Спутњик истражује: Како се изборити са несташицом воде у Србији /видео/
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
Несташица воде за пиће која је последњих лета већ уобичајена у појединим подручјима Србије мора се решавати систематски, између осталог изградњом акумулација што је и предвиђено планским докуметима. Она се, међутим, не реализују. Зато нам засад остају краткорочне мере попут рационализације у потрошњи воде.
На то указује стручњак за хидротехнику са Грађевинског факултета у Београду, професор Александар Ђукић, који је у емисији Енергија Спутњика развејао и заблуду да смо земља богата водним ресурсима.
Последњих година жарка лета са врло мало падавина, што би могао да буде тренд који ће потрајати, указала су на болну истину да у Србији у 21. веку и даље имамо сеоска и градска подручја која се суочавају са несташицама или рестрикцијама воде за пиће.
Ових дана је због тога ванредно стање проглашено у Гаџином Хану, Пожеги, Чачку, Лучанима, Ариљу, Горњем Милановцу, Новој Вароши.
Већ стандардно, ободне београдске општине лети кубуре са ограниченим капацитетима водовода. Невладина иницијатива „Право на воду“ ових дана је саопштила да је током јуна, јула и до сада у августу пријављено 108 локација широм Србије које су биле суочене или са несташицом воде за пиће, или са рестрикцијама.
Заблуда да смо богати водом
Изградња већег броја водопривредних објеката планирана још у прошлој деценији прошлог вела је изостала, а од предвиђених 35 акумулација од 2.000. године наовамо изграћене су само две – на Јабланици код Ваљева и на Бањској реци код Врања. Притом, акумулација код Ваљева још није у употреби јер општине не могу да се договоре око тога како ће да користе воду, каже Ђукић.
Он на почетку указује на то да ми нисмо земља која је пребогата водним ресурсима.
„Ми нисмо пустиња, нисмо сиромашни, али наши водни ресурси су веома ограничени, у неким деловима земље чак и оскудни, а уз то веома неравномерно распоређени. Ми имамо водних ресурса највише тамо где људи нема, на планинама источне и западне Србије и такође оно што нама подгрева ту илузију о обиљу воде, јесу ти велики транзитни водотоци који протичу кроз север наше земље. Река Дунав, затим Сава, Тиса, Дрина“, објашњава наш саговорник.
Те реке су, како напомиње, међународне и њихово коришћење подлаже поштовањем конвенција, што значи да ми не можемо да их користимо како нам падне на памет. Њихов годишњи проток је десет пута већи од количине воде која се генерише на нашој територији, односно од наших река, првенствено Велике, Јужне и Западне Мораве, Колубаре, Пека, Тимока и још неколико мањих.
Ти наши системи, каже он, нису довољно еластични, нису довољног капацитета да одговоре на неке велике захтеве и велике поремећаје услед поремећаја климатског образца, због чега имамо несташице воде које се практично јављају увек на истом месту.
Рационална потрошња, мала вајда
Ми знамо да ће у сушном периоду, док се не изгради акумулација на Рзаву, корисници регионалног водоводног система Рзав вероватно имати проблеме са испоруком. А то су Ариље, Лучани, Горњи Милановац, Пожега, Чачак. Знамо да ће бити проблема на још неким местима у Србији. И такође знамо да у условима веома напрегнутог система, сваки квар у систему може да направи веома велики поремећај, каже он.
„Тај проблем се мора решавати систематски. Неке краткорочне мере су увек добродошле, као, на пример, рационализација потрошње воде, брзина отклањања кварова и још неке, али системска решења су неопходна јер ви на ове системске и глобалне проблеме не можете одговорити неким ад хок решењима, већ само системски. Начин како би то могло да се решава како би требало да се решава, јесте у тим планским документима, али нажалост њихова имплементација је веома, веома спора,“ критичан је Ђукић.
Најновији планови су, како напомиње, од пре неких десетак, дванаест година. То је стратегија управљања водама из 2014. године. Она је усвојена 2016. године и она даје неки оквир шта би требало радити до 2034. године да бисмо обезбедили тај неки уравнотежени развој и одрживи развој водних ресурса уз њихово правилно коришћење и заштиту од загађења.
„Оно што је важно то су регионални системи. Акумулације су инвестиције које не може једна општина сама да поднесе. И акумулације обично немају само једну намену. Поред водоснабдевања, оне су увек и нека врста одбране од поплава и заштита од засипања. Али поред тога могу имати евентуално још неку намену. Такви велики пројекти обично морају да се координирају на нивоу државе. Значи држава мора да ускочи са својим механизмима и контроле и финансирањем и надгледања да би спровела те планове који су оптимална решења на широј територији“, истиче Ђукић.
Нове анализе и милијарде евра
Он притом указује да су ти планова за акумулације наслеђени из неког ранијег периода када су пројекције раста, првенствено демографског, али и индустријског, биле потпуно другачије. Смањио се број становника, нестала је и та индустрија која је постојала у 80-их година, а била је веома жедна. Раковица је данас ваздушна бања, Лука Дунав је практично празна, сликовито објашњава саговорник Спутњика.
„Нема потребе изградити 35 акумулација у следећих 10, 15, 20 година. Треба их резервисати и чувати, а колико их сада треба ствар је подложна новим анализама. Неке анализе се сада раде, неке су рађене пре неколико година, и оне су углавном биле рађене за потребе процене инвестиција да би се достигли стандарди и захтеви који важе у ЕУ. И те процене како год да их направите, а најновија се прави и биће готова до краја ове или најкасније почетком идуће године, коју год да направите калкулацију ми говоримо о милијардама евра“, истиче стручњак за хидротехнику.
Он указује и на то да проблем неће бити решен ако не буде решено и питање наводњавања и ако не дође до промена у понашању људи, јер вода у водоводима је намењена за пиће и кућну употребу –кување, одржавање хигијене.
Овај професор Грађевинског факултета уз то наглашава да, колико год вода била опште добро које нема цену, услуга снабдевања водом кошта. Кошта да водовод буде испланиран, изгрђен, да ради и да буде одржаван.
Просипање које кошта
„Оно колико данас кошта вода у Србији, у већини водовода, не покрива ни минимум оперативних трошкова. Да не говоримо о амортизацији, односно о занављању система и да не говоримо о будућем развоју. Недовољна финансијска средства повлаче и проблеме у техничким, људским и другим капацитетима и онда имамо један систем који није економски и организационо одржив и некако се спасава од прилике до прилике зато што водовод мора да функционише 24 сата“, јасан је наш саговорник.
Ђукић напомиње да Србија нема лоше показатеље, јер је 89 посто становника Србије прикључено на јавне водоводе. Ових осталих 11 посто или имају индивидуално снабдевање сопствених бунара или каптажа или су прикључени на мање сеоске водоводе. У овом тренутку у Србији има 50.000 километара укопане цевне водоводске мреже која се суочава са техничким проблемима јер има велике губитке воде.
Наравно да је вероватноћа да сви спојеви буду исправни једнака нули. Када нема посебних проблема у раду, ако нема великих осцилација притисака, може да се изгуби до десет или нешто више процената воде, што наравно кошта. То, међутим, није наш случај.
„Кад саберемо те финансијске губитке и техничке губитке, цурења и преливања, ми дођемо до тога да су, у зависности од тога која методологија се користи, губици у Србији између 35 и 42 процента. То значи да ви убаците у систем 100 литара воде, а региструјете и наплатите код корисника 60 или 60 и нешто литара. Тај проценат је веома велики, лош је показатељ“, упозорава Ђукић.
Додаје, међутим, да ако је за утеху нисмо по томе најгори у Европи, да су земље у окружењу у сличној ситуацији, да Бугарска, на пример, има и веће губитке.
Посао за државу
То значи, додаје он, да мора симултано да се ради на више фронтова да би решили проблем снабдевања пијаћом водом.
Својевремено је била актуелна прича да би решење за изградњу и одржавање водовода могло да буде јавно-приватно партнерство, иако су се на пример у Лондону опекли када су градски водовод приватизовали па добили лошију услугу за већу цену и онда проблем решавали како су могли. У Будимпешти су приватизовали, па поново подржаили градски водововод.
Професор Грађевинског факултета, стручњак за худротехнику, је мишљења да увођење приватног капитала у снабдевање водом за пиће није добро.
„Приватни капитал несумњиво доноси економску ефикасност, међутим наћи баланс између задовољења људских потреба, јавног интереса и профита је овде круцијалан и мислим да већина земаља поготово оних које су веома уређене и успешне, ту приватизацију држе или под врло стриктном контролом, или је практично нема. Значи не можемо пребацити нашу бригу на другога. Ово држава мора да реши“, оценио је Ђукић у емисији Енергија Спутњика.
