https://sputnikportal.rs/20250419/neplaniran-susret-sa-magijom-sudana-putovanje-kroz-zemlju-dobrih-dusa-foto-1184781848.html
Непланиран сусрет са магијом Судана: Путовање кроз земљу добрих душа /фото/
Непланиран сусрет са магијом Судана: Путовање кроз земљу добрих душа /фото/
Sputnik Србија
Када бих морао да изаберем најбоље људе на свету, без дилеме бих рекао да су то Суданци. Њихова доброта, поштовање и гостопримство не постоје ни на једном... 19.04.2025, Sputnik Србија
2025-04-19T16:00+0200
2025-04-19T16:00+0200
2025-04-19T16:00+0200
култура
судан
лагуна
виктор лазић
књиге
путопис
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/04/10/1184779713_0:257:2731:1793_1920x0_80_0_0_ee9681eb6bfa67a4bd0af99b261e58e0.jpg
У издању „Лагуне“ недавно је објављена путописна књига Виктора Лазића „Добре душе Судана“, која врло живописно, на моменте поетично, а на моменте и веома духовито, приказује једну од најсиромашнијих, али у културном и историјском смислу најимпресивнијих земаља света, у којој је аутор боравио 2016. године, пре грађанског рата који је запалио ову афричку државу.Лазићев сусрет са Суданом био је непланиран. Током боравка у Египту наш саговорник је, како прича, захваљујући добром пријатељу у Каиру, искористио могућност да добије визу за улазак у Судан, што је иначе веома компликовано. Напречац је одлучио да промени своју руту и да се упути у истраживање земље чија историја непрекидно траје већ више од 4.000 година.Судан, са свим својим изазовима и тешким условима живота, крије људе чија племенитост, храброст и безусловна љубазност остају, како каже Виктор Лазић, неизбрисиви у срцима оних који га посете.Добродошлица као начин живота„Мој први додир са Суданом био је у аутобусу, у тренутку кад ме је неки дилер преварио при размени новца. Пре него што сам стигао да реагујем, један потпуно непознат човек је скочио, узео новац из моје руке, појурио за њим, вратио се с још новца и рекао: ’Сад је поштено.’ Нисам могао да верујем да је непознатом човеку толико стало до тога да не будем преварен. Током мог даљег боравка у Судану из дана у дан се само потврђивао тај мој почетни утисак о доброти ових људи и потреби да се странци у њиховој земљи осећају добродошло“, прича Виктор Лазић.Овај народ, који живи у једној од најсиромашнијих земаља света, стално показује спремност да помогне и подели све што има са својим гостима, истиче Виктор Лазић и додаје да чак и у непрегледној пустињи ниједном није осетио да је сам, јер су локални житељи увек били спремни да му понуде преноћиште и све што имају како би га добро угостили.Лазић описује бројне ситуације у којима су му људи нудили помоћ, да би га учинили да се осећа добродошло - од сиромашних путника који су, вођени само срдачношћу, не питајући га, плаћали његове карте у аутобусу, до старице која се на једној суданској пијаци прогурала испред њега до тезге, не да би купила нешто преко реда, него да би, како је неколико минута касније са запрепашћењем схватио, платила воће и поврће које је он наручио.Људскост и добра воља су у Судану много више од обичаја, то је за Суданце начин живота, наглашава наш саговорник.Народ НилаНајмоћнија сила у Судану је величанствени Нил, без којег, како каже Лазић, за ове добре људе нема живота: „Све у овој земљи дише уз ту реку.“Нил је не само река која тече кроз срце Судана, већ и суштинска компонента културе и идентитета овог народа. Суданци су народ Нила и сваки њихов дан је нераскидиво повезан с овом реком. Прелази чамцима између обала, мирис воде који се носи кроз пустињски ваздух и готово ритуално купање у њој, све су то моменти који Судан чине земљом која живи у савршеној хармонији са снагом природе.Путујући кроз Судан, Лазић је открио да је купање у Нилу много више од једне од уобичајених животних активности.„Када сам први пут хтео да уђем у реку, зауставио ме је човек и питао: ’Где ти је кокошка?’", уз смех се присећа путописац и додаје да му је, на његово зачуђено питање шта ће му кокошка да би се купао у реци, човек објасниио да она служи да би се проверило да ли у води има крокодила. „Ако кокошка преживи, то значи да је безбедно“, објаснио је Суданац нашем саговорнику.Традиција и историјаСудан није само земља доброте, већ и земља која чува остатке неких од најстаријих цивилизација на свету. Мало ко зна да је Судан некада имао више пирамида од Египта, чак 240, те да су Суданци једно време владали Старим Египтом, оставивши му чак осам фараона. Њихова историја, као и веза с Египтом, дубоко је утиснута у идентитет ове земље.Лазић подсећа и на средњовековно православно царство у Судану, које је било највеће на свету после Византије.Колико су Суданци заправо блиски Србима, открива и један, наизглед невероватана податак, а то је да је Лазић сусрео многе Суданце који говоре српски, и то течно, без акцента, користећи чак и поштапалице попут „бре“.„Један Суданац је једном позвао пријатељицу у Србији, и кад га је питала које језике говори, он је, сасвим озбиљно, одговорио: енглески, арапски, неке афричке и – српски. Као да је то најнормалнија ствар на свету. А научио га је само зато што његов српски пријатељ никако није могао да савлада арапски“, каже Лазић који је српским Суданцима, или суданским Србима, посветио цело једно поглавље у књизи.Чудеса модерног временаСудан није земља сафарија и туристичких тура, њиме се путује без гламура, али уз много спонтаних сусрета, смеха и дирљивих прича.Једна од необичних ситуација с којом се Лазић суочио у овој земљи, одмах по доласку, било је и сазнање да је странцима забрањено да фотографишу, чак и да праве селфије. Да би могао да забележи визуелна сведочанства и импресије о свом путовању, наш саговорник је морао да путује 12 сати од египатско-суданске границе до престонице Картума, како би добио званичну дозволу за фотографисање.Након 12 сати врло напорног пута, у препуном аутобусу, по врућини, у престоничкој администрацији су га дочекали веома љубазно, уз сугестију да састави списак свега што жели да фотографише. Дуго је, како се присећа, размишљао шта неизоставно мора да унесе у свој списак, како случајно не би нешто изоставио. Док се возио назад ка првобитном одредишту сликао је све што је успут видео, а дозволу је фотокопирао у стотинак примерака.„Кад год би ме неко гледао сумњичаво, вадио сам дозволу као карту из рукава. На једној пијаци су, када су видели да слободно фотографишем, прво били врло сумњичави, мислећи да сам неки страни агент, чак је било и оних који су намеравали да позову полицију. Када сам им поносно показао да имам дозволу за фотографисање, расположење се потпуно променило и многи су почели да се чешљају, дотерују и да слажу најбоље воће и поврће по својим тезгама, како бих направио што лепше фотографије“, прича нам Виктор Лазић.Иако ова афричка земља данас пролази кроз велику политичку и економску кризу, као и кроз ужасе рата, Лазић истиче да је кроз свој путопис желео да створи својеврсни „споменик једном срећнијем Судану“.
судан
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
судан, лагуна, виктор лазић, књиге, путопис
судан, лагуна, виктор лазић, књиге, путопис
Непланиран сусрет са магијом Судана: Путовање кроз земљу добрих душа /фото/
Када бих морао да изаберем најбоље људе на свету, без дилеме бих рекао да су то Суданци. Њихова доброта, поштовање и гостопримство не постоје ни на једном другом месту у свету. Судан ми је променио и живот, и поглед на свет, каже у разговору за Спутњик светски путник Виктор Лазић.
У издању „Лагуне“ недавно је објављена путописна књига
Виктора Лазића „Добре душе Судана“, која врло живописно, на моменте поетично, а на моменте и веома духовито, приказује једну од најсиромашнијих, али у културном и историјском смислу најимпресивнијих земаља света, у којој је аутор боравио 2016. године, пре грађанског рата који је запалио ову афричку државу.
Лазићев сусрет са Суданом био је непланиран. Током боравка у Египту наш саговорник је, како прича, захваљујући добром пријатељу у Каиру, искористио могућност да добије визу за улазак у Судан, што је иначе веома компликовано. Напречац је одлучио да промени своју руту и да се упути у истраживање земље чија историја непрекидно траје већ више од 4.000 година.
Судан, са свим својим изазовима и тешким условима живота, крије људе чија племенитост, храброст и безусловна љубазност остају, како каже Виктор Лазић, неизбрисиви у срцима оних који га посете.
Добродошлица као начин живота
„Мој први додир са Суданом био је у аутобусу, у тренутку кад ме је неки дилер преварио при размени новца. Пре него што сам стигао да реагујем, један потпуно непознат човек је скочио, узео новац из моје руке, појурио за њим, вратио се с још новца и рекао: ’Сад је поштено.’ Нисам могао да верујем да је непознатом човеку толико стало до тога да не будем преварен. Током мог даљег боравка у Судану из дана у дан се само потврђивао тај мој почетни утисак о доброти ових људи и потреби да се странци у њиховој земљи осећају добродошло“, прича Виктор Лазић.
Овај народ, који живи у једној од најсиромашнијих земаља света, стално показује спремност да помогне и подели све што има са својим гостима, истиче Виктор Лазић и додаје да чак и у непрегледној пустињи ниједном није осетио да је сам, јер су локални житељи увек били спремни да му понуде преноћиште и све што имају како би га добро угостили.
Лазић описује бројне ситуације у којима су му људи нудили помоћ, да би га учинили да се осећа добродошло - од сиромашних путника који су, вођени само срдачношћу, не питајући га, плаћали његове карте у аутобусу, до старице која се на једној суданској пијаци прогурала испред њега до тезге, не да би купила нешто преко реда, него да би, како је неколико минута касније са запрепашћењем схватио, платила воће и поврће које је он наручио.
Људскост и добра воља су у Судану много више од обичаја, то је за Суданце начин живота, наглашава наш саговорник.
Најмоћнија сила у Судану је величанствени Нил, без којег, како каже Лазић, за ове добре људе нема живота: „Све у овој земљи дише уз ту реку.“
Нил је не само река која тече кроз срце Судана, већ и суштинска компонента културе и идентитета овог народа. Суданци су народ Нила и сваки њихов дан је нераскидиво повезан с овом реком. Прелази чамцима између обала, мирис воде који се носи кроз пустињски ваздух и готово ритуално купање у њој, све су то моменти који Судан чине земљом која живи у савршеној хармонији са снагом природе.
Путујући кроз Судан, Лазић је открио да је купање у Нилу много више од једне од уобичајених животних активности.
„Када сам први пут хтео да уђем у реку, зауставио ме је човек и питао: ’Где ти је кокошка?’", уз смех се присећа путописац и додаје да му је, на његово зачуђено питање шта ће му кокошка да би се купао у реци, човек објасниио да она служи да би се проверило да ли у води има крокодила. „Ако кокошка преживи, то значи да је безбедно“, објаснио је Суданац нашем саговорнику.
Судан није само земља доброте, већ и земља која чува остатке неких од најстаријих цивилизација на свету. Мало ко зна да је Судан некада имао више пирамида од Египта, чак 240, те да су Суданци једно време владали Старим Египтом, оставивши му чак осам фараона. Њихова историја, као и веза с Египтом, дубоко је утиснута у идентитет ове земље.
Лазић подсећа и на средњовековно православно царство у Судану, које је било највеће на свету после Византије.
„Да је неко из Србије отишао у Судан у 14. веку, нашао би људе који се моле истим боговима, облаче се слично и сликају исте фреске у својим црквама“, каже Лазић, додајући да је ова повезаност два народа у прошлости била много дубља него што многи замишљају.
Колико су Суданци заправо блиски Србима, открива и један, наизглед невероватана податак, а то је да је Лазић сусрео многе Суданце који говоре српски, и то течно, без акцента, користећи чак и поштапалице попут „бре“.
„Један Суданац је једном позвао пријатељицу у Србији, и кад га је питала које језике говори, он је, сасвим озбиљно, одговорио: енглески, арапски, неке афричке и – српски. Као да је то најнормалнија ствар на свету. А научио га је само зато што његов српски пријатељ никако није могао да савлада арапски“, каже Лазић који је српским Суданцима, или суданским Србима, посветио цело једно поглавље у књизи.
Судан није земља сафарија и туристичких тура, њиме се путује без гламура, али уз много спонтаних сусрета, смеха и дирљивих прича.
Једна од необичних ситуација с којом се Лазић суочио у овој земљи, одмах по доласку, било је и сазнање да је странцима забрањено да фотографишу, чак и да праве селфије. Да би могао да забележи визуелна сведочанства и импресије о свом путовању, наш саговорник је морао да путује 12 сати од египатско-суданске границе до престонице Картума, како би добио званичну дозволу за фотографисање.
Након 12 сати врло напорног пута, у препуном аутобусу, по врућини, у престоничкој администрацији су га дочекали веома љубазно, уз сугестију да састави списак свега што жели да фотографише. Дуго је, како се присећа, размишљао шта неизоставно мора да унесе у свој списак, како случајно не би нешто изоставио. Док се возио назад ка првобитном одредишту сликао је све што је успут видео, а дозволу је фотокопирао у стотинак примерака.
„Кад год би ме неко гледао сумњичаво, вадио сам дозволу као карту из рукава. На једној пијаци су, када су видели да слободно фотографишем, прво били врло сумњичави, мислећи да сам неки страни агент, чак је било и оних који су намеравали да позову полицију. Када сам им поносно показао да имам дозволу за фотографисање, расположење се потпуно променило и многи су почели да се чешљају, дотерују и да слажу најбоље воће и поврће по својим тезгама, како бих направио што лепше фотографије“, прича нам Виктор Лазић.
Иако ова афричка земља данас пролази кроз велику политичку и економску кризу, као и кроз ужасе рата, Лазић истиче да је кроз свој путопис желео да створи својеврсни „споменик једном срећнијем Судану“.
„Судан је земља историјских чудеса, природних и културних. Људи често мисле да је у Африци све једно те исто, али сваки део овог континента је по нечему специфичан. А Судан је посебан по историји, Нилу и пустињи. И, наравно, по најбољим људима на планети“, закључује Виктор Лазић.
