Изненадни француски удар на Америку преко – Блиског истока
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Макронова одлука да призна Палестину скопчана је с ризицима. Они са палестинске стране који нису мирољубиви ово ће доживети као поклон, док ће најрадикалнији међу Јеврејима све доживети као прст у око. Потез представља и захлађење односа са Трампом. Сем симболичке димензије, питање је да ли ће таква одлука реално решити било шта на терену.
Овако политиколог са Института за политичке студије Душан Гујаничић коментарише одлуку француског председника да призна Палестину као државу. Он сматра да Макрон ту одлуку није донео сада, већ да је неко време сазревала, да је он о њој дуго размишљао, можда и под утицајем саветника. Он је у сваком случају већ месецима у лошим односима са израелским премијером Бенјамином Нетанијахуом и ово му је права прилика да заузме некакву релативно аутономну позицију.
Свакако да је у свему томе фактор односа са Америком јако битан, Макрон је сигурно рачунао и на то, односно на потенцијално захлађење односа са Трампом. Обојици је ово последњи мандат и у сваком случају ће бити осуђени на сарадњу још сигурно две године. С друге стране, не треба заборавити ни делимични унутрашњи притисак, односно на велику муслиманску популацију у Француској. То наравно није био главни фактор у доношењу ове одлуке, али не сме се ни он занемарити, рекао је Гујаничић за Спутњик.
Подељена јавност
Оваква одлука је и својеврсни вид притиска на самог Нетанијахуа. Француска историјски има добре односе с Израелом, а у Француској живи највећа јеврејска дијаспора у Европи и трећа у целом свету. Гујаничић сматра да ово не осликава толико однос према јеврејском народу, колико према самом Бенјамину Нетанијахуу који води изразито непопустљиву политику.
Ова одлука у Француској није изазвала једногласност, има и критика и похвала, доста је подељена француска политичка сцена по овом питању – од Марин ле Пен која је веома опрезна што се тиче доношње овакве одлуке, сматрајући да је то својеврстан поклон Хамасу, до крајње левице које је ово не само веома радо прихватила, већ би исто учинила и много раније.
Поред тога што Француска има огромну муслиманску популацију, у њој живи и највећа јеврејска дијаспора у Европи и трећа у целом свету.
© Sputnik / Сергей Гунеев
Француска је највећа западна земља која је до сада посегла за признањем Палестине, објашњава наш саговорник. Слично Макрону размишља и британски премијер који је такође поменуо могућност признања Палестине, док је Шпанија то већ урадила. Сигурно ће неко време бити лош однос Француске са Бенјамином Нетанијахуом, међутим, с обзиром на то да је њему стратешки савезник у Вашингтону, а не у Европи, Нетанијаху поред дипломатске љутње на Макрона ипак неће одступити од своје политике.
Које ће бити последице
Гујаничић верује да треба сачекати и видети какве би биле евентуалне последице које би уследиле након доношења ове одлуке која је најављена тек за јесен ове године. Он сматра да се читава прича неће ни мало допасти Доналду Трампу који ни до сада није имао нарочито пријатељске односе са Макроном. Њихов однос би се, додаје Гујаничић, најбоље могао описати као нека врста хладне коегзистенције. Макрон жели да се позиционира у овом делу Запада који тренутно према Трампу гаји одређену подозривост и да се постави као неки аутономни фактор који самостално одлучује.
Мислим да је ово неки вид Макронове жеље да с обзиром на бројне ратне злочине које се тамо дешавају свакодневно у моралном смислу умири своју савест и каже себи да је, ето, урадио шта је могао и да је признао Палестину, када већ не може поред низа апела према Нетанјахуу да га заустави у његовој бескомпромисној политици која носи хиљаде жртава.
Нетанијаху и Макрон већ месецима нису у добрим односима, а овај потез само ће их даље заоштрити.
© Sputnik / Evgeny Biyatov
/ Осим Велике Британије и Француске не постоји нека нарочита политичка тежина у Западној Европи, уз евентуално Немачку. У Шпанији је то већ учињено, односно, признали су Палестину, а помиње се да би и Канада можда могла да је призна. Ипак, наш саговорник није сигуран колико би то било реално. Неке мање земље су је такође признале, попут Словеније и Данске, међутим, њихове одлуке не носе неку велику геополитичку тежину.
Данас сам видео свеж податак, да би са овим француским признањем број држава које су признале Палестину, прешла 70 одсто чланица Уједињених нација, дакле 148 од 193 државе чланице. То је већ за Израел својеврсни дипломатски ударац, то се објективно говорећи мора признати. Ипак, мислим да то Натанијахуа неће много спречити у спровођењу његове бескомпромисне и радикалне политике, закључује Гујаничић.
Погледајте и:
