https://sputnikportal.rs/20250417/cudo-sa-jelove-gore-1184816721.html
Чудо са Јелове горе
Чудо са Јелове горе
Sputnik Србија
Када оде један од најзнаменитијих заљубљеника у Дунав, вероватно велика река умири свој ток. Промени се и давно освојени видик на две воде, а свет се, већ... 17.04.2025, Sputnik Србија
2025-04-17T18:25+0200
2025-04-17T18:25+0200
2025-04-17T18:25+0200
друштво
србија – друштво
култура
култура
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110868/13/1108681354_13:0:1115:620_1920x0_80_0_0_b6addc09427ece90dfd816427e96363a.jpg
Баш то се догоди када српску књижевност и културу напусти један из плејаде њене истинске господе, власник најскупљих песничких речи – Љубомир Симовић.Још од када се давне 1958. године појавио са „Словенским елегијама“, „Веселим гробовима“, „Источницама“… никада Симовићева реч није прећутана нити је дочекана равнодушно. Од одобравања и наклона вансеријском таленту до полемика и „ујдурми“ које су их пратиле, те су речи увек садржале јасан ауторски став – да, ма колико то коштало, садрже сушту истину.Отуда је и Симовићев живот, баш као и његово капитално прозно дело „Ужице са вранама“ био „хроника која је повремено постајала роман и роман који је повремено постајао хроника.Љуба нам је даровао Шопаловиће, и „Чудо у Шаргану“, прочитао (за нас) слике оних који су на платнима остављали своје истине, указивао на дупло дно, писао „Сневник“… Опомињао да смо у галопу на пужевима, описао титаник потопљен у акваријуму, говорио о гускама у магли и жабама у реду пред поткивачницом… Оставио нам је и стихове који стоје раме уз раме са Костићевом „Санта Марија дела салуте“ – песму „Десет обраћања Бoгoродици Тројеручици Хиландарској“.Мало ко је као Симовић у српску поезију и књижевност тако несебично уградио таленат и ум, оштрину и праведност, сан о истини и правди. И када се чинило да су свуда около шлемови, и када су у његовом „Боју на Косову“ јунаци певали „одлазимо да се не вратимо“, Љубомир Симовић веровао је у васкрс истине, праве, и људског достојанства. Чак и онда када су белосветски филозофи покушавали да са репертоара скину његове драме, чак и онда када је са зебњом у песми молио бога да му да пут ко свилени кончић и брда ко макова зрна јер „ваља мени кроз иглене уши“ – и тада је она усправност давно стечена на Јеловој гори била јача од свега.У дану одласка Љубе Симовића више неко икад постаје јасно да су се давно између овог јединственог књижевног дела и песниковог живота границе избрисале: да су и дело и живот проистекли из исте неретко оштре али увек истините мисли у коју су читаоци давно поверовали. И кад је описивао обиље и раскош пијаца, и када је урањао у бол Хасанагинице, увек је то било из дубоке потребе да се разуме, заштити, оснажи и велича људско биће. А такви су ствараоци светоници који растерују мрак и изван књижевности.Зато за дело Љубимора Симовића не важе закони времена, као што не важе ни за једног светског великана: њихова је судбина да опомињу и оплемењују генерације које долазе.Зато у часу његовог одласка остаје уверење да је свиме што је радио овај српски горостас заслужио да негде тамо горе и он, једанаести пут, буде помилован оном трећом руком….
https://sputnikportal.rs/20250417/dusko-kovacevic-o-ljubi-simovicu-cesto-sam-mu-govorio-da-je-on-srpski-cehov-1184815604.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Дејана Вуковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
друштво, србија – друштво, култура
друштво, србија – друштво, култура
Чудо са Јелове горе
Када оде један од најзнаменитијих заљубљеника у Дунав, вероватно велика река умири свој ток. Промени се и давно освојени видик на две воде, а свет се, већ смањен на љуску од јајета претвори – у тачку.
Баш то се догоди када српску књижевност и културу напусти један из плејаде њене истинске господе, власник најскупљих песничких речи – Љубомир Симовић.
Још од када се давне 1958. године појавио са „Словенским елегијама“, „Веселим гробовима“, „Источницама“… никада Симовићева реч није прећутана нити је дочекана равнодушно. Од одобравања и наклона вансеријском таленту до полемика и „ујдурми“ које су их пратиле, те су речи увек садржале јасан ауторски став – да, ма колико то коштало, садрже сушту истину.
Отуда је и Симовићев живот, баш као и његово капитално прозно дело „Ужице са вранама“ био „хроника која је повремено постајала роман и роман који је повремено постајао хроника.
Љуба нам је даровао Шопаловиће, и „Чудо у Шаргану“, прочитао (за нас) слике оних који су на платнима остављали своје истине, указивао на дупло дно, писао „Сневник“… Опомињао да смо у галопу на пужевима, описао титаник потопљен у акваријуму, говорио о гускама у магли и жабама у реду пред поткивачницом… Оставио нам је и стихове који стоје раме уз раме са Костићевом „Санта Марија дела салуте“ – песму „Десет обраћања Бoгoродици Тројеручици Хиландарској“.
Мало ко је као Симовић у српску поезију и књижевност тако несебично уградио таленат и ум, оштрину и праведност, сан о истини и правди. И када се чинило да су свуда около шлемови, и када су у његовом „Боју на Косову“ јунаци певали „одлазимо да се не вратимо“, Љубомир Симовић веровао је у васкрс истине, праве, и људског достојанства. Чак и онда када су белосветски филозофи покушавали да са репертоара скину његове драме, чак и онда када је са зебњом у песми молио бога да му да пут ко свилени кончић и брда ко макова зрна јер „ваља мени кроз иглене уши“ – и тада је она усправност давно стечена на Јеловој гори била јача од свега.
У дану одласка Љубе Симовића више неко икад постаје јасно да су се давно између овог јединственог књижевног дела и песниковог живота границе избрисале: да су и дело и живот проистекли из исте неретко оштре али увек истините мисли у коју су читаоци давно поверовали. И кад је описивао обиље и раскош пијаца, и када је урањао у бол Хасанагинице, увек је то било из дубоке потребе да се разуме, заштити, оснажи и велича људско биће. А такви су ствараоци светоници који растерују мрак и изван књижевности.
Зато за дело Љубимора Симовића не важе закони времена, као што не важе ни за једног светског великана: њихова је судбина да опомињу и оплемењују генерације које долазе.
Зато у часу његовог одласка остаје уверење да је свиме што је радио овај српски горостас заслужио да негде тамо горе и он, једанаести пут, буде помилован оном трећом руком….
