https://sputnikportal.rs/20250605/tri-crne-rupe-uhvacene-kako-jedu-masivne-zvezde--1186501831.html
Три црне рупе ухваћене како једу масивне звезде
Три црне рупе ухваћене како једу масивне звезде
Sputnik Србија
Црне рупе су нам невидљиве осим ако немају интеракцију са нечим другим. Неке константно ждеру гас и прашину, а чини се да благо светле док материја упада у... 05.06.2025, Sputnik Србија
2025-06-05T23:00+0200
2025-06-05T23:00+0200
2025-06-05T23:00+0200
наука и технологија
наука и технологија
свемир
црне рупе
звезде
наса
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/04/12/1171251302_0:161:3071:1888_1920x0_80_0_0_2226d79011f04fd676a8d26b94e8e879.jpg
Нова студија америчке агенције НАСА, Европске свемирске агенције (ЕСА) и других научних институција описује три екстремна примера супермасивних црних рупа које се хране масивним звездама. Ови догађаји ослободили су више енергије него 100 супернова и представљају најјаче експлозије од Великог праска које су до сада откривене, саопштила је НАСА.Свака од ових супермасивних црних рупа налази се у центру удаљене галаксије и изненада је засијала када је уништила звезду од 3 до 10 пута масивнију од нашег Сунца. Сјај је затим трајао неколико месеци, навела је НАСА.Научници описују ове ретке појаве као нову категорију космичких догађаја названих „екстремни нуклеарни транзијенти“. Потрага за више оваквих екстремних нуклеарних транзијената могла би помоћи у откривању неких од најмасивнијих супермасивних црних рупа у универзуму, које су обично тихе.„То има утицаја на окружење у којима се ови догађаји дешавају. Ако галаксије имају ове догађаје, они су важни за саме галаксије“, рекао је Џејсон Хинкл, постдипломац на Универзитету Хаваја и главни аутор нове студије у часопису Science Advances која описује овај феномен.Уништење звезда производи високоенергетску светлост којој је потребно преко 100 дана да достигне врхунац сјаја, а затим више од 150 дана да ослаби на половину свог врхунца. Начин на који високоенергетско зрачење утиче на околину резултира емисијама ниже енергије које телескопи такође могу детектовати.Један од ових догађаја уништавања звезда назван је „Барбика“ због свог каталошког идентификатора ЗТФ20абрбеие. Откривен је 2020. године у Опсерваторији Паломар Калифорнијског технолошког института и документован у две студије из 2023. године. Друге две црне рупе детектовала је мисија Гаја Европске свемирске агенције 2016. и 2018. године и детаљно су проучене у новом раду.Опсерваторија Нил Герелс Свифт била је кључна у потврђивању да су ови догађаји морали бити повезани са црним рупама, а не са звезданим експлозијама или другим феноменима. Начин на који је рендгенска, ултраљубичаста и оптичка светлост јачала и слабила током времена био је попут отиска прста који се подударао са црном рупом која кида звезду.„Оно што мислим да је толико узбудљиво у вези са овим радом јесте да померамо горње границе онога што разумемо као најенергетскија окружења у универзуму“, рекла је Ана Пејн, научница у Научном институту за свемирски телескоп и коауторка студије.Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
наука и технологија, свемир, црне рупе, звезде, наса
наука и технологија, свемир, црне рупе, звезде, наса
Три црне рупе ухваћене како једу масивне звезде
Црне рупе су нам невидљиве осим ако немају интеракцију са нечим другим. Неке константно ждеру гас и прашину, а чини се да благо светле док материја упада у њих. Друге црне рупе потајно вребају у мраку годинама док им се нека звезда не приближи толико да могу да је прогутају.
Нова студија америчке агенције НАСА, Европске свемирске агенције (ЕСА) и других научних институција описује три екстремна примера супермасивних црних рупа које се хране масивним звездама. Ови догађаји ослободили су више енергије него 100 супернова и представљају најјаче експлозије од Великог праска које су до сада откривене,
саопштила је НАСА.
Свака од ових супермасивних црних рупа налази се у центру удаљене галаксије и изненада је засијала када је уништила звезду од 3 до 10 пута масивнију од нашег Сунца. Сјај је затим трајао неколико месеци, навела је НАСА.
Научници описују ове ретке појаве као нову категорију космичких догађаја названих „екстремни нуклеарни транзијенти“. Потрага за више оваквих екстремних нуклеарних транзијената могла би помоћи у откривању неких од најмасивнијих супермасивних црних рупа у универзуму, које су обично тихе.
„То има утицаја на окружење у којима се ови догађаји дешавају. Ако галаксије имају ове догађаје, они су важни за саме галаксије“, рекао је Џејсон Хинкл, постдипломац на Универзитету Хаваја и главни аутор нове
студије у часопису Science Advances која описује овај феномен.
Уништење звезда производи високоенергетску светлост којој је потребно преко 100 дана да достигне врхунац сјаја, а затим више од 150 дана да ослаби на половину свог врхунца. Начин на који високоенергетско зрачење утиче на околину резултира емисијама ниже енергије које телескопи такође могу детектовати.
Један од ових догађаја уништавања звезда назван је „Барбика“ због свог каталошког идентификатора ЗТФ20абрбеие. Откривен је 2020. године у Опсерваторији Паломар Калифорнијског технолошког института и документован у две студије из 2023. године. Друге две црне рупе детектовала је мисија Гаја Европске свемирске агенције 2016. и 2018. године и детаљно су проучене у новом раду.
Опсерваторија Нил Герелс Свифт била је кључна у потврђивању да су ови догађаји морали бити повезани са црним рупама, а не са звезданим експлозијама или другим феноменима. Начин на који је рендгенска, ултраљубичаста и оптичка светлост јачала и слабила током времена био је попут отиска прста који се подударао са црном рупом која кида звезду.
„Оно што мислим да је толико узбудљиво у вези са овим радом јесте да померамо горње границе онога што разумемо као најенергетскија окружења у универзуму“, рекла је Ана Пејн, научница у Научном институту за свемирски телескоп и коауторка студије.
