Најопаснији албански поход: После „чистке“ институција преносе преко Ибра оружје које напада душе
© Sputnik / Бранкица Ристић
Пратите нас
Национални идентитет заснива се на митовима који представљају општеприхваћена схватања о смислу историјског постојања једне нације, а косовски Албанци одабрали су да свој граде на измишљеној причи о терористи ОВК Адему Јашарију. Градити себе и свој народ на причи о уништењу другог дугорочно не води никуда, каже за Спутњик историчар Милош Ковић.
Конститутивне митове имају практично сви народи и нације света, од заједница из џунгли Амазоније, преко грађана Сједињених Америчких Држава, до Срба или Грка, каже он, али разлике у карактеру тих митова су велике.
Када је реч о косовским Албанцима и ономе шта они славе као државотворне догађаје и личности, то је такозвана Ослободилачка војска Косова, односно њихова терористичка организација. У свим основним школама на Косову и Метохији које раде у тзв. косовском систему у среду 5. марта први час је почео лекцијом „Еп о ОВК“. Ради се о „тродневној епопеји“ посвећеној Адему Јашарију. Док је за Албанце он „отац нације“ и „легендарни командант“, за Србе и Србију је осведочени терориста који је страдао после тродневног сукоба са српским безбедносним снагама марта 1998. године.
Оно што је у овом тренутку очигледно јесте да је основни конститутивни мит косовских Албанаца или њихових политичких елита које тамо држе власт нешто што доста подсећа на романтичарски деветнаести век. У њему су се славили устаници, побуњеници, људи наоружани пушкама, са раденицима на грудима, пиштољима и ножевима око паса. Срби су кроз ту фазу романтичарског национализма прошли у 19. и раном 20. веку, а код Албанаца је то тек данас на делу, рекао је Ковић за Спутњик.
Важна разлика између српских и албанских митова, додаје он, је у томе што хајдуци и устаници које су Срби славили нису вршили масовна етничка чишћења или уништавања целих људских заједница, истиче Ковић. И када је ослобађана Стара Србија 1912. или када је ослобађања Македонија, никад није било идеје о уништењу целих несрпских заједница.
Слављење убица и терориста није новост за Албанце којима су озлоглашени крволоци актуелни или донедавни политичари и лидери измишљене земље.
© Sputnik / Радоје Пантовић
Управо је то оно што се данас догађа на Косову и Метохији и то се може назвати само геноцидом почињеним над тамошњим Србима. Иначе, тај геноцид је започео много, много раније, неки историчари сматрају још 1690. године у времену Велике сеобе Срба и насељавањем Албанаца на њихове територије на Косову и Метохији. Славити тако нешто, дакле заснивати конститутивни мит на уништењу целе једне заједнице није особито добро за будућност те нације. Управо је то сада на делу са овом тродневном прославом политичког учинка такозване Ослободилачке војске Косова.
Могу ли албански митови опстати?
Код Албанаца је овај а и слични конститутивни митови већ заживео, а да ли ће заживети код других балканских заједница и у међународној науци зависиће од тога колико ову парадигму буду прихватили велики универзитетски центри широм света. Они намећу свој поглед на свет мањим универзитетским и политичким центрима, објашњава Ковић, а већ сведочимо томе да је ова врста наратива поприлично прихваћена на политичком Западу.
То није задатак само српске историографије, већ и светске науке. Треба трагати за чињеницама и истином о ономе шта се догађало на Косову и Метохији, и то не само о ономе шта се догађало од 1998. до 2004. године, већ у току целе историје српско-албанских односа. Не заснивати поглед на прошлост, па ни на будућност, на митовима иза којих стоје идеологије уништења целих људских заједница. Управо је то оно што се сада догађа код Албанаца на Косову и Метохији.
Срби и Албанци осуђени су на заједнички живот, а током наше историје, уколико није било етничког спајања и национално мешовитих бракова, онда се живело у некој врсти паралелних светова. Те паралелне реалности, тврди Ковић, показале су се бољим него бескрајно ратовање за циљеве великих сила.
Суживот у паралелним световима, једним одвојеним од других, боља је алтернатива од суживота где Срби свакодневно страхују за своје животе и безбедност.
© Sputnik / Милица Тркља / Монахиња у припрати манастира Грачаница
Албанска академска заједница и албанске политичке елите требало би да разумеју да ће наша деца овде живети заједно. Неће овде живети америчка деца или деца неких других империја. Зато треба тражити начине рационалног, трезвеног заједничког живота, или паралелних реалности. То је задатак који је пред нама. Ова њихова идеологија заснива се на непрекидној конфронтацији и вођењу рачуна искључиво и само о себи.
Како се разбијају митови?
Српска наука и српски јавни дискурс, истиче Ковић, имају задатак да Косову и Метохији приступе на један трезвен и разуман начин. Српски циљ је реинтеграција Косова и Метохије у уставно-правни поредак Републике Србије, што се заснива на Резолуцији 1244 и на Уставу Републике Србије. Упућени смо на суживот и гледајући у будућност, тврди Ковић, Албанци ће живети у српској држави као равноправни грађани Републике Србије.
Зато не би требало попустити пред тим сиренским зовом и сагледавати сопствену прошлост, садашњост и будућност на митовима. Видимо да се у делу наше јавности усталио тај мит о Србима као народу најстаријем који заправо прати тај албански дискурс о Албанцима као Илирима. Нама то не треба и наука није надметање у патриотизму. Наука је заснивање дискурса на утврђеним или најверодостојнијим могућим чињеницама.
Професор Ковић каже да треба тражити начине рационалног, трезвеног заједничког живота, или паралелних реалности између Срба и Албанаца на Косову и Метохији и да је то је задатак који је пред нама.
© Sputnik / Бранкица Ристић
Не би требало да дође у питање у којој држави један народ живи и на чијем идентитету се заснива постојање дате државе, у овом случају српске државе, сматра професор историје на београдском универзитету. Србе у будућности чека решавање питања заједничког живота са Албанцима на Косову и Метохији, који ће бити интегрисани у састав наше земље. Зато не би требало подлегати позивима да своју будућност заснивамо на уништењу ове или оне заједнице, као што то раде косовски Албанци, закључује Ковић.
Погледајте и:
