Кад завичај васкрсне из згаришта: Чудесна животна прича о епској победи породице Наранчић из Лике
© Фото : Спутњику уступио Немања Наранчић
Пратите нас
Међу најбољим тркачима овогодишњег Београдског маратона била су петорица браће Наранчић. Ови брзи, жилави момци, дошли су са села, из Лике. Рођени су у Србији, после Олује. Вратили су се на згариште на коме сада буја живот. Два најмлађа брата, Драган и Ђорђе, трче за репрезентацију Хрватске. Сви имају велику жељу, да трче и за клуб из Србије.
„У неком тренутку сам се окренуо, а иза мене преко четири хиљаде људи. То је као неки град у Хрватској! Браћа су трчала 21 километар, било је преко седам хиљада људи. То је нешто, вау! Кад смо послали видео нашем тренеру, био је одушевљен“.
Ово нам прича Немања Наранчић, петнаести у трци на 10 километара. Сјајан пласман имала су и његова браћа, они су трчали полумаратон.
Александар, Немања, Арсеније, Радмила, Стеван, Зоран, Горан, Драган и Ђорђе, мама Мира и тата Душан. То је породица Наранчић из Дољана код Оточца.
Само је најстарији брат Александар рођен у Хрватској, а остали у Србији у коју су родитељи дошли гоњени ратом. Живели су по колективним центрима за избеглице. Како су затварани, селили се, из Врбаса у Србобран, па у Црну Траву, а последње место је Коларе, село поред Јагодине.
„Таман се навикнемо на друштво, школу, мораш да се селиш. Нон стоп је било прилагођавање, а онда смо се 2008. године вратили у Лику. Имали смо понуду да нам обнове кућу. Тату је вукла носталгија. Морали смо одмах да се навикнемо на тешке послове, пољопривреда је била једини приход. Село спаљено, нема инфраструктуре. Било је море обећања од политичара да ће нам помоћи, али није се ни десет одсто испунило“, каже Немања.
Породица Наранчић по повратку у Лику 2008. године
© Фото : Спутњику уступио Немања Наранчић
Имање никло на згаришту
Полумаратонац додаје да су почели да обрађују земљу, направили штале, купили стоку.
Вредни Наранчићи данас имају три породична „господарства“ на једном имању, регистровали су их Немања, брат Арсеније и отац. Обрађују земљу и баве се производњом меса, имају овце, краве, свиње и магарце.
Поред тога, сва деца раде и у фирмама, близанци се баве складиштењем робе у једној компанији, Арсеније столаријом, двојица браће раде у грађевинској фирми, сестра у продавници, а Немања је стручан за послове са водом. Сви раде од јутра до мрака, а петорица браће и тренирају.
Три стотине медаља за две године
Наранчићи трче за Спортски клуб Оточац, с њим су наступили и на Београдском маратону. Трче и за Атлетски клуб Гробник из Ријеке. Само су две године у овом спорту, имају одличне резултате.
Одмах после Беогадског маратона трчали су у Бихаћу на 5 километара, Драган је узео прво, Горан друго место, Ђорђе треће, Немања је био шести, а Зоран Наранчић кроз циљ је прошао седми.
„У средњој школи ишли смо на такмичења, видео нас је професор Мандарић и рекао да се пријавимо за трку у Оточцу 2022. Постигли смо одличан резултат, и следеће године, а одскочна даска је била трка у Госпићу, Драган је победио хрватског репрезентативца Анта Живковића који је у тој победи видео таленат и све нас позвао у свој клуб“.
Драган Наранчић, члан Атлетске репрезентације Хрватске
© Фото : Спутњику уступио Немања Наранчић
Од тада су Наранчићи у своје село донели преко три стотине медаља и пехара. Готово сваке недеље се такмиче.
„Имамо добре гене од тетке Мире и маме Радмиле, девојачко Радаковић, биле су јако добре у трчању“.
Кад би могли само да трче...
У последњих годину дана, сваки дан два и по, понекад и три сата, тренира их Андреј Марас, приметно је огромно побољшање. Најмлађи близанци Драган и Горан су од прошле године у Атлетској репрезентацији Хрватске.
„Горан је добио стипендију која је 150 евра месечно, годину дана, а Драган који је од њега пуно бољи, не добија ништа, само је у репрезентацији. Били су у Румунији на балканској трци, показали су се јако добро. Надамо се да ћемо прикупити још спонзора, да нећемо морати толико да радимо, да ћемо моћи више да се посветимо трчању, тренер каже да смо одличан материјал за маратон и друге трке“, каже Немања.
Он додаје да у Хрватској трчање није заступљено као у Србији или Босни, није толико популарно, а није ни плаћено, зато морају да раде. За сада имају само једног спонзора, шпедиторску фирму свог стрица.
Увек међу првима пролазе кроз циљ
© Фото : Спутњику уступио Немања Наранчић
Сан о клубу из Србије
Захвални су српском маратонцу, њиховом земљаку из Лике, Жељку Граовцу, што им је омогућио да трче Београдски маратон.
„Волео бих за српски клуб да трчим једног дана. Често сам у Србији, ту сам рођен, мене ту вуче, ту ми је прелепо. Долазим на по неколико недеља, имам пуно родбине. Размишљао сам да се преселим за стално, купио сам и стан, волео бих да нађем атлетски клуб, да видим како би ишло. Да пронађем неке спонзоре у Србији, да нам помогну да трчимо и ту“.
Сви Наранчићи раде у Ријеци, где током радне недеље и живе заједно, али сваког викенда су код куће у Дољанима и опет раде, помажу родитељима:
„Једно је борба за живот, а друго посао. Материјално, не значи нам више од породице. Породица је код нас на првом месту“, истиче Немања.
Циљ браће Наранчић за ову годину су још три маратона у Србији, два у БиХ, да још један брат упадне у репрезентацију Хрватске, да нађу спонзоре у Србији и да трче и за неки српски клуб.
„Циљ нам је да уживамо, спорт је уживање и здравље. Позивам све да пробају. За трчање године и искуство нису важни. Трчање је пре свега дружење са добрим људима. Зато планирамо да већ 21. јуна дођемо поново у Србију, на трку у Кули“.
Наранчићи се такмиче скоро сваког викенда, имају преко 300 медаља
© Фото : Спутњику уступио Немања Наранчић
Погледајте и:
