https://sputnikportal.rs/20241204/aleksandar-popovic-bivsi-kostunicin-saradnik-zalosno-je-sto-ce-deca-uciti-istoriju-iz-sablje-1180218224.html
Александар Поповић, бивши Коштуничин сарадник: Жалосно је што ће деца учити историју из „Сабље“
Александар Поповић, бивши Коштуничин сарадник: Жалосно је што ће деца учити историју из „Сабље“
Sputnik Србија
Поводом игране серије „Сабља“ емитоване на РТС која је изазвала јавне полемике, отворила неке старе ране и изазвала нове контраверзе, за Спутњик је ауторски... 04.12.2024, Sputnik Србија
2024-12-04T17:52+0100
2024-12-04T17:52+0100
2024-12-04T17:59+0100
србија
анализе и мишљења
србија
србија – политика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/02/09/1167494558_0:0:3641:2048_1920x0_80_0_0_617100fc6801f3290ce8869433beff02.jpg
“Ова серија је драмска интерпретација стварних догађаја. Она је плод маште и креативне слободе аутора. Главни ликови су измишљени, а неке сцене су резултат претпоставке, уметничке обраде и не представљају објективну истину.“Свака је епизода серије „Сабља“ почињала оваквим текстом. Серија је обрадила тежак и тужан сегмент српске историје почетка двадесет првог века. И пре је премијере, и приказивања телевизијском аудиторијуму, добила и награде и негативне критике. Све је ово, од сценарија до глумачких улога и продукције, тема за филмске и тв критичаре, баш као и у случају ма које друге серије или филма. Уосталом, свој је суд изрекао Божидар Зечевић, човек чију конзистентност у ставу и познавање материје о којој пише нико не може да оспори. У поређењу са његовим, мој је суд о продукцијско-уметничкој страни серије небитан, имам га као обичан гледалац. Као такав, дозволићу себи да памтим и даље Љубомира Бандовића као отелотворење Светозара Милетића. Нећу по улози у „Сабљи“.Серија је, пошто обрађује време и догађаје који су још увек историјски отворени, и као рана, и као питање, довела до великог броја коментара и дебате о томе шта је од онога што је у њој приказано истинито, а шта не.Не може се бити мало истинито…У првом су пасусу овог текста наведене реченице којима су епизоде „Сабље“ отпочињале. Њима су аутори нагласили да интерпретирају стварне догађаје, дакле субјективни су, да су серија и главни ликови измаштани, да су неке сцене резултат претпоставке, а претпоставка је управо то што јесте, иначе би се називала чињеницом. Они вичнији математици од аутора овог текста ће лако, имајући у виду чак пет релативизација у уводним напоменама сваке епизоде, лако доћи до тога колика је заправо укупна истинитост целог серијала. Кажу то, уосталом, и аутори. „Не представља објективну истину“. Је ли истине 15, 28, 41 или 60,3%, неважно је. Она, ако није потпуно истинита, на документаристичком нивоу, није истинита уопште. Раздвојимо, дакле, уметничке аспекте серије и истинитост описа које даје. Истинитост негирају сви, укључујући и личности које су биле политички и на други начин активне у периоду о коме се говори.Када смо већ код документаристичког нивоа, јасан је приступ да „Сабља“ која описује стваран догађај, заправо има приступ и фактографији и улогама који практично од документарности бежи. Свакако су аутори сценарија имали могућност да се служе чињеницама што је могуће више, да томе подреде ток серије, да уз више документаристичког, и мање играног дела, добију потпуно другачији производ, неку врсту документарно-игране серије. Имали су и могућност да особа која је историјска личност, Зоран Ђинђић, буде главна, а не споредна улога у целој серији. Уместо њега су у центар збивања ставили измишљеног полицијског инспектора и новинарку. Направили су избор какав јесу, из разлога које они знају, и то је њихова одговорност. Избори одговорност и подразумевају.Пошто је серија „Сабља“ у јавности, без обзира на своју фиктивност, отворила расправу о историјском догађају који се десио, ономе што се догађало пре и после њега, могуће је да је вредно споменути неке чињенице које су аутори сценарија, из њима знаних разлога, вероватно сматрајући их небитним или превише компликованим за нешто што је играна серија, а не документарни филм или телевизовани уџбеник из историје, изоставили. Нећу ништа интерпретирати, навешћу само једноставне, провериве чињенице.Ово су чињеницеПрва је послератна Влада Србије у којој основу нису чинили Комунистичка партија Србије или њен правни наследник Социјалистичка партија Србије, формирана 25.1.2001. године. Владу је формирало и подржало је осамнаест странака коалиције „Демократска опозиција Србије“. Коалиција је у себе укључивала и Демократску странку Србије.Демократска странка Србије се у Влади задржала непуних седам месеци, из ње је изашла 17.8.2001. године након серије догађаја, укључујући и убиства, која су имали јасан потпис организованог криминала. У саопштењу је, приликом напушања Владе Србије, Демократска странка Србије навела да Влада Србије или сарађује са организованим криминалом или нема снаге да се бори против њега, а ни у једном ни у другом случају ДСС не жели да буде део такве Владе. То је био разлог напуштања Владе.Од тог је тренутка, па до убиства председника Владе Зорана Ђинђића 12.3.2003. године, готово годину и по дана, Демократска странка Србије била ван власти, апсолутну су власт, па и апсолутну одговорност, имале преосталих седамнаест чланица коалиције.Тврдње Демократске странке Србије о недостатку борбе против организованог криминала, па самим тим и о његовом успону, су на најјезивији, по премијера и његову породицу пре свега најтрагичнији начин, потврђене у марту 2003., када је убијен од стране припадника организованог криминала, чланова тзв. „Земунског клана“ и државних чиновника, радника Министарства унутрашњих послова.Претходно је тзв. „Земунски клан“ 1. марта 2002. године бацио две бомбе испред самих врата седишта Демократске странке Србије, у тренутку када су чланови странке били у страначким просторијама. Природа овог напада и починиоци су расветљени тек за време суђења припадницима тзв. „Земунског клана“ након убиства премијера.Невероватни (или намерни) пропусти оних који су у марту 2003. вршили власт (а то није била Демократска странка Србије) су омогућили убицама да обаве свој посао. Не може тадашња опозиција бити крива за то што нису радиле камере у згради Владе, за то што на улазу припадника обезбеђења није било, за то што, ако је заиста масивна акција хапшења криминалаца планирана за дан после атентата, у том дану премијер није био додатно заштићен, зато што макар није користио визуелно недоступно двориште Владе. Невероватне (или намерне) грешке које су касније начињене, попут рушења зграде у Шилеровој улици која је била оперативна команда тзв. „Земунског клана“, без претходног узимања снимака са камера које су тамо постојале и отисака прстију у целом комплексу, свакако нису поступци које спроводе професионални истражитељи. Ни за то рушење и недостатак свох информација које нису због тога набављене, а помогле би утврђивању свих чињеница везаних за овај напад на државу, не може бити одговоран неко ко је био у опозицији. Није опозиција уклонила доказе који би водили до свих оних који су одговорни. То је учинила власт.Учили смо од Витезовића и Кадијевића„Сабља“ не приказује истинито догађања. Аутори на то и не претендују. И они који на то претендују, попут рецимо аутора филма "У земљи крви и меда", то не чине, већ се претварају у пуке пропагандисте. Прошла су нажалост времена серија попут „Вука Караџића“ великих Милована Витезовића и Ђорђа Кадијевића, који су покушали да период о коме су имали неупоредиво мање релевантних историјских докумената, период ослобађања Србије од турског ропства, прикажу што је истинитије могуће. Моја генерација је историју учила из оваквих серија. Жалосно је што ће нека нова деца историју, погрешно и неистинито, учити из “Сабље“. Почетни текст, наведен и у првим редовима овог текста, ретко ће ко узети у обзир. Живимо у временима масивних и масовних лажи, па све ово и не чуди.У уметничке се, као и ма које друге слободе које не прете угрожавањем слобода или наметањем ставова неистомишљеницима, не сме дирати. А свака слобода, па и уметничка, захтева и неки степен одговорности. Ако не према учесницима догађаја, на пример почившем председнику Владе Ђинђићу, а о начину на који је приказан су говорили они који су били његови блиски сарадници у стварности, а не машти, онда макар према сопственим, искреираним ликовима и њиховим професијама.Коалиције ДСС са СПС није билоЈедан од главних актера серије, новинарка Милица, пита, у једној од сцена последње епизоде, Драгана Јочића, министра полиције, због чега је Демократска странка Србије ушла у коалицију са Социјалистичком партијом Србије. Ниједна новинарка ни новинар такво питање никада нису могли да поставе, зато што такве коалиције, коалиције Демократске странке Србије и Социјалистичке партије Србије, није било. Она никада није направљена. Коалицију са Социјалистичком партијом Србије је направила једна друга странка, Демократска странка, 2008. године.По мом мишљењу, а на њега имам право, на неодговорности ма које професије се, без обзира на гледаност, шерове, продукцијске успехе и добијене награде, не гради боље друштво. Сценаристи серије и они који су је финансирали, укључујући и РТС, су без обзира на уводне напомене у свакој епизоди, у заблуду довели много оних који одрастају данас и одрастаће у будућности, а нису живели или имали сазнања и сећања на време које „Сабља“ приказује. Због те штете коју су, крчмећи и државне паре, направили, Србија сигурно неће бити боља. Желим да верујем да у моментима својих чињења тога нису били свесни. Јесу ли то радили са намером или не, показаће време.Погледајте и:
србија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/02/09/1167494558_427:0:3158:2048_1920x0_80_0_0_5ae19cd1ee0b2ad24080cfbacdc22644.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
анализе и мишљења, србија, србија – политика
анализе и мишљења, србија, србија – политика
Александар Поповић, бивши Коштуничин сарадник: Жалосно је што ће деца учити историју из „Сабље“
17:52 04.12.2024 (Освежено: 17:59 04.12.2024) Поводом игране серије „Сабља“ емитоване на РТС која је изазвала јавне полемике, отворила неке старе ране и изазвала нове контраверзе, за Спутњик је ауторски текст написао Александар Поповић, бивши близак сарадник Војислава Коштунице, министар у његовим владама и високи функционер ДСС:
“Ова серија је драмска интерпретација стварних догађаја. Она је плод маште и креативне слободе аутора. Главни ликови су измишљени, а неке сцене су резултат претпоставке, уметничке обраде и не представљају објективну истину.“
Свака је епизода серије „Сабља“ почињала оваквим текстом. Серија је обрадила тежак и тужан сегмент српске историје почетка двадесет првог века. И пре је премијере, и приказивања телевизијском аудиторијуму, добила и награде и негативне критике. Све је ово, од сценарија до глумачких улога и продукције, тема за филмске и тв критичаре, баш као и у случају ма које друге серије или филма. Уосталом, свој је суд изрекао Божидар Зечевић, човек чију конзистентност у ставу и познавање материје о којој пише нико не може да оспори. У поређењу са његовим, мој је суд о продукцијско-уметничкој страни серије небитан, имам га као обичан гледалац. Као такав, дозволићу себи да памтим и даље Љубомира Бандовића као отелотворење Светозара Милетића. Нећу по улози у „Сабљи“.
Серија је, пошто обрађује време и догађаје који су још увек историјски отворени, и као рана, и као питање, довела до великог броја коментара и дебате о томе шта је од онога што је у њој приказано истинито, а шта не.
Не може се бити мало истинито…
У првом су пасусу овог текста наведене реченице којима су епизоде „Сабље“ отпочињале. Њима су аутори нагласили да интерпретирају стварне догађаје, дакле субјективни су, да су серија и главни ликови измаштани, да су неке сцене резултат претпоставке, а претпоставка је управо то што јесте, иначе би се називала чињеницом. Они вичнији математици од аутора овог текста ће лако, имајући у виду чак пет релативизација у уводним напоменама сваке епизоде, лако доћи до тога колика је заправо укупна истинитост целог серијала. Кажу то, уосталом, и аутори. „Не представља објективну истину“. Је ли истине 15, 28, 41 или 60,3%, неважно је. Она, ако није потпуно истинита, на документаристичком нивоу, није истинита уопште. Раздвојимо, дакле, уметничке аспекте серије и истинитост описа које даје. Истинитост негирају сви, укључујући и личности које су биле политички и на други начин активне у периоду о коме се говори.
Када смо већ код документаристичког нивоа, јасан је приступ да „Сабља“ која описује стваран догађај, заправо има приступ и фактографији и улогама који практично од документарности бежи. Свакако су аутори сценарија имали могућност да се служе чињеницама што је могуће више, да томе подреде ток серије, да уз више документаристичког, и мање играног дела, добију потпуно другачији производ, неку врсту документарно-игране серије. Имали су и могућност да особа која је историјска личност, Зоран Ђинђић, буде главна, а не споредна улога у целој серији. Уместо њега су у центар збивања ставили измишљеног полицијског инспектора и новинарку. Направили су избор какав јесу, из разлога које они знају, и то је њихова одговорност. Избори одговорност и подразумевају.
Пошто је серија „Сабља“ у јавности, без обзира на своју фиктивност, отворила расправу о историјском догађају који се десио, ономе што се догађало пре и после њега, могуће је да је вредно споменути неке чињенице које су аутори сценарија, из њима знаних разлога, вероватно сматрајући их небитним или превише компликованим за нешто што је играна серија, а не документарни филм или телевизовани уџбеник из историје, изоставили. Нећу ништа интерпретирати, навешћу само једноставне, провериве чињенице.
Прва је послератна Влада Србије у којој основу нису чинили Комунистичка партија Србије или њен правни наследник Социјалистичка партија Србије, формирана 25.1.2001. године. Владу је формирало и подржало је осамнаест странака коалиције „Демократска опозиција Србије“. Коалиција је у себе укључивала и Демократску странку Србије.
Демократска странка Србије се у Влади задржала непуних седам месеци, из ње је изашла 17.8.2001. године након серије догађаја, укључујући и убиства, која су имали јасан потпис организованог криминала. У саопштењу је, приликом напушања Владе Србије, Демократска странка Србије навела да Влада Србије или сарађује са организованим криминалом или нема снаге да се бори против њега, а ни у једном ни у другом случају ДСС не жели да буде део такве Владе. То је био разлог напуштања Владе.
Од тог је тренутка, па до убиства председника Владе Зорана Ђинђића 12.3.2003. године, готово годину и по дана, Демократска странка Србије била ван власти, апсолутну су власт, па и апсолутну одговорност, имале преосталих седамнаест чланица коалиције.
Тврдње Демократске странке Србије о недостатку борбе против организованог криминала, па самим тим и о његовом успону, су на најјезивији, по премијера и његову породицу пре свега најтрагичнији начин, потврђене у марту 2003., када је убијен од стране припадника организованог криминала, чланова тзв. „Земунског клана“ и државних чиновника, радника Министарства унутрашњих послова.
Претходно је тзв. „Земунски клан“ 1. марта 2002. године бацио две бомбе испред самих врата седишта Демократске странке Србије, у тренутку када су чланови странке били у страначким просторијама. Природа овог напада и починиоци су расветљени тек за време суђења припадницима тзв. „Земунског клана“ након убиства премијера.
Невероватни (или намерни) пропусти оних који су у марту 2003. вршили власт (а то није била Демократска странка Србије) су омогућили убицама да обаве свој посао. Не може тадашња опозиција бити крива за то што нису радиле камере у згради Владе, за то што на улазу припадника обезбеђења није било, за то што, ако је заиста масивна акција хапшења криминалаца планирана за дан после атентата, у том дану премијер није био додатно заштићен, зато што макар није користио визуелно недоступно двориште Владе. Невероватне (или намерне) грешке које су касније начињене, попут рушења зграде у Шилеровој улици која је била оперативна команда тзв. „Земунског клана“, без претходног узимања снимака са камера које су тамо постојале и отисака прстију у целом комплексу, свакако нису поступци које спроводе професионални истражитељи. Ни за то рушење и недостатак свох информација које нису због тога набављене, а помогле би утврђивању свих чињеница везаних за овај напад на државу, не може бити одговоран неко ко је био у опозицији. Није опозиција уклонила доказе који би водили до свих оних који су одговорни. То је учинила власт.
Учили смо од Витезовића и Кадијевића
„Сабља“ не приказује истинито догађања. Аутори на то и не претендују. И они који на то претендују, попут рецимо аутора филма "У земљи крви и меда", то не чине, већ се претварају у пуке пропагандисте. Прошла су нажалост времена серија попут „Вука Караџића“ великих Милована Витезовића и Ђорђа Кадијевића, који су покушали да период о коме су имали неупоредиво мање релевантних историјских докумената, период ослобађања Србије од турског ропства, прикажу што је истинитије могуће. Моја генерација је историју учила из оваквих серија. Жалосно је што ће нека нова деца историју, погрешно и неистинито, учити из “Сабље“. Почетни текст, наведен и у првим редовима овог текста, ретко ће ко узети у обзир. Живимо у временима масивних и масовних лажи, па све ово и не чуди.
У уметничке се, као и ма које друге слободе које не прете угрожавањем слобода или наметањем ставова неистомишљеницима, не сме дирати. А свака слобода, па и уметничка, захтева и неки степен одговорности. Ако не према учесницима догађаја, на пример почившем председнику Владе Ђинђићу, а о начину на који је приказан су говорили они који су били његови блиски сарадници у стварности, а не машти, онда макар према сопственим, искреираним ликовима и њиховим професијама.
Коалиције ДСС са СПС није било
Један од главних актера серије, новинарка Милица, пита, у једној од сцена последње епизоде, Драгана Јочића, министра полиције, због чега је Демократска странка Србије ушла у коалицију са Социјалистичком партијом Србије. Ниједна новинарка ни новинар такво питање никада нису могли да поставе, зато што такве коалиције, коалиције Демократске странке Србије и Социјалистичке партије Србије, није било. Она никада није направљена. Коалицију са Социјалистичком партијом Србије је направила једна друга странка, Демократска странка, 2008. године.
По мом мишљењу, а на њега имам право, на неодговорности ма које професије се, без обзира на гледаност, шерове, продукцијске успехе и добијене награде, не гради боље друштво. Сценаристи серије и они који су је финансирали, укључујући и РТС, су без обзира на уводне напомене у свакој епизоди, у заблуду довели много оних који одрастају данас и одрастаће у будућности, а нису живели или имали сазнања и сећања на време које „Сабља“ приказује. Због те штете коју су, крчмећи и државне паре, направили, Србија сигурно неће бити боља. Желим да верујем да у моментима својих чињења тога нису били свесни. Јесу ли то радили са намером или не, показаће време.