Оптужница због Скадра: За Албанце су историјске чињенице – говор мржње
© Sputnik / Милачић Александар
Пратите нас
Судски процес покренут у Албанији против црногорског политичара Владислава Дајковића за говор мржње због тога што се пре три године у Скадру сликао са српском заставом а испод фотографије написао да је реч о „древном српском граду“ политичке је природе. Дајковић свакако неће да осваја Скадар, али је његова тврдња са историјског становишта на месту.
Ово каже за Спутњик историчар Лука Јовановић, професор Универзитета у Косовској Митровици, поводом вести да је председник партије Слободна Црна Гора Владислав Дајковић добио је оптужницу која је из Скадра послата црногорском тужилаштву, а по којој се терети за кривично дело 265, односно подстицање мржње. По албанском кривичном законику, Дајковићу прети од две до десет година завора зато што је на друштвене мреже окачио своју фотографију из Скадра са српском тробојком уз коментар „Поздрав свима из древног српског града Скадра“.
Лука Јовановић овај процес сматра чисто политичким, а каже да чак треба размислити да ли је повод или предлог за тако нешто дошао од његових политичких противника у самој Црној Гори.
Видимо на делу стари рецепт Албанаца да сваки пут када су на дневном реду њихови унутрашњи проблеми, економски или политички, они увек ангажују историју и мржњу према Србима у медијској манипулацији јавног мњења. Увек је најбоље када су унутрашњи проблеми на дневном реду измислити трећег непријатеља, тако да сматрам ово само још једним медијским спином, а изјаву Владислава Дајковића да је Скадар древни српски град као апсолутно исправну и на месту, рекао је Јовановић за Спутњик.
Заставе такозваног ,,Косова", Америке и Албаније у Приштини
© Sputnik / Алексей Витвицкий
/ Шта кажу о Скадру историјске чињенице
Јовановић истиче да се град Скадар данас налази у републици Албанији, да у њему готово и нема Срба, а да нико данас нема никакве освајачке тежње према њему. Ипак, то не значи да треба вршити ревизију историје и извртати прошлост како би се укалупила са потребама данашњице. Овај град данас представља центар северне Албаније и можда најбитнији град у тој земљи, али Скадар је, као и сваки град, област, регија, имао различиту етничку структуру током историје.
Скадар је био насељен још у античко доба, о томе сведоче извори, објашњава Јовановић. У каснијем периоду је био значајан политички и црквени центар најпре Византијског царства, а онда и српске средњовековне државе. Имао је велики значај и у времену преднемањићких династија Властимировића и Војислављевића, али и касније.
Копија фреске Светог Симеона из Богородице Љевишке, 14. века
© Sputnik / Лола Ђорђевић
За почетак треба подвући улогу Јована Владимира, једног од српских владара с почетка 11. века који је Скадар и скадарску околину, као и целу Дукљу, сматрао својом престоницом. Свети Јован Владимир, први Србин светац, и у албанској православној цркви слављен је као светац и његов култ представља један од најзначајнијих међу православним Албанцима. Сам тај детаљ из 11. века, дакле пре скоро хиљаду година, говори о тадашњем српском карактеру града.
У каснијим годинама Скадар заузима значајну улогу и у држави Стефана Војислава, његовог сина Михаила Војислављевића, првог Србина краља, као и његовог сина Константина Бодина који се 1101. године у најзначајнијем граду своје државе састаје са крсташима.
У немањићком периоду, наставља наш саговорник, Скадар је представљао један од најзначајнијих политичких, економских и црквених центара српске средњовековне државе. Велики број српских престолонаследника са титулом младог краља учили су се владању управо у Скадру, док су њихови очеви управљали Рашком. Тако је било и са Стефаном Дечанским и са царом Душаном.
Са дефинитивним освајањем Скадра од стране Турака 1479. године долази до нових етничких померања и до новог религијског прекомпоновања не само скадарске области, већ целокупног Балканског полуострва које је потпало под турску власт. Од краја 15. па све до 19. века долази до велике исламизације становништва, а апсолутно православно становништво скадарског краја постало је већински муслиманско, подсећа историчар.
Ипак, током 18. и 19. века српска заједница и даље је присутна у Скадру, изузетно добро је организована у оквиру своје црквено-школске општине, а тамо настаје и једна од најстаријих школа на територији рашко-призренске епархије. Али поред исламизације, српска заједница у Скадру трпела је и велике ударце католичења. Римокатоличка црква одредила га је као један од својих центара, оснивајући надбискупију у самом граду, са намером да линијом Скадар-Призрен продре у унутрашњост Косовског вилајета, објашњава Јовановић.
Прогон Срба
Са коначном консолидацијом граница између новонастале Албаније и тадашње краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, како каже Јовановић, почиње политички прогон српске заједнице у Скадру: тридесетих година двадесетог века Србима је коначно забрањена њихова школа, а одузета им је и црквена ингеренција рашко-призренске епархије која се до тих година пуним именом звала рашко-призренска и скендеријска митрополија.
Политичким законима новонастале државе Албаније најпре је забрањен сваки вид организовања, сваки вид образовања, односно очувања српског етникума у Скадру, изгубљена је и та српска школа која је тих година пунила скоро 120 година постојања и непрекидног рада, српска деца су морала да крену у албанске школе, да уче албански језик и полако долази до њихове индоктринације, односно заборављања српског језика.
Јовановић напомиње да је након Другог светског рата са политичким режимом комунистичке партије Албаније на челу са Енвером Хоџом дошло је до дефинитивног брисања свих трагова постојања српске заједнице у Скадру, као и до забране српских имена и презимена и забране да се говори српским језиком.
Бункер из времена Енвера Хоџе на обали Јадранског мора у Албанији
И дан данас су сачувани поједини снимци минирања огромног броја православних цркава на северу Албаније међу којима су неке потицале из првих векова хришћанства, а нарочито из српског средњег века, односно немањићког периода. Данас се у Скадру могу затећи само остаци српске заједнице, односно старци који се сећају да су рођени под српским именом и презименом, иако се данас воде на папиру као Албанци.
Говорити данас о постојању српског карактера у Скадру апсолутно је немогуће, истиче Јовановић, јер се држава Албанија побринула да званично очисти све трагове постојања тамошње српске заједнице и православља уопште, тако да је излишно говорити о било каквим српским претензијама на Скадар.
Треба памтити такве догађаје, треба памтити своју прошлости и управо Скадар треба да нам буде пример за наук како је српски народ доживео не само прогон, већ и колективно политичко брисање из памћења, закључује Јовановић.
Погледајте и:
