Да ли је разрешена мистерија моћног царства које је обликовало Европу на размеђу две ере
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Продор Хуна кроз Врата народа покренуо је Велику сеобу, а овај номадски народ драматично је утицао на историју Римског царства и обликовање Европе крајем античког доба. Међутим, порекло Хуна и даље је мистерија.
Због тога је покренут мултидисциплинарни међународни истраживачки пројекат који је донео нови поглед на порекло и разноликост становништва Хунског царства у централној Европи.
Шта је показала анализа ДНК
Комбиновањем најмодернијих археогеномских анализа са археолошким и историографским истраживањима, ова студија повезала је неке Хуне из Европе директно са неким представницима елите Сјонгну империје, номадског царства из монголске степе које је цветало вековима пре појаве Хуна око Црног мора, саопштио је Институт Макс Планк.
Студија објављена у ПНАС је такође показала да је само неколико Хуна имало источноазијско, а да је већина њих имала мешовито порекло. То баца потпуно ново светло на динамику популације која је обликовала евроазијску историју у касној антици.
„Хуни су се изненада појавили у Европи око 370. године, успостављајући једно од најутицајнијих царстава у Европи. Научници су дуго расправљали о томе да ли су Хуни потомци Сјонгнуа. Чињеница је да је Сјонгну империја нестала око 100. године, што је јаз од скоро три века до појаве Хуна у Европи. Да ли је могуће пронаћи ДНК лозе које би премостиле ових 300 година?“, наводи се у саопштењу.
Да би то испитали, истраживачи су анализирали ДНК 370 особа које су живеле током периода дугог 800 година, од 2. века пре нове ере до 6. века нове ере, и то у монголској степи, централној Азији и Панонској низији. Посебно су испитали 35 секвенцираних генома са налазишта у Казахстану из 3. и 4. века и у Панонској низији из 5. и 6. века, укључујући ту хунске гробнице са израженим „степским карактеристикама“.
Резултати су показали да није постојала велика заједница људи са азијским или степским пореклом у Панонској низији након доласка Хуна. Међутим, јесу идентификовали малу групу појединаца, углавном повезану са источњачким гробовима, који су носили значајан источноазијски генетски потпис у свом ДНК. Напредна компарација генеалошких веза (анализа заједничких ДНК сегмената познатих као „идентични по пореклу“ или ИБД) довела је научнике до изванредног открића.
„Било је велико изненађење када смо открили да су неки од ових појединаца из хунског периода у Европи имали ИБД везе са појединцима из царске елите касног Сјонгну царства“, рекао је Гвидо Алберто Гнечи-Русконе са Института еволуционе антропологије Макс Планк.
Повезано порекло
Ове везе укључују и појединце са највеће терасасте гробнице која је откривена на просторима некадашњег Сјонгну царства.
Ова веза показује да су неки Хуни у Европи водили порекло од важних појединаца Сјонгну царства. Ипак, археогеномска слика већине Хуна и појединаца из постхунског периода у Панонској низији много је разноврснија.
„ДНК и археолошки докази откривају повезано порекло, што више указује на комплексне процесе мобилности и интеракција него на масовне миграције“, рекла је Зофија Рац са Универзитета Лоранд Етвош у Будимпешти.
Иако ове везе потврђују присуство неких директних потомака Сјонгну елита, студија је показала и да је становништво Хунског царства у Европи, чији је најславнији владар и војсковођа био Атила Хунски или Атина Бич Божји, било генетски изузетно хетерогено. Открића утврђују и разлику између хунског доласка у Европу и аварског продора два века касније.
„Авари су дошли у Европу директно након што је су Турци уништили њихово источноазијско царство и већина њихових потомака имала је значајан део источноазијског порекла крајем њихове владавине у 9. веку. Преци Атиле Хунског генерацијама су путовали на запад и мешали су се са становницима широм Евроазије“, рекао је Валтер Похл са Аустријске академије наука.
Ко су били Хуни
Истраживање показује како су се некадашња друштва у Панонској низији адаптирала и мењала у односу на нове доласке.
„Иако су Хуни драматично преобликовали политички пејзаж, њихов генетски отисак, ван одређених елита, остао је ограничен“, рекла је Зузана Хофманова са Института Макс Планк.
Хуни су као целина имали доминантно европско порекло, додаје се, и наставили су локалне традиције са нешто утицаја из степе.
„Из шире перспективе, ова студија показује колико најмодернија генетска истраживања у комбинацији са пажљиво проученим археолошким и историјским контекстом могу да реше вековне расправе о саставу и пореклу некадашњих друштава“, рекао је Јоханес Краус, директор Одељења за археогенетику на Институту Макс Планк.
Иако остаје много питања, ово пружа довољно доказа о директним везама неких Хуна са степом и Сјонгну царством, чиме се продубљује наше схватање динамике веза источне и западне Евроазије.
„Хуни, како је Амијан Марцелин записао, живели су источно од Азовског мора, близу залеђеног океана, и били су необично дивљи. Њихова лица била су дубоко избраздана ожиљцима усеченим још од детињства. Услед тога били су безбради, попут евнуха. Сви су били „здепасти, јаких удова и дебелих вратова, ужасно ружни и накривљени, да помислиш двоножне звери, или као грубо ишарани коци, отесани да служе као ограда моста“. Живели су дословно на коњским леђима и лутали планинама и шумама. Били су неосетљиви на тешкоће и никада се нису скрасили да обрађују земљу. (…) Овај чувени опис ипак не треба схватити у буквалном смислу. Амијан Марцелин је Хуне представио у складу с познатим етнографским обрасцем којим је истицана разлика између сирових, неукротивих номадских народа без познавања закона и њихових цивилизованих седелачких суседа. Он се, такође, ослањао и на Херодотов чувени опис Скита који је свим потоњим античким ауторима дао узорну представу коњаничких ратника из степа. Ипак је јасно да су се Хуни разликовали од германских народа“, написао је Стивен Мичел у књизи „Историја позног Римског царства“.
Погледајте и:
