Људи су у прадавна времена знали за нарочити дар деце, зато су их водили у најдубље делове пећина
CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Праисторијски људи водили су своју децу дубоко под земљу - кроз мрачне, кривудаве и опасне пећинске пролазе, све до места на којима је настајала најранија уметност. Зашто? Шта је разлог за ово ризично понашање?
На ова питања покушали су да одговоре научници са Универзитета у Тел Авиву специјализовани за праисторијску археологију.
"Крај многих пећинских слика постоје јасни докази присуства деце, од којих су нека имала и само две године. До сада, већина хипотеза била је образовна – сматрали су да је то био део процеса учења обичаја и традиција заједнице. Међутим, верујемо да су деца имала јединствену културну улогу у овим пећинама. За малишане се веровало да имају посебне квалитете за духовни свет, што им је омогућавало да комуницирају са ентитетима издалека, а за које се веровало да су доступни тек у највећим дубинама пећине", објаснили су истраживачи, преноси Phys.org.
Ко су били пећински уметници
Студију која указује на мистичну улогу деце у настанку најраније уметности водили су др Ела Асаф, др Јафит Кедар и проф. Ран Баркај са Одељења за археологију и Стари исток на Универзитету у Тел Авиву.
"Пећинска уметност коју су стварали рани људи је фасцинантан феномен који интригира многе истраживаче. До данас је пронађено више од 400 пећина са украшеним зидовима, углавном у Француској и Шпанији, са уметничким делима насталим пре између 40.000 и 12.000 година. Постоји јак доказ да су деца учествовала у настанку тих дела – постоје трагови шака и прстију деце која су имала од две до 12 година. Осим тога, ту је било и отисака стопала на подовима, крај стопала одраслих", рекао је др Асаф.
Он каже да је природно поставити питање зашто су деца била ту, зашто су малишани вођени на исцрпљујуће и опасно путовање дубоко у мрачне пећине са мањком кисеоника, где су морали да пузе по уским и ниским пролазима и да се пењу уз стене и спуштају низ пролазе.
Староседелачке културе широм света, кроз историју и праисторију, виделе су децу као „активне агенте“, медијаторе између овог света и ентитета који насељавају природни свет, подземље и космос
CC0 / rawpixel.com /
"Упркос детаљном испитивању пећинске уметности, мало студија је фокусирано на присуство деце. Главна хипотеза је да је то било образовно искуство – преносило се знање, традиција и обичаји следећој генерацији. У нашој студији ми дајемо аргументе да је учешће деце имало додатно значење: да су, у ствари, деца имала важну, јединствену улогу – директну комуникацију са ентитетима који обитавају у највећим дубинама и другим световима", рекао је др Кедар.
Деца као веза између материјалног и духовног света
Он је додао да студија прати њихов претходни рад, у коме су представили „пећинску уметност као експресију космолошког приступа, са нагласком на однос људи и других ентитета“.
"Засновано на широком проучавању деце у староседелачким друштвима, са новим погледима на ритуале у пећинама и уз пећинску уметност, на нови начун схватамо улогу деце у настанак пећинске уметности. Интегрисањем података успели смо, први пут, да представимо ново и оригинално објашњење а укључивање деце у стварању пећинске уметности: свет деце разликује се од света одраслих и деца имају различите јединствене менталне и когнитивне карактеристике", рекао је Аснаф.
Због тога су староседелачке културе широм света, кроз историју и праисторију, виделе децу као „активне агенте“, медијаторе између овог света и ентитета који насељавају природни свет, подземље и космос. Аснаф појашњава да на тај начин деца доприносе својим заједницама – ловци-скупљачи живели су у природи и желели су сталну, непрекинуту везу са различитим ентитетима, животињама и биљкама као извором хране, каменом коришћеним за прављење алата, духовима предака.
Проф. Баркај додаје да су многа друштва видела пећине као пролазе ка подземном свету где су, помоћу шаманских ритуала, могли да комуницирају са космичким ентитетима и становницима подземног света како би решили егзистенцијалне проблеме.
"У овом контексту, деца су виђена као прелазна бића, која припадају свету који су напустили рођењем и оном у коме тренутно живе. Мала деца су зато сматрана посебно важном за превазилажење јаза између светова. У овој студији ми повезујемо оно што знамо и претпоостављамо да су се деца прикључивала одраслима на путу до најдубљих пећина и у сликању по зидовима због своје улоге медијатора",објаснио је он.
Погледајте и:
