https://sputnikportal.rs/20250616/da-li-se-na-zemlji-trenutno-radja-novi-oblik-zivota-1186871771.html
Да ли се на Земљи тренутно рађа нови облик живота?
Да ли се на Земљи тренутно рађа нови облик живота?
Sputnik Србија
Новооткривени микроб, привремено назван Sukunaarchaeum, није вирус. Али, попут вируса, изгледа да има само једну сврху – да ствара још својих копија. 16.06.2025, Sputnik Србија
2025-06-16T21:25+0200
2025-06-16T21:25+0200
2025-06-16T21:25+0200
наука и технологија
живи свет и генетика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/0a/1e/1163080895_0:256:2731:1792_1920x0_80_0_0_9ca8c2ad81609453e530dd97801fcc38.jpg
Колико научници могу да закључе из његовог генома – јединог доказа о његовом постојању до сада – реч је о паразиту који не пружа ништа организму у којем борави. Већина од свега 189 гена који кодирају протеине у Sukunaarchaeum посвећена је репликацији сопственог генома; све остало што му је потребно мора да украде од свог домаћина Citharistes regius, динофлагелата који живи у океанским водама широм света.Још већу мистерију изазива то што неки његови генетски секвенциони указују да припада архејама – групи једноставних ћелијских организама који су ближи сложеним организмима попут људи, него бактеријама попут ешерихије коли.Случајно открићеОткриће чудног, вирусима сличног начина живота, објављено прошлог месеца на биоРxив-у, „доводи у питање границе између ћелијског живота и вируса“, каже Кејт Адамала, синтетски биолог на Универзитету Минесота, која није учествовала у истраживању. „Овај организам би могао бити фасцинантан живи фосил – еволутивна прекретница која је успела да опстане.“Sukunaarchaeum је откривен случајно. Истраживачи са Универзитета у Цукуби покушавали су да секвенцирају сав ДНК унутар ћелија Citharistes regius, јер је већ било познато да овај динофлагелат удомљава симбиотске цијанобактерије. Међутим, поред очекиваних ДНК секвенци динофлагелата и цијанобактерија, као и генома могућих бактеријских паразита, приметили су необичну кружну ДНК дугу само 238.000 база – свега пет одсто дужине генома ешерихије коли.Али када су Накајама и његови сарадници користили више различитих метода за секвенцирање и састављање генома, ова ДНК петља се стално појављивала. Тим је на крају морао да закључи да нека друга јединка, вероватно археја, живи унутар Citharistes regius.Са очигледном неспособношћу да живи ван домаћина, и геномом који је мање од половине величине досад најмањег познатог архејског генома, Sukunaarchaeum – још увек незванично име инспирисано Sukuna-biko-nom, божанством ниског раста из јапанске митологије – јединствен је међу архејама. Не поседује најмањи микробни геном – та част припада бактерији која живи у инсектима који се хране соковима биљака и има само 160.000 база. Ипак, та бактерија садржи гене који производе молекуле корисне за њеног домаћина.Насупрот томе, Накајама каже да Sukunaarchaeum нема „готово ни један препознатљив метаболички пут“. То значи да вероватно не може сам да производи основне молекуле – попут аминокиселина које чине протеине или нуклеотида који чине ДНК – што сугерише да има „паразитски или једнострано експлоататорски однос“ са домаћином. Додаје да, као и вируси, Sukunaarchaeum готово у потпуности зависи од ћелијског механизма Citharistes regius.Ипак, Sukunaarchaeum се у једној битној ствари разликује од вируса: може да реплицира свој сопствени генетски материјал. Вируси обично морају да „отму“ ћелије домаћина да би правили своје копије. Али готово сви идентификовани гени Sukunaarchaeum повезани су са репликацијом ДНК, транскрипцијом и транслацијом. Ипак, Накајама каже да микробова „интензивна фокусираност на сопствено размножавање, чак и науштрб готово свих метаболичких функција, подсећа на вирусне стратегије.“Како су вируси уопште настали'?Елизабет Вотерс, биолог са Државног универзитета у Сан Дијегу, која је 2003. била део тима који је објавио први геном архејског паразита који паразитира на другим архејама, није сасвим уверена да је Sukunaarchaeum у процесу постајања вирусом.„То је помало преурањен закључак“, каже она, али додаје: „Ако је тачно, невероватно је.“Без обзира на то, она сматра да је микроб фасцинантан и верује да ће Sukunaarchaeum омогућити основна, узбудљива истраживања о томе како се развијају геноми.Адамала додаје да, ако Sukunaarchaeum заиста представља микроб који је на путу да постане вирус, то би могло да научницима пружи увид у то како су вируси уопште настали.Већ сада је јасно: Sukunaarchaeum није усамљен. Када су Накајама и његови сарадници анализирали јавно доступне ДНК секвенце из морске воде широм света, пронашли су многе секвенце сличне онима Sukunaarchaeum.„Тада смо схватили да нисмо открили само једно чудно биће, већ смо идентификовали први потпуни геном велике, досад непознате линије археја,“ каже Накајама.Тим сада покушава да направи фотографију Sukunaarchaeum – што није лако, с обзиром на то да је вероватно мањи од једног микрона. Архејски паразит који је проучавала Вотерс, а који има више него двоструко већи геном од Sukunaarchaeum, има само 400 нанометара у пречнику. Истраживачи такође покушавају да утврде како се ова група односи према другим архејама – да ли има блиских слободноживећих рођака, на пример – и да открију шта тачно раде протеини овог микроба, укључујући неколико великих, мембранских протеина који могу бити кључни за интеракцију са домаћином.За Адамалу, ово откриће је подсетник на то колико још тога остаје да се открије. „Ово истраживање показује колико је биологија још увек луда, прелепа и недовољно схваћена,“ каже она, пренео је "Сајенс".Погледајте и:
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
живи свет и генетика
Да ли се на Земљи тренутно рађа нови облик живота?
Новооткривени микроб, привремено назван Sukunaarchaeum, није вирус. Али, попут вируса, изгледа да има само једну сврху – да ствара још својих копија.
Колико научници могу да закључе из његовог генома – јединог доказа о његовом постојању до сада – реч је о паразиту који не пружа ништа организму у којем борави. Већина од свега 189 гена који кодирају протеине у Sukunaarchaeum посвећена је репликацији сопственог генома; све остало што му је потребно мора да украде од свог домаћина Citharistes regius, динофлагелата који живи у океанским водама широм света.
Још већу мистерију изазива то што неки његови генетски секвенциони указују да припада архејама – групи једноставних ћелијских организама који су ближи сложеним организмима попут људи, него бактеријама попут ешерихије коли.
Откриће чудног, вирусима сличног начина живота, објављено прошлог месеца на биоРxив-у, „доводи у питање границе између ћелијског живота и вируса“, каже Кејт Адамала, синтетски биолог на Универзитету Минесота, која није учествовала у истраживању. „Овај организам би могао бити фасцинантан живи фосил – еволутивна прекретница која је успела да опстане.“
Sukunaarchaeum је откривен случајно. Истраживачи са Универзитета у Цукуби покушавали су да секвенцирају сав ДНК унутар ћелија Citharistes regius, јер је већ било познато да овај динофлагелат удомљава симбиотске цијанобактерије. Међутим, поред очекиваних ДНК секвенци динофлагелата и цијанобактерија, као и генома могућих бактеријских паразита, приметили су необичну кружну ДНК дугу само 238.000 база – свега пет одсто дужине генома ешерихије коли.
„У почетку смо мислили да је овај мали кружни геном нека врста артефакта“, каже Такуро Накајама, еволуциони микробиолог са Цукубе.
Али када су Накајама и његови сарадници користили више различитих метода за секвенцирање и састављање генома, ова ДНК петља се стално појављивала. Тим је на крају морао да закључи да нека друга јединка, вероватно археја, живи унутар Citharistes regius.
Са очигледном неспособношћу да живи ван домаћина, и геномом који је мање од половине величине досад најмањег познатог архејског генома, Sukunaarchaeum – још увек незванично име инспирисано Sukuna-biko-nom, божанством ниског раста из јапанске митологије – јединствен је међу архејама. Не поседује најмањи микробни геном – та част припада бактерији која живи у инсектима који се хране соковима биљака и има само 160.000 база. Ипак, та бактерија садржи гене који производе молекуле корисне за њеног домаћина.
Насупрот томе, Накајама каже да Sukunaarchaeum нема „готово ни један препознатљив метаболички пут“. То значи да вероватно не може сам да производи основне молекуле – попут аминокиселина које чине протеине или нуклеотида који чине ДНК – што сугерише да има „паразитски или једнострано експлоататорски однос“ са домаћином. Додаје да, као и вируси, Sukunaarchaeum готово у потпуности зависи од ћелијског механизма Citharistes regius.
Ипак, Sukunaarchaeum се у једној битној ствари разликује од вируса: може да реплицира свој сопствени генетски материјал. Вируси обично морају да „отму“ ћелије домаћина да би правили своје копије. Али готово сви идентификовани гени Sukunaarchaeum повезани су са репликацијом ДНК, транскрипцијом и транслацијом. Ипак, Накајама каже да микробова „интензивна фокусираност на сопствено размножавање, чак и науштрб готово свих метаболичких функција, подсећа на вирусне стратегије.“
Како су вируси уопште настали'?
Елизабет Вотерс, биолог са Државног универзитета у Сан Дијегу, која је 2003. била део тима који је објавио први геном архејског паразита који паразитира на другим архејама, није сасвим уверена да је Sukunaarchaeum у процесу постајања вирусом.
„То је помало преурањен закључак“, каже она, али додаје: „Ако је тачно, невероватно је.“
Без обзира на то, она сматра да је микроб фасцинантан и верује да ће Sukunaarchaeum омогућити основна, узбудљива истраживања о томе како се развијају геноми.
Адамала додаје да, ако Sukunaarchaeum заиста представља микроб који је на путу да постане вирус, то би могло да научницима пружи увид у то како су вируси уопште настали.
„Већина највећих еволутивних прелаза није оставила фосилне трагове, што отежава разумевање тачних корака,“ каже она. „Можемо да манипулишемо постојећом биохемијом како бисмо покушали да реконструишемо древне облике – или нам природа понекад да поклон, у виду преживелог еволутивног прелаза.“
Већ сада је јасно: Sukunaarchaeum није усамљен. Када су Накајама и његови сарадници анализирали јавно доступне ДНК секвенце из морске воде широм света, пронашли су многе секвенце сличне онима Sukunaarchaeum.
„Тада смо схватили да нисмо открили само једно чудно биће, већ смо идентификовали први потпуни геном велике, досад непознате линије археја,“ каже Накајама.
Тим сада покушава да направи фотографију Sukunaarchaeum – што није лако, с обзиром на то да је вероватно мањи од једног микрона. Архејски паразит који је проучавала Вотерс, а који има више него двоструко већи геном од Sukunaarchaeum, има само 400 нанометара у пречнику. Истраживачи такође покушавају да утврде како се ова група односи према другим архејама – да ли има блиских слободноживећих рођака, на пример – и да открију шта тачно раде протеини овог микроба, укључујући неколико великих, мембранских протеина који могу бити кључни за интеракцију са домаћином.
За Адамалу, ово откриће је подсетник на то колико још тога остаје да се открије. „Ово истраживање показује колико је биологија још увек луда, прелепа и недовољно схваћена,“ каже она,
пренео је "Сајенс".
