А онда се изменило све! Рускиња почела да копа усред Србије и осетила везу са вечном истином
13:29 12.07.2025 (Освежено: 15:49 12.07.2025)
© Sputnik / Сенка Милош
Пратите нас
Много волим Србију, волим њену историју. Истраживала сам у Немачкој, копали смо локалитет из старијег доба, једноставно, нисам осећала да је то нешто моје. У Србији је веза са православним хришћанством, за мене заиста важна. Упоређујем средњовековне манастире у Србији и Русији. У овом времену глобализације важно је да успоримо, да сазнамо ко смо.
Ово за Спутњик каже Олесија Калашњикова. Управо је завршила мастер студије археологије на тему „Српски средњовековни манастири као археолошки споменици“, на Московском државном универзитету Ломоносов. И одмах дошла у Србију, поново:
„О српским светињама доста знамо на основу архитектуре и зидног сликарства, али археологија нам открива тајне о томе како су се та места развијала. Информације о археологији српских манастира Средњег века у Русији готово да не постоје. Циљ ми је да их приближим свима“.
Млада научница у Србију је овог лета стигла по конкурсу Руског географског друштва, на Десети еколошко – географски фестивал. Користи сваку прилику да дође, јер жели да што боље упозна нашу земљу. Са географима је била на југу, упознала део заједничке историја Руса и Срба.
Излет који је учврстио љубав према Србији
Олесија је први пут била у Србији, на студентској размени, пре четири године. Присуствовала је и Конференцији о Славенима и њиховм комшијама у првом миленијуму нове ере, дошло је, каже, пуно археолога из Русије и других европских земља.
„Онда се десило нешто што је све променило, прикључила сам се и екскурзији за научнике. Тада сам први пут видела ваше најважније манастире, Студеницу, Жичу, Нову Павлицу, Градац. Била сам одушевљена! У том тренутку нисам знала да ћу се бавити археологијом баш тих манастира, а сада желим даље у том смеру“, каже Олесија.
Са српским археолозима на једном од локалитета у околини Аранђеловца, истражује живот у нашим средњовековним манастирима
© Фото : Спутњику уступила Олесија Калашњиков
Она додаје да је први пут у Београд стигла на размену са Филолошким факултетом, али је ишла и на наставу на Филозофски. Ту је упознала чувеног српског археолога Дејана Радичевића, широј научној јавности познатог по истраживању средњовековних налазишта. Када је уписала мастер студије у Русији, јавила му се, питала да ли може да се придружи српским колегама на терену. Тек тад се заиста заљубила у српски Средњи век:
„Професор је био веома љубазан, придружила сам се његовим ископавањима на планини Венчац, на Руднику, у околини Аранђеловца. Радила сам на три објекта, на Руднику, прво смо мислили да је то палата неког богатог човека из 14. века, пошто је то било велико трговачко средиште. На крају смо сазнали да су ти зидићи, заправо апсида, највероватније је то црква, али архитектура је врло необична за православну светињу“.
Радост истраживања са српским колегама
Одушевљена Олесија даље прича како је радила и на манастиру с почетка 15. века на чувеном локалитету „Ђурине ћелије“. Ту су археолози у сред шуме у клисури открили манастир, цркву са очуваним фрескама.
„И ту сам радила са професором Радичевићем и археологом Музеја у Аранђеловцу Владаном Миливојевићем. Прошле године смо копали испред цркве, ту су биле вероватно келије у којима су боравили монаси. Није било фасцинантних налаза, али и то је било врло занимљиво, за мене јако важно искуство. Волела бих да наставимо тамо да радимо“.
Завршила је мастер студије археологије на тему „Владарске задужбине Србије у 12. и 13. веку“, на Московском државном универзитету Ломоносов
© Фото : Спутњику уступила Олесија Калашњиков
Српски монаси другачији од руских
Олесија се бавила и руским Средњим веком, неколико година истраживала је у Великом Новгороду, једном од најстаријих градова у Русији, огромном археолошком центру. Каже да су манастири из 12. и 13. века, велике српске владарске задужбине, Студеница, Милешева, Жича, Свети Никола у Куршумлији, Топлица, истражени већом површином , него истовремени манастири у Русији. Свакако, има довољно материјала за поређење:
„Јако су ми занимљиве секуларне зграде у оквиру тих манастира, келије. А код нас трпезарије највероватније нису ни постојале у том добу. То ми је јако занимљиво, мој ментор Владимир Валентинович Седов ми је објаснио да су у том периоду монаси били претежно властела која се замонашила пред крај живота. Они су били навикли на начин живота који није баш општежитељни, па су се хранили по својим келијама. Оним што су добили од своје имовине“.
Важно је да знамо ко смо
Трећи локалитет у Србији на коме је радила су моћне „Дворине“. Верује се да је пронађена црква из времена цара Душана. Олесија објашњава да су фреске сачуване, али на веома ниским зидовима, јер је храм срушен недуго након што је изграђен.
„Понекад кад седим по киши у неком блату, гладна и смрзнута, не знам зашто сам изабрала археологију. Шалим се, наравно. Јак је осећај кад знаш да имаш историју буквално под рукама, када можеш да је осетиш. То је нешто што заиста вреди. Да истражујеш своју историју, у овом случају не баш моју, али хришћанску, српску. У ово доба прогреса, глобализације, када је све убрзано и губи вредност, да успоримо, да се сетимо одакле смо, ко смо. То је свакако важно за самоосећање, разумете“.
Олесију разумемо добро, јер говори српски скоро једнако добро као руски, каже да га је научила у Црној Гори где је годинама летовала. Морала је некако да се споразуме са другом децом, били су мали, нису још знали енглески. Касније га је само усавршила.
Олесија је са српским и руским географима ових дана одала почаст совјетским војницима страдалим од савезничких авиона у Нишком инциденту
© Фото : Сптуњику уступио Центар руског географског друштва у Србији
Сопоћани највећа тајна
Ова девојка у Србији је поново, јер се припрема за докторске студије. И у њима жели да се бави једном српском владарском задужбином. Важно је, каже, јер у Русији не постоји литература на тему археологије српских средњовковних манастира.
„Уопште има врло мало публикација о археологији српског Средњег века. Наши научници доста су се бавили манастирима, али историчари уметности, дакле фрескама и архитектуром. Археологија Сопоћана није публикована ни у Србији, иако су археолошки истражени и постоји документација која није у добром стању за рад. Постоји свега неколико чланака о архитектури манастира. Публикован је и чланак о крстовима из Сопоћана, и то је све што се тиче археолошких налаза са једног локалитета од такве важности“.
Олесија се нада да ће даљим теренским и научним радом археологију манастира који је део светске културне баштине под заштитом Унеска, приближити и српској научној јавности.
Погледајте и:
