Мање познате „истине“: Како је један руски филм спасао Титу живот /видео/
© скриншот
Пратите нас
Партизански филм у бившој Југославији имао је исту улогу као и вестерн у америчкој кинематографији – да утиче на обликовање јавног мнења и идеолошку контролу маса. Партизански филм био је визуелни споменик чија је сврха била устоличење апсолутне истине каже комуниколог Александар Врањеш, аутор књиге „Умивање превратника – партизански филм“.
До краја друге Југославије, филм, а поготово партизански филм имао је ту политичку улогу, објашњава Врањеш. Тек са отварањем архива почетком деведесетих година, историчари су имали прилику да упореде оно шта се заиста догађало током Другог светског рата са оним „истинама“ које је југословенска комунистичка врхушка објављивала као апсолутне.
Тако ћемо сазнати да су се током битке на Неретви одвијали „мартовски преговори“ између партизана и вермахта, или ћемо чути за „лева скретања“, покушај спровођења револуције и истребљења „класног непријатеља“ током трајања борбе против окупатора.
Како је филм спасио живот другу Титу
Још пре Другог светског рата, у Совјетском савезу успостављени су правци посматрања уметности, а посебно филма, као веома ангажованог средства масовне комуникације за потребе успостављања новог поретка.
Тако ће током грађанског рата у Русији, постојати „агитвозове“ и „агитбродове“, путујуће биоскопске дворане. Сматрало се да је језик немог филма толико универзалан да може да уједини различите народе унутар Совјетског савеза који су говорили различитим језицима, каже Врањеш.
„Ти агитвозови, такозване ’агитке’, служиле су тој сврси. И совјетски естаблишмент дао је филму ту велику ангажованост и пропагандну улогу, тако да ће на тим принципима то бити примењено и у новој Југославији“, истиче он.
Како је филм утицао на партизане, може да послужи једна анегдота из 1944, непосредно пре десанта на Дрвар коју је описао историчар Горан Милорадовић, прича наш саговорник. Партизани су, у оквиру помоћи из Совјетског савеза, добили опрему за приказивање филмова и један филм посвећен првој жени носиоцу ордена хероја СССР-а – филм „Зоја Космодемјанска“ који говори о храбром држању ове девојке када је пала у немачке руке.
„Људи у Дрвару тада се први пут сусрећу са филмом. Не само са овим филмом, него уопште са филмом и гледају херојство Зоје Космодемјанске у предвечерје десанта на Дрвар. И Милорадовић пише како они у томе нису могли да препознају ни уметност, ни масовни медиј. Они су у томе препознали стварност, као некакв прозор у СССР. И када долази до десанта на Дрвар, они ношени том катарзом, крећу да се, као цивили, супротстављају војницима Вермахта који нападају Дрвар. Купили су довољно времена да изненађена партизанска врхушка побегне. Милорадовић пише да је филм тада у Дрвару спасио живот другу Титу“, наводи наш саговорник.
Тито то никада није заборавио и филмови у социјалистичкој Југославији почињу да се снимају већ од 1945. и све до распада бивше државе имају улогу која није само уметничко-естетска. Она је имала и своју политичку улогу.
Од „Славице“ до „Глувог барута“
Први филм снимљен у социјалистичкој Југославији био је партизански и радни назив био му је „Бура над Балканом“, да би на крају био назван „У планинама Југославије“. Иако је редитељ дошао из СССР-а (Абрахам Ром) на његовом снимању калили су се будући југословенски синеасти – Вјекослав Афрић, Жорж Скригин и његова супруга Олга и други, који ће свега неколико година касније почети да формирају нову југословенску кинематографију.
„У планинама Југославије“ је био филм на руском језику и по мишљењу југословенских комуниста, пренагласио је улогу Црвене армије и умањио улогу партизана и Јосипа Броза, тако да убрзо одлази у бункер и за њега се неће знати све до деведесетих година.
Његово место као првог југословенског играног (и партизанског) филма преузима Африћева „Славица“ из 1947. И последњи филм снимљен у СФРЈ такође је партизански: „Глуви барут“ Бате Ченгића из 1990, каже Врањеш.
Од „Славице“ до „Глувог барута“ пређен је дугачак пут од соцреалситичког остварења до филма који по први пут приказује историјски феномен познат као „лева скретања“ и унутрашњу борбу једног краљевског официра у сеоској средини Босанске Крајине, који до краја филма не уме да постави свој идеолошки оквир, што је, како Врањеш каже, било недопустиво за раније филмове.
Плакат за први југословенски филм „Славица“
© Sputnik / Весна Лапчевић
Партизански филм сниман је по устаљеној матрици – постојали су добри и лоши момци. Добри момци, поготово партизански официри, били су под обавезно идеолошки свесни и теоретски потковани („Глуви барут“ ту искаче из матрице), без обзира на порекло и средину из које долазе. Лоши момци, осим Немаца, махом су били четници, док су усташе мање приказиване, чак и у првом партизанском филмском спектаклу, „Козара“.
„У ствари, усташе ћемо озбиљније да видимо на филму тек са Лорданом Зафрановићем и његовом „Окупацијом у 26 слика“ и оним чувеним сценама покоља из аутобуса. У „Неретви“ ће усташе бити аморфна војска, без икаквог идентитета, без дијалога, без главних ликова, док су четници потпуно разрађени кроз југословенску кинематографију као нужно негативни учесници Другог светског рата“, напомиње Врањеш.
