Светиња у којој се дуже од једног века чува срце Руса који је живот дао за одбрану Србије
Светиња у којој се дуже од једног века чува срце Руса који је живот дао за одбрану Србије
Sputnik Србија
У прелепом шумовитом окружењу, на десној обали Јужне Мораве налази се једна од најстаријих српских светиња — манастир посвећен Благовестима Пресвете... 07.12.2024, Sputnik Србија
У прелепом шумовитом окружењу, на десној обали Јужне Мораве налази се једна од најстаријих српских светиња — манастир посвећен Благовестима Пресвете Богородице, у коме се дуже од једног века чува срце руског племића који је живот дао за одбрану Србије.
Манастир Свети Роман је један од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Манастир се у овој Хрисовуљи назива Свентеромон.
Подигнут је на месту где је, по предању, живео и упокојио се монах Роман Синаит који је касније проглашен за светитеља, па је манастир по њему и добио име.
О његовом животу се мало зна. Претпоставља се да је био један од Синајских монаха, који су у време кнеза Лазара дошли у Србију са Синаја и Свете Горе и настанили се широм средњевековне Србије. Његове свете мошти и данас се чувају у манастирској Цркви.
О старини, значају и добром материјалном стању манастира сведочи чињеница, да манастир није обнављан кроз читав немањићки период. Када је у XIV веку Крушевац постао престоница Србије, кнез Лазар Хребељановић обновио је манастир 1377. године.
Након Косовског боја 1389. године, храм је неколико пута спаљиван, пљачкан и рушен, али убрзо и обнављан. Највећа страдања манастир је доживео у XVI веку, а у време Аустријско- турског рата 1716- 1718. године је срушен до темеља.
Након разарања, манастир је обновио 1795. године Ђорђе Пила, из захвалности за чудесно исцељење од тешке болести. Последњом обновом 1795. године манастирска Црква је потпуно завршена и од тада није ни једном страдала.
Током обнове 1796. године у храму је насликан нови живопис, рад непознатих зографа моравске школе. На једном месту сачуван је део фреске поворке архијереја, која представља старији слој живописа.
У одвојеном делу храма, као посебна капелица смештена у уском ходнику дужине неколико метара налази се гробница светог Романа коју је 1938.године осликао академски сликар из Београда Немања Бркић.
У манастирској порти налази се велики звоник, подигнут 1852. године. Звоник је висок ок 12 метара и представља јединствену грађевину у читавом поморављу. Састоји се од три нивоа и сазидан је од камена. На звонику се налазе три звона, од којих је једно поклон кнеза Милоша Обреновића из 1833. године.
У средњем веку, у приземним одајама звоника налазила се болница за лечење душевних болесника, која је радила до краја Другог светског рата. Болесници су у овом лечилишту боравили и до месец дана (обично 15 до 30 дана), уз строги пост и свакодневне свштене молитве
Чувени Етнолог и један од највећих познавалаца југоисточне Европе Феликс Каниц бележи да је манастир 1893. године поседовао 82 хектра ораница и ливада, 3 хектара воћњака и винограда и 115 хектара шуме, а на Морави је поседовао и две воденице
Током ратних година 1914–1918, мантирски конак је постао дом и уточиште за преко стотину деце – ратне сирочади Прве године рата, децу су у манастиру лечили лекари из наших и руских војних мисија.Четрдесетак деце је дочекало ослобођење у манастиру, а потом су враћена у Београд, на школовање и занате
Након Другог светског рата, манастиру је одузета скоро сва имовина. Благословом епископа нишког Јована Илића, 1960. године манастир је преображен у женски. Од 4. августа 2012. године, по благослову епископа нишкогЈована Пурића, манастир је поново преображен у мушки
За време Српско-турског рата 1876–77. године са Ђунишког виса на манастир је испаљена граната, која је погодила олтарску апсиду храма, али није експлодирала, о чему сведочи табла на јужном зиду манастриске цркве.
У борби за ослобођење од турског јарма, српске устанике је подржало око 3.500 руских добровољаца. Најпознатији међу њима је 37-годишњи Николај Рајевски, коњички пуковник и официр штаба главнокомандујућег тимочко-моравске војске генерала Михајла Черњејева. Из Одесе у Србију, на Моравско ратиште пуковник Рајевски стигао је у јеку турске офанзиве. Судбина је хтела да на првој линији фронта, у Горњем Адровцу, херојски страда само две недеље касније 1. септембра 1876. године.
Спомен обележје на месту погибије пуковника Рајевског. По предању, пуковник Рајевски је непосредно пред смрт рекао "Ако умрем, срце ми оставите у Србији", те је његова последња жеља испоштована. Тело погинулог руског племића сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд, и уз највише државне почасти отпремљено за Русију.
Према документацији, тело је након есхумације било балсамовано и послато за Русију( где је сахрањено), а срце је остало у његовој првобитној вечној кући, у порти српске светиње, где и данас почива
На месту погибије пуковника Рајевског (у Горњем Адровцу) подигнута је црква Света Тројица, у народу позната као шарена црква или руска црква. Цркву је подигла грофица Марија, снаха пуковника Рајевског, док је плац за њену градњу откупила краљица Наталија Обреновић. Велику је улогу при градњи цркве имао је владика нишки Никанор Ружичић.
Судбина пуковника Рајевског послужила је руском писцу Лаву Толстоју као прототип за главног јунака, грофа Вронског, у његовом делу „Ана Карењина“. И као што ће гроф Вронски вечно живети у једној од најлепших љубавних прича у светској књижевности, тако ће храброст и жртва пуковника Рајевског заувек остати упамћена у свести српског народа
Приступ ћаскању је блокиран због нарушавања правила.
Поново можете да учествујете за:∞.
Ако се не слажете са блокирањем, користите формулар за повратне информације
Разговор је завршен. У дискусији можете учествовати 24 сата од објављивања чланка.
![Спомен обележје на месту погибије пуковника Рајевског. По предању, пуковник Рајевски је непосредно пред смрт рекао "Ако умрем, срце ми оставите у Србији", те је његова последња жеља испоштована. Тело погинулог руског племића сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд, и уз највише државне почасти отпремљено за Русију. - Sputnik Србија](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0c/03/1180166128_0:0:3072:2048_600x0_80_0_1_f5ee39fc99325b5818a9a14965b643d1.jpg "Спомен обележје на месту погибије пуковника Рајевског. По предању, пуковник Рајевски је непосредно пред смрт рекао "Ако умрем, срце ми оставите у Србији", те је његова последња жеља испоштована. Тело погинулог руског племића сахрањено је у порти манастира Светог Романа у Ђунису, а одатле је после неколико дана пренето у Београд, и уз највише државне почасти отпремљено за Русију.")
