Ово се не пропушта! Драгуљи, бисери, златовези... Ризница уметнина у срцу српске престонице
Ово се не пропушта! Драгуљи, бисери, златовези... Ризница уметнина у срцу српске престонице
Sputnik Србија
Митре опточене драгуљима и бисерима, златовезом украшене одоре, повеље руских царева, раскошне дарохранилице, књиге писане пре више од седам векова и још много... 06.01.2025, Sputnik Србија
Митре опточене драгуљима и бисерима, златовезом украшене одоре, повеље руских царева, раскошне дарохранилице, књиге писане пре више од седам векова и још много тога смештено је у Храму уметности и културе у срцу српске престонице
Музеј Српске Православне Цркве основан је 1926. године. Упркос одлуци о оснивању, тек 1937. године су се стекли услови за формирање Музеја, али је почетак Другог светског рата омео његово отварање. Захваљујући Патријарху српском Викентију, 14. јуна 1954. године у згради Патријаршије у Београду отворен је Музеј Српске православне цркве.
Здање Патријаршијског двора у Београду подигнуто је у периоду између 1933. и 1935. године. Патријарх српски Варнава ангажовао је руског архитекту Виктора Лукомског да изради пројекат по коме ће на месту старог здања Београдске митрополије бити подигнуто ново здање.
Заслугом професора Радослва Грујића, културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из српских цркава и манастира са подручја НДХ, враћено је Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд.
Значајан број предмета прикупили су оснивачи Музеја, проф. др Радослав Грујић и проф. др Лазар Мирковић, као и бројни дародаваци, а одређени број предмета је откупљен. Посебно вредан део фонда Музеја чини Оставина Радослава Грујића, која сама представља мали музеј будући да поседује вредну збирку рукописних и штампаних књига, докумената и архивалија, икона и дела примењене уметности.
У сталној поставци Музеја Српске православне цркве изложени су предмети од непроцењиве верске, културне и уметничке вредности који приказују историјат Српске православне цркве и самог српског народа, од свог оснивања у доба Светог Саве до данас.
Кивот краља Стефана Дечанског (1276-1331) настао око 1343. године у ком је најпре било похрањено владарево тело. Стефан Урош III Немањић познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина и отац Стефана Душана.
Оковани крст цара Душана. Крст цара Душана је најпоштованији крст дечанског манастира. Његов најсветији део је мали, једноставно резбарени крстић са Распећем, вероватно настао у 14. веку, за који се претпоставља да је дар српског краља (1331–1345), потом и цара (1346–1355), Душана – Стефана Уроша Четвртог Немањића
У Музеју се налази и једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа - свечана одора кнеза Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године. У истој просторији, изложена је и "Похвала кнезу Лазару" коју је монахиња Јефимија (око 1350-1405) извезена као покров за кивот, односно ковчег српског владара
Детаљ огртача кнеза Лазара са извезеним лавовима у скоку у којем је сахрањен после погибије на Косову 1389. године. Контуш (широка хаљина која се носила у Моравској Србији) сашивена од шеснаест клинастих комада свиленог броката је првобитно била порфирна (црвена), а на њој су до половине 18. века били пришивени бисери. Одора кнеза Лазара је направљена од луксузне брокатне свиле из италијанског града Лука.
Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године позлаћеном сребрном жицом на црвеној атлас свили у двадесет шест редова. Јефимија је саставила Похвалу кнезу Лазару непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре) 1402. године.
Јавности је мање познато да је овим предметом била покривена одсечена Лазарева глава.
Предмети духовне уметности, непроцењиве културно-историјске вредности, у добро осветљеним витринама, уз јасне музеолошке одреднице доступни су посетиоцима
Иконе из цркве Св. Николе у Ђураковцу на Косову и Метохији. Током погрома Албанаца над српским народом на Косову и Метохији 2004. године црква је потпуно уништена. Иконе које се налазе у Музеју представљају једино сведочанство да је у Ђураковцу постојала црква
У оквиру Збирке црквеног текстила и веза у Музеју се чувају разноврсни богослужбени премети почев од свештеничких одора преко плаштаница, антиминса, покроваца за путире и других текстилних предмета насталих у раздобљу од 13. до 20. века.
Детаљ Епитрахиља из 15. века. Епитрахиљ је део одежде православног свештеника и епископа. Ставља се око врата и пружа до испод колена. Епитрахиљ је најважнији део свештеничке одежде који означава благодат Светога Духа који се спушта на свештеника
Део колекције Музеја чине и црквени и историјски документи, тј збирке архивалија. Посетилац може видети како су изгледале повеље краља Вукашина, Вука Бранковића, цара Душана, повеље руских царева Александра Михајловича и Петра Великог, али и повеље аустријских царева Леополда Првог, Карла шестог и Марије Терезије. Посебно је занимљив турски документ писан арапским словима са златом изведеним потписом султана
Међу најзначајнијим примерцима делова архијерејских одежди у збирци текстила издваја се Митра београдске митрополије која је рад и дар Катарине Кантакузине Бранковић. Митра је израђена од тамноплаве атлас свиле и украшена златним, сребрним и свиленим нитима и бисерчићима.
Митра патријарха Арсенија Чарнојевића из 1697 године коју је добио од града Москве. Цела митра је од злата, и тежи, свакако, више од једног килограма. Украси су разнобојни. На кругу који окружава главу, а који је такође од злата, налази се урезан натпис „Ова митра царскога великог града Москве православном Патријарху Арсенију српском и света Илирика садашњем и после њега који буде дар је богољубивих правоверних руских христијана“.
У оквиру музејске збирке, налази се изузетно вредна колекција рукописних и штампаних црквених књига попут Вараждинског апостола из 1454..Апостол је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Настао је по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића.
Збирка металних црквених предмета садржи многобројне и разноврсне предмете за богослужбену употребу изузетне занатско -уметничке обраде израђене од скупоцених метала различитим техникама попут ове ручне кадионице из 1736. године
Родопово звоно. Властелин Родоп је 1432. години даривао два звона Цркви Светог Николе у Бањи крај Србице и та два звона су друга по старини сачувана српска звона. Оба звона су била закопана у земљи и тако су успела да преживе векове турске власти на овим просторима. Занимљиво је да су током њихових откопавања у њима пронађена и два антиминса (платна за литургију)
Антиминс (платно за литургију) које је пронађено у закопаном Родопоом звону. Антиминс је литургијско платно(на којем су представљена страдања Христово и полагање у гроб) које се полаже на часну трапезу и на којем се служи Света литургија
Митре опточене драгуљима и бисерима, златовезом украшене одоре, руских царева повеље, раскошне дарохранилице, књиге писане пре више од седам векова , најбоља су позивница да посетите овај храм уметности и културе у срцу српске престонице
Приступ ћаскању је блокиран због нарушавања правила.
Поново можете да учествујете за:∞.
Ако се не слажете са блокирањем, користите формулар за повратне информације
Разговор је завршен. У дискусији можете учествовати 24 сата од објављивања чланка.
![У Музеју се налази и једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа - свечана одора кнеза Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године. У истој просторији, изложена је и "Похвала кнезу Лазару" коју је монахиња Јефимија (око 1350-1405) извезена као покров за кивот, односно ковчег српског владара - Sputnik Србија](https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0c/1f/1181174250_65:361:2956:1975_600x0_80_0_1_6e93f62293e793cc7c97fcb2d05faf79.jpg "У Музеју се налази и једна од најзначајнијих средњовековних реликвија српског народа - свечана одора кнеза Лазара Хребељановића који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године. У истој просторији, изложена је и "Похвала кнезу Лазару" коју је монахиња Јефимија (око 1350-1405) извезена као покров за кивот, односно ковчег српског владара")
