Розанов.
Шта је, према Вашем мишљењу, у делу Розанова посебно актуелно за данашњег читаоца – када је реч о Русији, о свету?
- На пример, говорио је о емигрантима, а то је сада веома релевантна тема за Русију. У књизи цитирам његов чувени чланак „Не треба амнестирати политичке емигранте“. Након пораза прве руске револуције 1905-1906, политичка клима у Русији се променила, на власт је дошао Столипин, закони су пооштрени, враћена је смртна казна, а многи руски либерали, револуционари који се нису слагали с том политиком, напустили су Русију и отишли у емиграцију. А после неколико година многи су схватили да им живот у изгнанству није потаман и почели су да размишљају о повратку. Розанов иступа с веома живописним, емотивним чланком, у којем каже да тим људима не треба дозволити да се врате, јер они који су једном издали Русију, који су је блатили, који је не поштују - не заслужују да буду руски људи, немају право да се врате. То је питање о коме се сада расправља и у руском друштву. Има људи који су отишли, неки можда желе да се врате, неки не желе, али, хипотетички, тај проблем постоји.
Још једна релевантна тема јесте однос Розанова према Првом светском рату. Када је почео Први светски рат, већи део руске интелигенције је на то реаговао прилично негативно. Розанов је, међутим, иступио с веома страственом књигом „Рат 1914. и руски препород“, у којој је благословио рат. Сматрао је да је рат добар, не само зато што се, с његовог становишта, води за праведну ствар и што одговара геополитичким интересима Русије, него је сматрао да рат у руском народу буди осећај патриотизма и припадности држави. Сматрао је да је пре рата руско друштво, а посебно руска интелигенција, постало равнодушно, да се изгубио дух патриотизма.
Може ли се човек данашњице сложити с таквим ставом?
- Неки се слажу с тим, неки се не слажу. Ја као аутор не инсистирам ни на чему, само указујем на оно што је Розанов о томе говорио. Када је писао ту књигу, био је сигуран да ће рат почети и завршити се 1914. године, руском победом. Присетио се рата 1812. против Наполеона, који је завршен исте те године и у којем је Русија победила, а Наполеон напустио њену територију. Розанов је био сигуран да ће се исто догодити и Немачкој. Међутим, Први светски рат је ишао по другачијем сценарију. И услед тога је патриотизам Розанова после неколико година постао нихилизам. Написао је једну од својих најогорченијих књига, која се звала „Апокалипса нашег времена“. У њој је написао да се Русија истопила за два дана, да више не постоји. Чини ми се да је поука коју добијамо од Розанова то да је у Русији такав занос патриотизмом веома опасан. Зато што је то као клатно. С једне стране је опијеност, а с друге разочарање. Мислим да треба бити човек средине, умерен. Нема потребе ходати по ивицама. А Руси веома воле екстреме.
Колико је и за самог писца важно да буде објективан, односно, колико је опасно када је аутор субјективан? Да ли Ви као писац настојите да будете објективни?
- Када пишем биографију, трудим се да будем објективан, а када пишем романе - не. Објективни романи су досадни романи. Роман написан из перспективе здравог разума није занимљив роман. Како је роман занимљив? Као грешка, као заблуда.
Код Руса су писци често схватани као учитељи живота. На пример, уз сво поштовање и дивљење према Лаву Толстоју, његов однос према руској цркви, с моје тачке гледишта, не може се доживљавати као апсолутна истина. Чак мислим да ни Достојевски није био у праву у много чему. Рецимо, његов сан да се освоји Цариград. Зашто нам треба Цариград? Први светски рат није био само због Срба. Један од разлога је био и то што су земље попут Русије сањале да ставе крст на Аја Софију. Као резултат тога, огромна држава је пропала. Због тога мислим да песници не треба да буду пророци, него само песници.
