Овако изгледа дан у рову: Ексклузивно сведочење руских ратних репортера
17:11 25.11.2024 (Освежено: 17:40 25.11.2024)
© Sputnik / Iliya Pitalev
/ Пратите нас
Ексклузивно
Они извештавају из бункера и иза барикада, снимају под кишом метака, на мети су непријатеља подједнако као и војска чије акције прате. Једу, спавају и живе са војском, али иако своје животе излажу опасности, себе не сматрају херојима. Ратни извештачи Александар Сладков и Семјон Пегов говоре за Спутњик како изгледа радни дан новинара на фронту.
Двојицу познатих руских ратних репортера срели смо у Кустурицином Дрвенграду, где су као почасни гости учествовали на фестивалу документарног филма „РТ-док: Време наших хероја“.
У зони рата остају по неколико дана, ноће са војницима у рововима и шаторима. Живе у истим условима, како би у потпуности проживели атмосферу рата и направили извештај који није сувопарна формалност. Они нису од оних новинара који „сврате“ на фронт, направе пар забелешки и моментално побегну у сигурност. Они остају, седе и причају са војницима, ложе ватру, деле храну, ноће са њима по земуницама…
Новинаре често покушавају представити као хероје. Али ми нисмо никакви хероји и мало имамо везе са херојством, јер увек можемо да се вратимо у удобну средину и одморимо, док они момци, прави хероји, тамо остају 24 сата дневно. То је нешто што ми можемо само делимично осетити, рекао је Пегов за Спутњик.
Ратни репортер Семјон Пегов
© Фото : Спутњику уступио фестивал РТ-док: Време наших хероја / Ратни репортер Семјон Пегов на фестивалу документарног филма „РТ-док: Време наших хероја“
Као да само прибављање материјала по згариштима и нагазним минама, између граната и на мети снајпера није довољно изазовно, слање материјала такође представља изазов. Понекад се, објашњава наш саговорник, новинар нађе у самом епицентру борбе, затим „скокне“ на место где има сигнал, пошаље или објави материјал и врати се у борбу. То може трајати и десет минута, али и неколико сати.
Пегов је извештавао о сукобима у Нагорно-Карабаху, о четвородневном сукобу у Грузији а сада покрива специјалну војну операцију у Украјини. Рањен је 2022. године у близини Доњецка, али се у потпуности опоравио. Награђен је орденом „За заслуге за отаџбину“ и Орденом за храброст.
Новинари морају да знају све
Данашњи новинари, објашњава Пегов, морају бити универзални. Морају знати да пишу, снимају, монтирају, обрађују материјал и објављују га.
Када запошљавам људе у свој тим, кажем им да морају знати све. Данас више нема „особе за једну функцију“. Морате бити и извештач и камерамен, чак и ако сте само сниматељ. Поред свега тога, прво и најважније је научити основе прве помоћи.
Људи припремају храну у дворишту, периферија Маријупоља.
© Sputnik / Alexey Kudenko
/ Управо је то оно што Пегов поручује младим новинарима који одлазе на фронт. Џабе и снимање и писање, ако је живот у опасности. Основе медицине су неопходне сваком човеку који одлази на фронт и битније од смишљања наслова или хватања доброг кадра је пружање прве помоћи и заустављање крварења. То је, каже он, питање живота и смрти, али не само сопственог, већ и свих оних око вас. То је војна култура која се, каже он, мора усвојити и која се мора подразумевати – баш попут прања зуба.
Важно је такође и избегавати бесмислене и непотребне ризике. Наша главна мисија је направити материјал и испричати људима причу. Изузетно је глупо упуштати се у бесмислене ризике и младим новинарима бих поручио да пажљиво размишљају о сваком свом одласку на фронт.
Стамбено насеље у ослобођеном граду Селидову у Доњецкој Народној Републици.
© Sputnik / Stanislav Krasilnikov
/ Шта је „право“ новинарство
О својим искуствима из извештавања са фронта за Спутњик је говорио и истакнути руски војни дописник и члан савета при Министарству одбране Русије Александар Сладков.
Сладков од осамдесетих година прошлог века ради као новинар, а покривао је рат у Чеченији, сукоб у Придњестровљу и Авганистану, грађански рат у Таџикистану и сукоб у Грузији, а данас извештава са украјинског фронта.
По мишљењу Сладкова, који од 1996. до данашњег дана ниже одликовања, од Ордена части, преко Ордена за храброст до многобројних награда за свој рад, ратни репортери су заправо у потрази за јаким емоцијама.
Они се на неки начин крију од правог новинарства и покушавају да кроз ратне репортаже искористе талас великог набоја и емоција које неминовно прате ратно стање како би привукли пажњу на себе, док је право новинарство у позадини. Оно је у култури, спорту, друштвнеим темама и питањима, економији, финансијским сферама… право новинарство лежи у проналажењу хероја у свакодневном, цивилном животу. Најлакше је отићи у рат, али радити у позадини — то је прави херојизам, сматра Сладков.
Ратни репортер Александар Сладков
© Sputnik / Oleg Ivanov / Ратни репортер Александар Сладков на фестивалу документарног филма „РТ-док: Време наших хероја“
/ Александар Сладков се 2014. године упутио у Донбас, одакле је редовно слао извештаје и аналитичке материјале, а такође је водио интервјуе са украјинским заробљеницима. Данас активно води телеграм канал „Сладков +“, који има скоро милион претплатника. Он наставља да прати актуелна дешавања и његови извештаји обилазе читав свет, упркос томе што се због свог рада од 23. јуна 2023. године налази на листи санкција свих земаља Европске уније.
Сусрети са Србима
Саговорници Спутњика се присећају и сусрета са Србима. Пегов каже да је то било први пут у Донбасу 2014. године. Донбас је, каже он, читава Русија у малом паковању и он је захвалан српском народу на свој хуманитарној помоћи, моралној подршци и искрености свих људи који су се Русима придружили у борби за истину.
И Сладков је имао прилике да сретне Србе на ратишту - први пут је то било деведесетих година, у бившој Југославији. Тамо је срео храбре људе који „знају како се гине“. Иако Срби данас немају војне капацитете да самостално одбију нападе Запада, њихова велика предност је, каже он, та што су јединствени.
Ратни репортери Александар Сладков и Семјон Пегов на фестивалу документарног филма „РТ-док: Време наших хероја“
© Sputnik / Oleg Ivanov / Ратни репортери Александар Сладков и Семјон Пегов на фестивалу документарног филма „РТ-док: Време наших хероја“
/ Сладкову су остали у сећању сусрети са Србима током рата у Босни и Херцеговини и касније на Косову, а и у Београду где је био стациониран 1999. године, током НАТО бомбардовања.
Србе сам упознао 1995. године код Сарајева, а после и на Косову, пре доласка мировних снага. Срби су озбиљни момци, прави борци, усмерени на победу. Међутим, без нуклеарног оружја, тешко је изборити се за своје место у данашњем свету. Каква год да вам је идеологија, нуклеарно наоружање јој у сваком случају помаже. Ако идеологија сама води борбу, тешко јој је да победи. Потребна је снага. Данас све зависи од Русије. Ако Русија сада победи, а она ће победити, Србија ће свакако, као духовни и идеолошки савезник Русије, имати лакши пут, уверен је Сладков.
По његовом мишљењу, стуб на који су и Срби и Руси ослоњени, снажан је. Срби желе да остану Срби, исто као што Руси желе да остану Руси и то им је главни путоказ, у томе су уједињени. Што се разлика тиче, каже да су Срби слабији у војном погледу, али су за разлику од Руса јединственији.
Погледајте и:
